Natrag

Zavera

Zavera

Šta biva kada dođe do potrebe za promenom dugovečnih diktatura

 

Demokratski džihad

 

Arapski svet je u zanosu protesta koji su, kada se bolje analizira, proizišli iz dobro nam poznate američke geostrateške kuhinje. Ništa nije slučajno, pa ni spontane demonstracije

 

Marko Vasić,

dopisnik iz Vašingtona

 

Savet za međunarodne odnose (Council on Foreign Relations, CFR) možda je i najvažniji gremijum mudraca i stratega u Sjedinjenim Američkim Državama, koji okuplja medije, banke, oficirski kadar, diplomate, preduzetnike i ostalu elitu. CFR je 2005. godine objavio izveštaj radne grupe pod naslovom Podrška arapskoj demokratiji: zašto i kako. Radnu grupu su predvodili Medlin Olbrajt i Vin Veber.

   Olbrajtova je bila američki ambasador pri Ujedinjenim nacijama u toku prvog Klintonovog mandata, dok je u drugom uznapredovala na mesto sekretara spoljnih poslova.

Svima je poznata kao glavni zagovornik agresije NATO zemalja na SR Jugoslaviju, ali i po svom bahatom odgovoru o sankcijama protiv režima u Iraku, koje su dovele do smrti pola miliona dece mlađe od pet godina. U televizijskoj informativnoj emisiji 60 minuta ovaj podatak ona je arogantno prokomentarisala: „Isplatilo se".

   Svoju akademsku karijeru Olbrajtova je započela na Kolumbija univerzitetu kod Zbignjeva Bžežinskog, ultrakopca i ideologa američke spoljne politike poslednjih skoro 40 godina. Bžežinski joj je bio mentor za doktorsku disertaciju.

   Još pre radne grupe CFR ovaj političar poljskog porekla izneo je svoje procene da je demokratizacija arapskog sveta neminovna. Nove tehnologije, kao što su globalne TV mreže, internet i svima pristupačna telefonija neizbežno vode ka porastu svesti arapske omladine i težnjama ka političkim i društvenim promenama. Ovaj pokret, čiju je koncepciju razrađivao, nazvao je Svetsko političko buđenje.

   Američki problem je jedino, kako je to Bžežinski osmislio, a Olbrajtova i Veber pretočili u zaključak svoje radne grupe, kako da te težnje ka boljim uslovima života stave u funkciju američkih interesa. Rešenje je nađeno relativno lako.

   Američka politika poslednjih decenija na Bliskom istoku i u Severnoj Africi svodi se na to da budu kontrolisani i vladari i njihova opozicija. Promene su više personalne nego strateške prirode i svode se na sjaši Kurta da uzjaši Murta.

   U Egiptu su se demonstranti razišli kada je na mesto omraženog predsednika Hosnija Mubaraka došla vojna hunta. Kakav je to demokratski i, uopšte, civilizacijski pomak?

   U Libiji nijedan demonstrant do sada nije izgovorio reč demokratija ili, ne daj bože, višepartijski sistem. Svi zahtevi opozicije svode se na odlazak Moamera el Gadafija i njegove klike, a šta posle - nijedan protestant ne zna, niti o tome razmišlja.

   Američki politički analitičar Endrju Gevin Maršal nedavno je javnosti predstavio svoju viziju američke politike u naftom bogatom regionu. Sve se svodi na to da je „demokratske" vlade lakše kontrolisati od onih autoritarnih. Kod „demokratskih" vlasti, posebno u zemljama bez ikakve demokratske i parlamentarne tradicije, lako je destabilizovati one vlade koje se odluče da ne budu po volji američkih mentora, na taj način što se isprovociraju vanredni izbori, na kojima će pobediti dotadašnja opozicija. A i vlast i opozicija su američke marionete - jedni više, oni drugi manje.

   Zato ne treba uopšte da nas čudi da se dosadašnje revolucije u Tunisu, Libiji i Egiptu odvijaju po scenariju jedne američke plaćeničke organizacije, njenih jurišnika poreklom iz treće zemlje - Srbije.

   Nedavno je i uticajni i dobro obavešteni Njujork tajms objavio kako su mladi antimubarakovci u Egiptu bili inspirisani načinom na koji su pre deceniju pripadnici srpskog Otpora presudno uticali na svrgavanje Slobodana Miloševića.

   I katarska globalna televizija Al Džazira u svojoj polusatnoj emisiji Otporove lekcije svrstava u red najznačajnijih među onima koje su naučili egipatski revolucionari. Na internet stranici organizacije 6. april stoji film Al Džazire Seme promena o nosiocima egipatske revolucije. Uz snimak Egipćanina koji u gradskom autobusu lepi Srbima dobro poznat znak stegnute bele pesnice na crnoj pozadini, naratorka objašnjava kako su pripadnici pokreta 6. april pomoć za svrgavanje Mubaraka dobili od nekadašnjih pripadnika Otpora.

   Petar Milićević, čelnik nevladine organizacije Evropa nema alternativu, koji je zajedno sa bivšim otporašima obučavao mlade Egipćane, objašnjava: „Preko organizacije Knvas koja je obučavala pokret 6. april stupili smo u kontakt s Egipćanima. Družili smo se s njima pola dana objašnjavajući im kako mi organizujemo kampanje i omladinske proteste, kao i ulogu modernih medija u svemu tome."

   Poslednjih sedam godina Centar za primenjenu nenasilnu akciju iz Beograda obučava aktiviste iz čitavog sveta. Predstavnik te organizacije, Srđa Popović, jedan od glavnih aktera pokušaja zataškavanja afere Bodrum, objašnjava tri osnovna principa strategije Centra: jedinstvo, planiranje i nenasilnu disciplinu:

   „Nenasilna disciplina je u Egiptu bila jako važna, jer je Mubarak pokušavao da isprovocira sukobe kroz napade svojih pristalica i preko policije. Kvalitet egipatske borbe bio je u tome što oni na te provokacije nisu naseli. Izdržali su do kraja i jedan dan duže da proslave pobedu."

   Prvi put je Otpor svoja iskustva izvezao u Gruziju. Tokom protesta zbog izborne krađe krajem novembra 2003. godine predsednik Eduard Ševernadze bio je prinuđen da podnese ostavku. Jedan od lidera studentskog pokreta Kmara (Dosta) opisivao je neposredno posle novembarskih promena saradnju s Otporom:

   „U martu 2003. nekoliko osnivača Kmare otišlo je u Beograd da bi se upoznali s Otporom. Posle su otporaši dolazili u Gruziju, a tokom leta izvan Tbilisija je organizovan kamp za obuku 700 naših aktivista. Iskustva naših kolega iz Beograda koji su držali predavanja bila su veoma interesantna i izuzetno efikasna."

   Kao što se vidi, Otpor je s obukom aktivista Kmara počeo mnogo pre izbora u kojima je Ševernadze bio optužen za krađu glasova. To pokazuje da je celokupna strategija rušenja tadašnjeg gruzijskog režima počela da se primenjuje već kada je Amerikancima postalo jasno da ne mogu da računaju na dotadašnju vlast ove crnomorske države.

   Otpor je uzimao učešća i u ukrajinskim i beloruskim protestima. Srđa Popović to objašnjava ovako: „Mi smo ideološki potpuno neutralni. Naše znanje s interneta mogu besplatno da skinu i diktatori i fundamentalisti, isto kao i demokratski borci."

   Centar koji vodi Popović do sada je sarađivao s organizacijama u 37 država, a izdržava se od donacija iz istih krugova, odakle se finansirao i Otpor tokom protesta protiv režima Slobodana Miloševića. Pored neizbežnog Soros fonda, tu su još i takozvane nevladine organizacije iz SAD-a, koje novac dobijaju iz državnog budžeta. Nevladine organizacije koje finansira vlada, ali samo za spoljnu upotrebu.

 

  

 

 

 

 

Jemenski model

 

Geopolitički analitičar Endrju Gevin Maršal upozorava na to da američku strategiju na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi ne treba posmatrati kroz jedan vid borbe. „Ona je veoma raznolika i primenjuje se uvek onaj model koji se učini najefikasnijim", tvrdi on.

Američkim službama na raspolaganju stoje: protesti, pučevi i destabilizacija. Čak nisu isključene ni vojne intervencije sve do ratnih akcija, kao što je bio slučaj s obaranjem režima Sadama Huseina u Iraku.

Takozvani jemenski model obuhvata upravo destabilizaciju i rat niskog intenziteta. Ovaj model sa sobom povlači opasnost još većih i radikalnijih nemira, ali rat i destabilizacija država i celih regiona odavno nije tabu tema u američkim strateškim krugovima.

Strategija je svoje naziv dobila jer je prvi put primenenjena 2007. godine u Jemenu, kada se na jugu zemlje pojavio pokret Hirak, koji se zalagao za odvajanje od severa države, gde je uporište imao proamerički diktator Ali Abdulah Saleh.

Jemen je mnogo ranije bio podeljen na dve suverene države: feudalni sever, gde vlast tradicionalno pripada plemenskim poglavicama, i prosovjetski jug. Posle dugotrajnog međusobnog rata, a posredstvom Saudijske Arabije, koja se pojavljuje i kao najizdašniji finansijer sadašnjeg jemenskog režima, došlo je 1990. godine do ujedinjenja dve zemlje.

Građanski rat između severnih plemena i južnih političkih pokreta izbio je 1994. godine, ali se ubrzo završio pobedom severa. Posle ovog rata, međutim, poglavari severnih plemena stiču prevlast u odnosu na centralnu vladu i faktički svojim teritorijama upravljaju kao da su suverene države.

Kada je južnojemenski irendentistički pokret Hirak oslabio centralnu vlast i sveo je na veće gradove i vojne baze, na severu se učvrstila Al Kaida koja je predstavljala direktnu opasnost ne samo po američke interese već i za susedni autokratski režim Saudijske Arabije.

Amerikanci su tada počeli vojno i finansijski da podržavaju vojnu huntu na vlasti u Sani. Jemenski oficirski kadar je bez izuzetka školovan u američkim vojnim školama i potpomagan opremom, novcem i logistikom. I pored svega, rat na dva fronta protiv iredentista na jugu i plemena na severu nije mogao da se dobije.

Saudijska Arabija često iz vazduha napada položaje Al Kaide na severu Jemena, a u rat su se povremeno uključivale i američke snage stacionirane na brodovima u Crvenom moru i Indijskom okeanu.

U ovom trenutku Jemen liči na sve samo ne na jedinstvenu državu sa centralnom vlašću. U međuvremenu je dolazilo i do protesta u glavnom gradu Sani, najjačem ako ne i poslednjem značajnom uporištu centralne vlade.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane