Natrag

Kontranapad

Kontranapad

Šta je prividno, a šta moguće u nastojanju da Zvezda ponovo zablista

 

Da li je Robi na probi

 

Dolazak Roberta Prosinečkog na čelo stručnog štaba Crvene zvezde bio je potez koji je rukovodstvu najtrofejnijeg srpskog fudbalskog kluba obezbedio kredibilitet do daljeg. Vladan Lukić i njegovi saradnici, a pre svega, Ivan Adžić, bili su već na klizavici nakon autogolova koje su zabijali na planu kadrovske, ali i globalne politike kluba

 

Piše: Miroslav Vislavski

 

 

Koliko god da je nekadašnji golgeter i dete Crvene zvezde, veliki patriota i Srbin bez granica Vladan Lukić učinio za crveno-bele, u periodu njenog poniranja, kada je uz podršku delija preuzeo klub od tajkuna, slučaj s trenerom Prosinečkim mogao bi da mu zapečati sudbinu.

Očigledno je da nije uspeo da izlobira i vrati velikane Zvezdine istorije u institucije kluba. Za sada još uvek uspeva da neke od njih, uključujući najvećeg među njima Dragana Džajića, drži u marketinškim programima i protokolarnim promocijama. Svađom, prkosom, inatom i drskošću održava konfliktni kurs prema Fudbalskom savezu Srbije, prevaljujući istovremeno odgovornost na organe i pojedince iz nacionalnog saveza za izostanak trofeja u domaćim takmičenjima. Sa manje ili više uspeha, javnosti servira da je na sceni sveopšta zavera fudbalske organizacije prema Crvenoj zvezdi, sa ciljem njenog daljeg slabljenja i potiskivanja na račun komšija sa Banovog brda. Partizan mu je nedostižna granica koju vidi u svim mogućim, samo ne u sportskim relacijama.

Promašio je kada je sa Vladimirom Petrovićem bio na putu da se okiti šampionskom titulom. Da li mu je samo Ivan Adžić servirao ili su u pozadini bili i neki drugi interesi da se Ratko Dostanić ustoliči na mestu šefa struke, u trenuku kada je Pižon doveo ekipu na prvu poziciju s izgledima da se s punim jedrima usidri na čelnoj poziciji, ostaće nepoznanica. Blagi potres je doživeo kada je Pižon preuzeo nacionalni tim kao čovek od poverenja koje mu je iskazao Tomislav Karadžić, a s njim i rukovodstvo Fudbalskog saveza Srbije.

Pogotovo što se odmah razvila fama da je on taj s kojim se u daljini nazire mogući spas u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, u kojima smo po mnogima obrisani zajedno s otpisanim Radomirom Antićem. Obrazi mu još uvek bride od šamara koji mu je zalepljen dolaskom Vladimira Stojkovića u redove najljućeg rivala, bez obzira na to što je put reprezentativnog golmana do Partizana usledilo preko inostranstva. Kada se njemu doda Brazilac Kleo najbolji srpski fudbaler u nacionalnim takmičenjima, potajni reprezentativac Srbije koji se prodaje Kinezima za više miliona evra, onda Vladan Lukić ima mnogo razloga za brigu.

Ta briga je već na sceni nedelju dana pre izlaska ovog broja Tabloida i pre nego što je srpska javnost o tome obaveštena, jer Robert Prosinečki po propisima UEFA nema uslova da vodi neki klub u inostranstvu, a Srbija mu je, uprkos majci Srpkinji i njegovom poreklu, daleko inostranstvo. On ne može biti trener Crvene zvezde koji vodi tim sa trenerske klupe! Jednostavno zbog toga što nema neophodne uslove. Nema potrebno zvanje i odgovarajuću licencu da vodi neki klub izvan Hrvatske. Znalo se to pre nego što je Robi krenuo sa pripremama. Verujem da je to veoma dobro znalo i rukovodstvo Crvene zvezde. Ako mu je to bila nepoznanica, onda oni koji rukovode Zvezdom nisu ni dorasli da predvode tako veliki klub s problemima koji prevazilaze njegovu veličinu u ovom istorijskom razdoblju!

Pošto su sigurno znali za taj "detalj", postavlja se pitanje čime su se kao legalisti rukovodili da se upuštaju u takvu kompromitujuću avanturu. Odakle samouverenost da će Prosinečkom takmičarski organi dozvoliti da predvodi tim, uprkos neispunjenju elementarnih uslova? Da li su verovali u autoritet Crvene zvezde u našem šampionatu i savezu ili su pretpostavljali da će igrački autoritet Prosinečkog prevladati i Hrvatski fudbalski savez i evropsku kuću fudbala, te da će na kraju sve biti potaman u srpskom prvenstvu u kome se mnogo toga postiže kompromisom ili "lažnjacima".

Naši izvori kažu da UEFA nema milosti ni kada su u pitanju veličine poput Roberta Prosinečkog. Ona ne dozvoljava ni mogućnost da on sedi u svojstvu "savetnika" na klupi Beograđana. A i kada bi dozvolila, bilo bi veoma ružno da se legendarna polutka evropskog šampiona iz Barija 1991. godine sa stadiona Sveti Đorđe tretira poput neke "džombe", kakvih ima u srpskom fudbalu. Bude li to tako, pući će velika bruka i sramota. Najstrašnije će ipak biti velikanu Zvezdinog šampionskog sastava iz 1991. godine, Robertu Prosinečkom, koji se "drznuo" i prvi među svojim hrvatskim kolegama prekoračio rubikon, hrvatsko-srpsku granicu, željan da na stadionu gde je doživeo najlepše fudbalske trenutke zaplovi u samostalne trenerske vode. Izneverili su ga samouvereni da će "srediti" formalnosti. Šta u takvim okolnostima predstoji Vladanu Lukiću i drugovima? Da pakuju kofere i priznaju da su im ambicije bile daleko od njihovih mogućnosti, ma kako ih vodili i podržavali najvatreniji sa severa.

Istini za volju, možda im se posreći dolazak Vladimira Putina u Srbiju na dan uoči dvanaestogodišnjice bombardovanja koju su nam priuštili "milosrdni anđeli" Bila Klintona i ostali desperadosi.

Putinov pokušaj da odvrati srpske trgovce od pakta s ubicama naših duša i svetskog poretka, kuloarski se najavljuje i povezuje sa željenom posetom sportskom brendu Crvenoj zvezdi. Tako se priprema javnost za željeno generalno sponzorstvo ruskog Gazproma kao poslednja šansa da se veliki šampion sačuva od daljeg podrivanja i slabljenja. U tom slučaju, čelnici crveno-belih treba da budu spremni i na kadrovsko pročišćavanje, ali i na moguću situaciju. Verovatno je da će gazde iz Rusije tražiti i prava odlučivanja i menadžment po njihovoj volji i meri.

O tome koliko je Rusima stalo do nekih naših sportskih vrednosti, ilustrativan je primer Naftne industrije Srbije, koja je u odsustvu sistemskih rešenja u jednoj državi, preuzimala značajan deo obaveza u finansiranju nadgradnje, kakav je sport ili kakva je kultura. Iako smo po sportskim dostignućima poznati u Evropi pa i svetu, oni koji se otimaju za vlast i koji su je se dočepali nisu ama baš ništa učinili za sport (kao uostalom ni za druge oblasti). Nisu izgradili sistem, institucije i mehanizme za funkcionisanje sporta, niti su gurajući kapital ove zemlje u naručje naših kleptomana ili inostranih zelenaša, sasecali alternativne izvore kojima je hranjen i negovan sport.

Tako je sistem NIS-a, pod većinskim vlasništvom Rusa, maksimalno smanjio i racionalizovao davanja za potrebe sporta, kulture i umetnosti. Ovi koji su ga "privatizovali" u interesu Srbije i naroda nisu znali ni pokušali da reše i taj deo funkcija naftne kompanije koja je u ime države podržavala ove oblasti, uključujući i sport. Onda se desilo da je Odbojkaški klub Vojvodina, koji je od 1995. godine pod "starateljstvom" NIS Rafinerije nafte Novi Sad ili kompanije NIS, sveden sa nivoa "sponzorstva" na nekih 40 odsto od osnovice, koja je važila pre "privatizacije" ove kompanije.

 I sada dolazimo do neverovatne situacije koja pokazuje kvalitet "privatizacije" i pameti vladajućih, a koja je u suštini eksploatatorska. Predstavnici države koji su po partijskim linijama u Upravnom odboru NIS moljakaju ruski menadžment da se smiluje i odobri neko sponzorstvo onima koji su devedesetih godina XX veka bili najbolji sportski klub u zemlji.

 Onima koji su donosili pregršt odličja uključujući i zlatnu medalju s Olimpijskih igara u Australiji 2000.  i evropskog prvenstva 2001. u Češkoj, i srebrnu medalju iz Japana sa Svetskog prvenstva 1998. godine. Još je veće poniženje što im nove gazde nalažu iseljenje iz amortizovanih objekata, koji su klupsko utočište u poslednjih deset godina, a koje inače neće služiti ničemu sadašnjim vlasnicima.

Pošto su odbacili sponzorstvo rukometaša Proleter Naftagasa iz Zrenjanina, na dobrom su putu da to učine i s odbojkašima Vojvodine. Umesto da podrže i klub koji je najduže pod njenim okriljem, okreću se sportu u prestonici. Logično. Tamo je sve, i njeno i naše!

Takva sudbina može da dočeka i nekadašnjeg Evropskog šampiona u fudbalu. Dakle, njegova je prednost što mu je sedište u prestonici i što su tamo državni rukovodioci koji sav kapital razmeštaju u krugu dvojke. U svemu, pa i u sportu.

A kada je reč o još nekim primerima ubijanja i umiranja fudbala u drugom gradu Srbije, po čemu je Novi Sad prepoznatljiv u svakom pogledu, najilustrativniji primer su prilike u prvoligašu RFK Novi Sad.

U ovim zimskim danima mladići koji brane boje kluba osnovanog još davne 1921. godine vežbaju na smrznutom terenu i objektima u čijim svlačionicama i kupatilima nema ni vode ni struje. Smrzavaju se i pokušavaju da sačuvaju klub koji je predmet apetita ptica grabljivica. Žrtvom su ih načinili veliki reformatori i kritičari bivšeg, socijalističkog društva i sistema koji je imao svoju fizionomiju i red, pravni poredak, norme i institucije koje su bile zadužene i brinule se o funkcionisanju državnih i građanskih interesa.

Kada su demokrate u Novom Sadu oteli klub od ostataka nekadašnjeg sistema i garniture, koju je oličavao Miodrag Morača bilo je mnogo praznih obećanja.

Dugogodišnji direktor kluba, koji ga je predvodio, rvao se sa svim onim sa čime su nas usrećile Đinđićeve reforme, a Đikijevi potomci su po preuzimanju Detelinare obećali da će okrećiti, što je nekada uradio i sagradio Hugo Ruševljanin legendarni čelnik kanarinaca. Na nesreću onih koji su se poradovali Moračinom odlasku, priželjkujući žute molere, sve se survalo ovih dana. Ponos radničkog naselja u Novom Sadu je na kolenima, jedva postoji. Nema ko da ga vrati iz nokdauna. Njegovi grobari su navukli žutu odoru i sve im je ravno.

Fudbalski savez Srbije se takvim pitanjima ne bavi. Kada Crvenoj zvezdi zaškripi, Tomislav Karadžić joj daje pozajmicu. Kada gori u Novom Sadu ne dopiru vesti do njega. Uostalom, još pre mnogo godina je pokazao da mu je smederevski Sartid bliži od Radničkog fudbalskog kluba Novi Sad, pa je braničevske livce ugurao u prvu ligu iako su bili slabije plasirani od Novog Sada. Tada mu je Matković bio linija vodilja, a danas su neki drugi s kojima je u "konstruktivnoj saradnji". Lokalna samouprava je nemoćna da bilo šta učini jer su joj budžetska sredstva skresana još na stotinu kilometara od Petrovaradinskog šanca, a sistem u kojem je, biće da je poznat samo pokojniku koji nam ga uvali kao vruć krompir i od koga nema ni glasa.

Njegovi pitomci mažu i lažu po Novom Sadu, Vojvodini i još kojekude.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane