Polemika

Reagovanje na tekst prof. dr Kaplana Burovića, akademika

 

Braća po Balkanu

 

Diplomirani politikolog Mustafa Hodža, u polemici sa istraživanjem akademika Kaplana Burovića ("Širenje Albanaca i suženje Crnogoraca", Tabloid 227) donosi svoj pogled na crnogorsko-albansku prošlost i poreklo

 

Mustafa Hodža

 

Stiče se utisak da je autor teksta, prof. dr Kaplan Burović, akademik, preopterećen problemom albanskog naroda, odnosno preopterećen problemom što uopšte postoji albanski narod, a kako sam ja deo toga naroda, osećam se pozvanim da, u okviru mojih skromnih mogućnosti, dokažem da su teze g. Burovića o "albanskoj istoriji, nauci, i kulturi albanskog naroda" okrutne, gebelsovske i samim tim neodržive.

Teze prof. dr. Kaplana Burovića, već nebrojeno puta su viđene od početka osamdesetih godina prošloga veka pa, kao što se da videti, još danas dan su u službi onih koji bi da ponižavaju druge, da otimaju tuđe, da izvrću činjenice i to, takođe, već bezbroj puta viđenom metodologija okultnih nauka koje se primenjuju u nameri da se argumenti iskrivljuju, radi otimanja i prisvajanja tuđeg svega valjanog. Umesto dokaza, na videlo izbijaju montirani, prepleteni, izvrnuti, namešteni, i nadasve izmišljeni "argumenti" ovoga puta, od akademika Burovića!

 

Konci i lonci

 

Autor Burović u spornom tekstu koji se tiče Albanaca, između ostalog piše:

 "...Srpsko-crnogorska nacionalna manjina (biće da je mislio "na srpsko-crnogorsko-makedonsku nacionalnu manjinu u Albaniji", iako meni nije poznato da ima "srpsko-crnogorska" nacionalna manjina, prim. M.H.) odigrala je značajnu ulogu u istoriji, kulturi i nauci albanskog naroda, dok su ovi Albanci za svog nacionalnog heroja proglasili Srbina Đurđa Kastriotu, naravno misleći da je bio Albanac".

Da je Đerđ Kastrioti-Skenderbeg, kojeg akademik Burović proglašava "Srbinom" bio čistokrvni Albanac, zaista postoje nebrojani dokazi, a ja ću se poslužiti dokazima koji su izneti u časopisu "Albanika ekskluzive" gde je taksativno poređano rodoslovlje velike albanske porodice Kastrioti.

U časopisu su izneti relevantni, lapidarni, neoborivi i neosporni dokazi da su Kastrioti, pa i među njima najpoznatiji svetskoj javnosti Đerđ Kastrioti, bili čistokrvni Albanci. To potvrđuju i mnogobrojna istraživanja, među kojima i istraživanja Tatjane Pejović, koja je u knjizi "Manastiri u Crnoj Gori" izdanje od 1995. godine, za nadgrobnu ploču koja se nalazi na crkvi Santa Maria La nuova u Napulju, između ostalog piše, citiram: "Ovo je plakat gospođe Mare, princeze Crne Gore, sestre Georgio Scanderbega...". (Vidi: "Manastiri u Crnoj Gori" izdanje 1995, autorke Tatjane Pejović).

Bojim se da je akademik Burović pomešao "konce i lonce". Naime, nepobitno je da su se velike familije naroda sprijateljile međusobno pomoću ženidbi i udaja.

Tako je majka Đerđa (za akademika Burovića "Đurađa") Kastriotija bila srpske krvi i zvala se Vojisava, ali nikada nije nista požnjeveno, ako nije posejano. Tako i u ovom slučaju, posejano je albansko seme, i požnjevena albanska krv. Kao što rekoh, Đone Kastrioti, otac Đerđa Kastriotija, bio je oženjen, Vojisavom, dok je njegov unuk, dakle sin Đerđa Kastriotija Skenderbega, koji se zvao po dedi, Đone II (zbog boljeg razumevanja čitalaca, ja ću ga obeležiti sa "Đone II") bio je oženjen Irenom Branković, ćerkom srpskog despota Lazara Brankovića, što znači da su njihova deca bili Albanci. Suprotno, na konkretnom primeru, Mara Kastrioti, Albanka, ćerka Đona Kastriotija, tj. sestra Skenderbega, bila je udata za Stevana Crnojevića, i njihova decu bili su Srbi.

Bilo bi dobro kada bi akademik Burović proučio studije mnogih, kako ih on naziva "Srbo-Crnogoraca", posebno onih koji su doktorirali na tezama o poreklu porodice Kastrioti.

Dosada rečeno itekako je poznatao akademiku Buroviću, verujem ja, ali g. Buroviću nije stalo do istine. On, akademik Burović, poput kolege mu po zvanju Dobrice Ćosića, sačekao je momenat kada će da napadne albanski narod, albansku istoriju, albansku nauku, albansku kulturu, te da prisvaja albansku autohtonu zemlju, jednom rečju da pokušava da prisvaja i da nipodaštava i sve što je albansko.

Poznato je da je ponižen onaj koji neistinama i drugim konstrukcijama, te podmetanjem kukavičjeg jajeta pokušava da ponizi drugog, u ovom slučaju druge, a ne, kao u ovom slučaju, oni koje pokušavaju da ponize.

Zašto je sve to važno sada kada se rešava deo albanskog pitanja?

Na žalost, zahvaljujući dobrim komšijama, albansko pitanje nije rešeno ni do dana današnjeg (za šta nisu odgovorne samo komšije, mislim ja, već ponajviše sami mi, Albanci, prim. M.H.). Pošto sada, tako da se izrazim, kreću albansko-srpski pregovori, odnosno pregovori između Republike Srbije i Republike Kosova, akademik Burović je pokušao da rečenom retorikom podiže halabuku i "reinkarnira teorije zavere".

Da se vratim pisanjima akademika Kaplana Burovića.

 

A genocidi?

 

Akademik Burović u daljem tekstu "informiše" čitaoce Tabloida da je "albanski nacionalni pesnik Naim Frašeri, čim je čuo za grčki ustanak, iz svoje samrtne postelje u Istanbulu zatražio sablju da pođe u rat protiv grčkih ustanika".

Ne sporim tvrdnje akademika Burovića, već ga podsećam da je "zaboravio " da kaže šta su ti "grčki ustanici" učinili Albancima Camerije i Janine. Ja ću da podsetim akademika Burovića i čitaoce Tabloida u najkraćim crtama o tim zverstvima koja su počinili ustanici mitropolita Dionisa iz Larise.

Stanovnici albanskih pokrajina Camerije i Janine bili su većinom muslimanske veroispovesti. Grčki ustanici mitopolita Dionisa su ih napadali nenaoružane 7. septembra 1611. godine i vršili su nad njima zverstva genocidnih razmera.

Genocid (za tadašnje prilike nepoznat pojam) koji su počinili tzv. "grčki ustanici" nad albanskim narodom u Cameriji, Janjini i šire, pod vođstvom mitropolita Dionisa iz Larise primorali su velikog albanskog pisca Naima Fraserija da iz samrtničke postelje traži sablju da krene u pomoć svojoj napadnutoj braći, koji su bili napadnuti samo zato što su bili Albanci-muslimani.

Ta zverstva koja su počinili "grčki ustanici" pod vođstvom mitropolita Dionisa iz Larise, mnogi od nas imali su, na žalost, mogućnost da vide i osete na sopstvenoj koži u ex-Jugoslaviji, kada su horde Slobodana Miloševića krenule na agresiju u BiH i na Kosovo. Dakle, zverstva genocidnih razmera i genocidnih namera počinijena na BiH i na Kosovo od ostataka nekadašnje JNA, paravojnih, policijskih, parapolicijskih i raznih organizovanih terorističkih grupa iz Srbije, pred očima i pred licem celoga sveta. Ako je to tako, onda nije teško opravdati postupak velikog albanskog pesnika Naima Frašerija, koji je pokušao da krene u pomoć napadnutoj braći, jer je znao za zverstva Grka od te 1611. i neprestano do pedesetih godina prošloga veka. Grci su, kada god su imali priliku, otimali albanske teritorije, ubijali i ubijaju Albance i dr. (uostalom, i dan-danas Grčka ortodoksna crkva i grčki zvaničnici vršljaju po Albaniji, prim M.H.).

Akademik Burović u spornom tekstu dalje iznosi: "Prvu reč na albanskom jeziku je napisao Crnogorac Pavle Anđelić!" i nastavlja: "Sva četiri književnika stare albanske književnosti (Buzuk, Bjelić, Bogdan i Buda) su Slaveni, Srbo-Crnogorci, Hrvati i Makedonci!".

Mene raduje podatak da je "prvu reč na albanskom jeziku napisao Crnogorac Pavle Anđelić!" Iako nisam nikad čuo niti čitao bilo šta od tog gospodina, ipak "bio bih mu zahvalan", pod uslovom da je to tačno. Ali... biće da ni g. Pavle Anđelić, niti ovi "Srbo-Crnogorci, Hrvati i Makedonci", glavni likovi pisanija g. Burovića, nisu znali "srpsko-crnogrski, hrvatski i makedonski". Znači, "nisu znali svoj maternji jezik", ali su znali albanski i da ne bi ostali nepoznati "pisali su", prvo "Pavle Anđelić, "prvu reč na albanskom jeziku", a i "Buzuk, Bjelić, Bogdan i Buda, staru su albansku književnost pisali na albanskom. Ponavljam, verovatno zato što nisu znali srpsko-crnogorsko-hrvatsko-makedonski jezik?

Da je "biskup Matija Mazarek uputio bogu molbu" sadržine "Spasi nas Bože od Albanaca" meni nije poznato, ali to ne menja na stvari jer i ja svakodnevno, i svakog časa, upućujem molbe Bogu da me spasi onog mraka u kojim je bio i umro Matija Mazarek, iako držim da svako ima pravo da se obrati Bogu molbama, onako kako on smatra da je najbolje, pod uslovom da ne vređa osećanja drugih.

Ne znam g. Burovića, "Srbo-Crnogorca", pa ne znam kada, gde i ko mu je dodelio zvanje akademika?

Kada je reč o velikom pesniku Đerđu Fisti koji je dočekao italijanske okupatore rečima "...Hvala vam što nas oslobodiste od muslimana!", i to je "razumljivo". Ovde je reč o katoličkom svešteniku kojem su "bili bliži italijanski fašisti nego albanski muslimani", pa se nadao da će istrebiti muslimane pomoću italijanskih fašista.

Međutim, na moju radost, a na žalost g. Burovića, u nas Albanaca nema međuverske netrpeljivosti. Pojedinačni ispadi ni tada ni sada nisu mogli i ne mogu da poremete međuverske odnose. Sa druge strane, velika nacionalna imena su smatrala da "imaju prava da svoj narod dozovu pameti". Možda su tako mislili i postupali i Mazarek i Fista.

Podsetio bih g. Burovića da je i velikan hrvatske književnosti Miroslav Krleža uputio Bogu molbu ovakve sadržine: "...Bože sačuvaj me hrvatske kulture i srpskog junaštva". Ili, na prvi pogled, možda je onomad bilo za nekoga neprihvatljivo pisanje Bore Stankovića u romanu "Nečista krv", ali zahvaljujući tom velikanu srpske književnosti spasene su kasnije generacija Srba od divljačkih plemenskih gluposti.

 Jer, da se tako nije dogodilo, u Srbiji niko ne bi znao ko je kome otac, ko je kome sin, ko je kome brat po ocu, ko je kome brat po majci, čija je koja žena, koji je muž koje žene i dr.

Ti nakaradni, nadasve divljački plemenski običaji su izumrli zahvaljujući peru velikog srpskog pesnika Bore Stankovića.

 

Zadnja je sudska

 

Podsetiću g. Burovića da imena ljudi nisu garant njihove nacionalne pripadnosti, pre bi se reklo da su imena ljudi određivala u većini slučajeva njihovu versku pripadnost.

 Kod nas Albanaca muslimanske veroispovesti, na primer sve do početka sedamdesetih godina prošloga veka, preko 99 odsto imena Albanaca i Albanki bila su arapskog porekla, zbog verske pripadnosti.

Isti je slučaj sa Albancima katolicima i Albancima pravoslavcima, koji su davali imena deci po verskoj pripadnosti. Tako je bio i slučaj sa Đerđom Kastriotijem, koji je bio hrišćanin, i zbog toga je nosio ime Đerđ Kastrioti "Skenderbeg", što ni u kom slučaju ne znači da je bio "Srbin", niti "Srbo-Crnogorac".

Da bi potkrepio dokazima napred rečeno, podsetio bih g. Burovića i čitaoce Tabloda da se i ćerka Vuka Stefanovića Karadžića zvala Emina, iako nije bila Arapkinja (Emina Karadžić je, inače, bila u bliskim odnosima i sa velikim srpskim piscem Brankom Radičevićem, prim. M.H.), a Emina se zvala i majka Muhameda, Božjeg poslanika kojeg priznajemo mi muslimani.

Kada se akademik Burović pita "...kakvu su to pozitivnu ulogu odigrali Albanci u istoriji crnogorskog naroda?", i sam odgovara "...Da, možda, ko ne smatra pozitivnim to što su albanizovali severnu Albaniju i oteli Crnogorcima njihovu srednjovekovnu prestonicu Skadar...?", g. Burović zaboravlja da je dobar deo Crne Gore albanski.

Dakle, prof. dr Kaplan Burović je iskoristio prašinu koja se podigla u Savetu Evrope, i koji je pod uticajem ruske mafije, te gde većinu imaju tzv. socijaldemokrate..., tj. preobučeni komunisti, koji neće da vrate faši-komunizam u Evropi, pa i šire.