Natrag

Propast

Propast

O uzrocima ekonomske krize i ljudima koji vladaju svetom finansija (3)

Finansijski lobi je mafija

Samo godinu dana nakon propasti nove internet ekonomije dogodilo se nepredvidivo.  Bilo je to 11. septembra kada su srušene kule bliznakinje u Njujorku, a strah od ekonomske recesije zavladao je celim svetom.  Tada se pojavljuje novi Zoro, njegovo ime je Alen Grinspen, predsednik Federalnih rezervi, i to još od 1987. godine. Njega je u fotelju štampača dolara namestio kauboj Regan. Kako je kasnije i drugim predsednicima odgovarao, niko ga nije dirao

Milan Ratković

 

Alen Grinspen, đak Miltona Fridmana, postao je novi vođa u bolje sutra i čovek čija reč para vredi. Njegov genijalni odgovor na novu ekonomsku krizu je bio smanjenje kamatne stope za kredite. Imao je izbor ili da poveća plate i pokrene potrošnju ili da ljudima pozajmi pare pa nek kupe šta žele. Odlučio se za logičniji odgovor. U početku  ideja  lakih kredita zaista je pokrenula  mašinu kupokoličara i mister Grinspen dobija najveća svetska priznanja kao i nadimak Maestro. Majstor - nema šta!

Ipak i pored prividnog uspeha neki stručnjaci za finansije  vide da kredit nije definitivno rešenje i da ljudi počinju da žive visoko iznad svojih mogućnosti. Maestro  ubacuje velike sume štampanih dolara i stanje se poboljšava. Doduše, niko nema prebijene pare u džepu, ali u svakom nose po nekoliko kreditnih kartica. Sve što se običnom čoveku dopadne može da kupi na kredit. Kuću, auto ili put oko sveta. Samo poturi karticu i potpiše. Amerika je drogirana karticama za koje sirotinja misli da predstavlja pasoš za slobodu. Biblija nove religije. Svi se smatraju po malo bogatašima, a 99 posto  od tih ljudi zaboravlja da im plate nisu povećane skoro 30 godina. Samo jedan odsto Amera pokupilo je kajmak za tri decenije prosperiteta i bogaćenja.

Klopka

U vreme kada su Amerikanci industriju poverili Kinezima i posvetili se finansijskoj ekonomiji, špekulacije i bogaćenje preko Internet, ekonomska ravnoteža je poremećena.  Kinezi  rade jeftino ali ih ima puno. Oni su štedljivi jer nemaju penzioni fond te svoje pare stavljaju na štedne knjižice.  Kineske banke te pare plasiraju gde je najbolje. Pogodili ste  da to nije na Novom Beogradu nego u Njujorku. I tako indirektno siromašni Kinezi  pozajmljuju  američkim bogatašima pare da bi ovi kupovali robu koju ti isti Kinezi proizvode. Riba ribi grize rep. Totalna ludost ovog vrzinog kola. I kako da ne pukne jedan takav sistem gde velike američke banke pozajmljuju sirotinji tuđe pare da bi ovi kupili stan ili kuću,  koju nikada neće moći do kraja da isplate.

U prvo vreme sirotinja se smatrala bogatom  jer je kupljeno na kredit svake godine vredelo sve više. Cene stanova su rasle, rasle, ko magični pasulj nebu pod oblake. Mnoge agencije za nekretnine i posredništva oko kredita su se stvorile preko noći. Mnogi su se na brzinu bogatili u kupoprodajnoj groznici špekulacije. Banke su davale kredite onako  kako je rekao tata Maestro. Uzimali su svoju kamatu i isplaćivali profit beskrupuloznih posrednika. Hipoteka na kupljene kuće predstavljala je garanciju koju su banke imale. Te hipoteke su ubacivane u druge finansijske pakete i preprodavane od banke do banke, po celom svetu, a da se niko nije pitao kako da naplati jednu tako otrovnu finansijsku  vrednost. 

Neki pošteni stručnjaci za ekonomiju su videli u startu da tako nešto ne može da funkcioniše ali kako su svi zarađivali puno dolara, tako je savesni predsednik Klinton brzo ugušio aferu a dotična osoba izbačena s posla. Reč je o gospođi Bruksley Born, direktorki organizma CFTC, zaduženog za kontrolu nacionalnih finansija.

Kada je nešto kasnije na vlast došao pametni Džordž Buš mlađi odlučeno je da se pomogne  najugroženijima, uglavnom crncima da i oni putem kredita dođu do krova nad glavom. Tako se ubrzo sve zaglavilo. Sirotinja nije mogla da plaća jer su kamate rasle. Policija je sve više sirotinje izbacivala na ulice. Svi su požurili da prodaju svoje kuće jer su uvideli da cene padaju, a da je ponuda sve veća. I eto nove krize, nazvane Surprajms ili kriza prezaduženih.

Ovakva sudbina preti svima koji imaju veće oči od stomaka i misle da će sa bankarima moći ljudski da se nagode. I to ne samo u Americi, već nigde na svetu. Ali ovoga puta i same banke su upale u krizu jer više nije bilo novca u kasama već tapije i finansijski paketi koji ništa nisu vredeli. Kako je sve bilo zavijeno velom tajne, mnoge banke nisu ni primetile koliko su daleko otišle u investiranju tuđim parama pa čak i  nepostojećim novcem. Bankarski lobi se iz petnih žila suprotstavljao svakom regulisanju ili bilo kakvim novim pravilima rada. Finansije su slobodne kao ptica na grani i svako može da radi šta hoće sa svojim parama. Lobi je tako odbacivao ideju transparentnosti finansijskih razmena. Zbog gluposti i halapljivosti, ovaj lov u mutnom se završio padom u klopku.  Niko više  nije mogao da razume kako tačno funkcioniše  ceo sistem. Tako je u leto 2007. pukla  bruka. Zato što američka sirotinja ne može da plaća svoje kredite  sve  banke sveta su na ivici propasti pa čak i suverenitet pojedinih država doveden je u pitanje. Koja ludost! Direktor centralne banke je priznao da je negde pogrešio, ali  ni njegov odlazak sa tog mesta nije bila jaka  uteha. Trebalo je izvaditi na stotine milijardi da se udari ogromna injekcija bolesnim bankama.

Osveta na Volstritu

Pošto je 2007. godine spasao banke od propasti, Ben Bernanke, novi guverner američke banke je u septembru 2008. odbio da pozajmi novac jednoj od najvećih banaka na svetu, čuvenoj Lehman braders banci, s tradicijom dužom od 160 godina. Mnogi misle da je žrtvovanje jednog giganta bio samo za primer ostalima. Da se zna da Amerika nije tu da spašava bilo koja privatna preduzeća koja slabo posluju. Prava istina je mnogo manje moralna.

Naime, predsednik Lehman banke bio je neki Dik Fuld, zvani Gorila. Ovaj bogati prepotenko, težak milijardu dolara, bio je jedan od najbogatijih Amera, ali ujedno je nosio medalju najogavnijeg biznismena u gradu. Bio je veoma  antipatičan, pogotovo svome starom neprijatelju Henriju Paulsonu, poznatijem kao ministar finansija u američkoj vladi. Da bi se razumela ova osveta teška 40 milijardi dolara, treba znati da je ministar Polson godinama vodio konkurentsku banku Golman Sashs i da nije zaboravio kore od banana koje mu je Dik Gorila podmetao decenijama. Vrlo strpljivo je čekao na osvetu. I tako se zbog mondenskog prepucavanja dva milionera desila milijarderska šteta širom sveta. Ovaj obračun kod OK korala na moderan način koštao je najpre Ameriku na stotine milijardi dolara, koje su morale da budu ubačene u ostale banke.

Talas finansijskog cunamija zapljusnuo je ceo svet. Panika je zavladala svetom finansija i poverenje u banke je palo na nulu. A kada se izgubi poverenje u jednu banku ne ostaje ništa što joj daje vrednost.  Nijedna banka nema onoliko gotovine koliko piše u kompjuteru njenog računovodstva. Tako je 2008. godina počela je da liči na 1929. Svima je postalo jasno da su potrebna nova pravila da bi se povratilo poverenje i da bi banke ponovo mogle da igraju svoju ulogu u ekonomiji jedne države.

I tako eto krug se zatvorio. Ono što je izazvalo ceo ovaj proces od 30 godina lutanja i glupiranja, izgleda da mora da se vrati u stanje kako je nekada bilo. Specijalista za ekonomiju, Milton Fridman,  negde mora da je pogrešio u startu. Kada je pokrenuo lančanu reakciju. Onda su svi grešili da bi se na kraju stiglo do zaključka koji  je sada svima jasan. Ekonomija ne može biti razularena i bez kontrole. Pogotovo ne mogu da se falsifikuju rezultati javnih finansija i velikih banaka.

Grčka je osetila na svojoj koži sve posledice divljeg liberalizma koji u ime slobode okotio jednu finansijsku  diktaturu. Irska, Portugalija ili Španija su u sličnoj situaciji. Ne može se državnim deficitom finansirati bankarski sistem niti se države mogu prezaduživati kao što su to činili siromašni crnci Amerike. Finansije ne mogu biti bez pisanih pravila i oštrih zakona koji garantuju poštovanje svakog ugovora i providnost transakcija.

Tajne su tipične za rad jedne mafije. Finansijski lobi je mafija koju treba navići da radi po propisima. Samo pre toga treba neko da donese takve propise i da ih vlada usvoji i da banke prihvate i da svi ostali rade na taj način. To je najveći izazov nove ekonomije koja treba da se izmisli ako svet ne želi da zapadne u jedan veliki rat koji je uvek rešavao sve ekonomske krize. Poznavajući ljude i snagu novca izgleda da još nismo ni blizu nekog dugotrajnog rešenja. Ali sada ne mogu više reći da nisu znali jer sada svi znaju, pa evo i Vi.

                                                        Kraj                                                                                                 

 

 

Zato što američka sirotinja ne može da plaća svoje kredite  sve  banke sveta su na ivici propasti pa čak i suvereniteti pojedinih država su došli u pitanje. Koja ludost. Direktor centralne banke je priznao da je negde pogrešio, ali  ni njegov odlazak sa tog mesta nije bila jaka  uteha. Trebalo je izvaditi na stotine milijardi da se udari ogromna injekcija bolesnim bankama.

 

Talas finansijskog cunamija zapljusnuo je čitav svet. Panika je zavladala svetom finansija, a poverenje u banke palo je na nulu. A kada se izgubi poverenje u jednu banku ne ostaje ništa što joj daje vrednost. Nijedna banka nema onoliko gotovine koliko piše u kompjuteru njenog računovodstva. Tako je 2008.  počela da liči na 1929. Godinu.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane