Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Božji vetar

 

Milovan Brkić

 

 

Predsednik Srbije Boris Tadić primljen je kod japanskog cara Akihita dan pre razornog zemljotresa koji je pogodio ovu ostrvsku zemlju.

Legenda kaže da su japanski vojnici, spremni da umru do poslednjeg, čekali na obali mongolsku vojsku koja je krenula da ih okupira. Nekim čudom dunuo je užasno jak vetar potopivši neprijateljsku flotu. Od tada u Japanu ratnike-samoubice zovu kamikaze, što, prevedeno, znači - Božji vetar.

Za Japance je car božanstvo.

Akihitov otac, car Hirohito, posle Drugog svetskog rata morao je da progovori kao čovek. Bio je prinuđen, da bi spasao svoju zemlji i narod, da potpiše kapitulaciju.

Njegov govor snimljen je na gramofonsku ploču i emitovan preko svih radio stanica. Car je morao da saopšti podanicima da je "došlo vreme da treba da izdržimo neizdrživo"! Kapitulacija je za većinu Japanaca bila neizdrživa, a mnogi su bili spremni da radije umru.

Pola veka kasnije car Akihito moraće, po svemu sudeći, da objavi podanicima katastrofalne posledice razornog zemljotresa i još razornijeg cunamija. Ako proključaju nuklearni reaktori, katastrofa će postati planetarna.

Kada je Boris Tadić po drugi put izabran za predsednika, mogao je da izgovori reči cara Hirohita: "Vreme je da vam saopštim da ćete sada morati da izdržite neizdrživo".

Prošle nedelje u Briselu je pregovarao izvesni Borko Stefanović, službenik Ministarstva spoljnih poslova Srbije, sa delegacijom kosovskih Albanaca, na čelu sa potpredsednicom kosovske vlade. Delegacija iz Prištine je morala da dobije ovlašćenje Skupštine Kosova. Borko nije mogao ni od koga. Šta je, i o čemu ovaj službenik MIP-a razgovarao u Briselu, državna je tajna. Niko od poslanika i poslaničkih grupa nije tražio zasedanje skupštine da se utvrde okviri za pregovore.

Da li je srpski predsednik u svojim očima car Srbije?

Sigurno je da on, u svakom slučaju, radi što mu je volja. Niko ne kontroliše koliko ovaj bolesni čovek troši na blindirana vozila, na odela, na putovanja, koliki su troškovi njegovog kabineta, koliko ima para na inostranim računima.

U Hrvatskoj se prošle nedelje demonstriralo u više gradova. Nezadovoljni su se sami organizovali. Samonikli. Ni opozicionim partijama u Hrvatskoj ne pada na pamet da podrže gladne građane. Ni Katolička crkva u Zagrebu ne huli na vlast. Demonstranti su uzvikivali i parole: popovi, lopovi! Nemaju Hrvati svog biskupa Romera. Njihovi biskupi se baškare u svili i kadifi.

U Srbiji nema više bune. Muk. Opozicija gleda svoj biznis. Srpske vladike iz crnih, blindiranih limuzina ne vide svoju pastvu. Samo uzimaju.

Boris zajahao. Osedeo, pobledeo, ranjiv, teško bolestan, ali ne odstupa. Preti. I pljačka.

U Srbiji više nema ni peticija, ne oglašavaju se ni pisci, nema disidenata. Zatvori su prepuni, a groblja sve šira. Sindikalne vođe dobijaju lepu apanažu i prodaju svoje članstvo.

U Srbiji je skoro sve rasprodato, a i pravda je na rasprodaji.

Ima li nade da dune neki božji vetar i oduva Borisa Tadića, njegovu rekonstruisanu vladu i pljačkašku kamarilu?

Na jednom zidu u Zagrebu demonstranti su ispisali grafit "Malo nas je, al' smo govna".

Zašto ćutimo?