Natrag

Do koske

Do koske

Kad se kralj pretvori u dvorsku budalu i druge priče...

 

Opet zbori reči bez pameti

 

Čaša žuči je prepuna! Predsednik Republike Srbije Boris Tadić još jednom je pokazao da je politički Pigmej kad god se nađe izvan zone njegove propagande! Ako išta može da potvrdi ovu neporecivu istinu, onda je to njegov ponižavajući doček i ispraćaj tokom posete Francuskoj prvih dana aprila meseca 2011. godine...

 

Nikola Vlahović

 

 

Zapravo, baš onako kako on ne poštuje Ustav u sopstvenoj zemlji, tako ni njega u Parizu ovih dana nisu uvažili kao predsednika jedne evropske države. To su posledice Tadićeve uzurpacije nadležnosti predsednika vlade i ministarstava, te haosa koji je napravio mešanjem u posao svake institucije... Zato se i desilo da je u Parizu duže bio na izložbi slika pokojne Olje Ivanjicki, nego što je ukupno proveo u društvu francuskih državnih službenika srednjeg i nižeg ranga, za tih nekoliko dana.

Kad se nekako dokopao palate na Ke d' Orseju, predsednik Francuske Nikola Sarkozi ga je ispratio do vrata, i brzo mu okrenuo leđa. Sledilo je Tadićevo kratko lutanje po stepeništu, a onda je kao spasilac na pustom okeanu, naišao livrejisani čovek iz protokola koji mu je prstom pokazao da je promašio smer.

U ovoj simboličnoj sceni, sve je bilo baš kako treba. Francuska je velika zemlja i zna kako se dočekuju politički avanturisti i očajnici iz nesređenih balkanskih dvorišta. Predsednik Srbije takođe veruje da je važan i ravnopravan sagovornik, svima i svugde, ali samo do momenta dok mu neko prstom ne pokaže da ide pogrešnim putem.

Od kako je prvi put izabran za predsednika Republike, Boris Tadić, kao nekakav neiživljeni momak željan slave i dokazivanja, ne prestaje da čini neopisive ispade, što svojim nesmotrenim i protivrečnim izjavama, što stalnim sukobom sa protokolom, kako kod kuće tako i u inostranstvu.

Ali, da je samo to zgrešio, bilo bi nekako i podnošljivo, pa čak i prihvatljivo u nekim situacijama...

Ali, ovaj bivši profesor psihologije Pete beogradske gimnazije, danas odlučuje o sudbini miliona građana Srbije, a sva dosadašnja iskustva pokazuju da on nema realan kapacitet da vodi išta više od vaterpolo saveza. Uprkos tome, tokom dva predsednička mandata, uzaptio je svu izvršnu vlast, što posredno, što neposredno, kršeći Ustav, te je tako njegov štetočinski atar proširen do svakog dela ove države, ali i izvan nje.

U susednoj Hrvatskoj ga dočekuju s transparentima "Priznaj agresiju" i "Dobro nam otišli", a u Srbiji su mediji prepuni njegovih izjava u kojima su ključne reči "moramo", "obaveza", "cilj", "vizija", "nema alternative", "evropski ciljevi", ''ja od svih vas tražim"...

Već su odavno postale deo čaršijske sprdnje, njegova prozivanja "nepristojno bogatih ljudi", i njegov poziv  tim neimenovanim bogatunima, da doniraju izgradnju jednog mosta koji bi se zvao (prema njegovoj ideji), "most tajkuna".

Zanimljivo, ali barem deset članova njegove stranke, na koje sigurno nije mislio kad je to rekao, mogli bi da sagrade više monumentalnih objekata za javnu namenu u Beogradu ili nekom drugom gradu u Srbiji, ali je Tadić, kao i svaki licemer, čovek bez petlje da to kaže najbližim ljudima. Neprijatelj je svako onaj čije pare nisu u njegovoj stranci ili u njegovom džepu.

Ukratko, tako izgleda ideja njegove ekonomske politike: da uzme ako mu daju! O kakvom je diletantizmu reč, najbolje govori i njegova skandalozna izjava da je nedopustivo da domaće kompanije koje su registrovane u inostranstvu kao of-šor preduzeća, ukoliko dođe do njihove prodaje, ne plate porez u Srbiji. Umesto da prethodno predloži izmene onih zakona koji omogućavaju netransparentno poslovanje, ali i da vrati u Srbiju one firme koje su još u državnom vlasništvu, pa da onda eventualno proziva sumnjive bogataše sa nekim pokrićem, učinio je amaterski gest kome su se slatko nasmejali sve srpske parajlije.

Što se tiče njegove spoljnopolitičkih aktivnosti, u svakoj od njih postoje najmanje dva Tadića. Jedan je patriota i hoće da pokaže kako mu je stalo do svoga naroda, a drugi je pomirljivi i plemeniti pokajnik, koji je uzeo krst Slobodana Miloševića i dozvoljava da ga srbomrzitelji svih vera i nacija iz regiona pokojne Jugoslavije razapinju za sva zla onoga režima.

Ipak, onaj treći Tadić, koji se nalazi na čelu demokratskog preduzeća žuto-plave boje, nekako je najbliži originalu. Tu on postrojava, šamara, vuče za uši, piše ukore pred isključenja, saziva razredne zajednice i forsira kult omiljenog nastavnika.

Dovoljno za njegove infantilne potrebe, taman za jednu pačju školu, ali opasno, isuviše opasno za državu koja je, na žalost, i dalje među omraženim i prezrenim.

Jer, dok Tadić i njegovi kradu ovom narodu i godine života i novac, sve pravdajući velikom svetskom krizom, dotle u sred države na čijem je on čelu, politiku, ekonomiju, pa čak i kulturu, vode diplomate nekoliko moćnih zemalja.

Zapravo, strani špijuni u Srbiji vode svoje poslove "transparentno", NATO pakt ima besplatan poslovni prostor u zgradi Ministarstva odbrane, iz budžeta je finansiran biznis svake strane kompanije koja ovde posluje u Srbiji... Treba li verovati Tadiću da je samo naivan i nedorastao? Treba li podsećati da je baš on bio i ministar za telekomunikacije i ministar odbrane, pre nego je postao predsednik Republike?

Konačno, jesu li uopšte smešne njegove izjave poput "...Nije dobro što se živi teže", "...Obezbedili smo stabilnost", "...Imam plan da nas izvučem iz krize" i slično?

Može li zbog ovakve sprdnje da se rodi jedan "dan besa" u Srbiji, ili meseci dana građanske neposlušnosti, sve dok se trula baraka ovog državnog provizorijuma ne sruši samo od sebe, može li ovo pozorište lutaka jednom da završi svoju uvredljivu predstavu?

Hoće li 16. aprila, kako nas uverava Aca Vučić, da se dogodi narod, da građani iskoriste svoje prirodno pravo na samoodbranu i promenu vlasti, da se predsednik Srbije prinudi na raspisivanje vanrednih parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora, i njegova pljačkaško-zlikovačka kamarila otera u istoriju, a najviše njih u zatvore, da pred sudskim većima opišu godine koje su nam pojeli, predvođeni svojim Voljenim Vođom Borisom Tadićem? To se, sigurno, neće dogoditi, ako nas 16. aprila ne bude dovoljno na mitingu za izbore.

 

 

 

 

"...Ta su pitanja za mene nedovodljiva u pitanje - Boris Tadić".

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane