Natrag

Mafija

Mafija

Viktorija grupa: Dušan Petrović, ministar poljoprivrede, instalisan je da kontroliše tokove novca, robe i kriminala koji je sam posejao

 

Ministar je ovlašćen da uvije

 

Bivši propali advokat iz Šapca Dušan Petrović nije slučajno došao na čelo Ministarstva poljoprivrede. Njegov glavni zadatak je da pomogne svom zavičajnom pajtosu Stanku Popoviću kako bi Viktorija grupa donosila veće prihode svojim pravim vlasnicima iz samog vrha Demokratske stranke i G17 plus

 

Igor Milanović

 

Viktorija grupu čini osam kompanija: Sojaprotein iz Bečeja, Viktorija oil iz Šida, Veterinarski zavod iz Subotice, Fertil iz Bačke Palanke, Luka Bačka Palanka, SP Laboratorija u Bečeju, Viktorija logistik Novi Sad i Viktorija fosfat Bosilegrad.

Poslovnu 2009. godinu Viktorija je završila sa 79 zaposlenih, aktivom većom od 12 milijardi dinara, poslovnim prihodom od skoro sedam milijardi i čistom dobiti većom od 16 miliona dinara. Takođe je neraspoređena dobit iznosila bezmalo dve milijarde dinara. Iako su ove brojke impozantne, one prikazuju pad u odnosu na 2008. godinu.

U Agenciji za privredne registre upisana su četiri vlasnika, akcionara Viktorija grupe. Trojica su fizička lica sa udelom od po 25,33 odsto, dok je četvrti akcionar Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) sa 24 odsto vlasništva. Kao što če se ispostaviti, ovo je stanje na papiru, ali je pitanje da li je tako i u stvarnom životu.

 

Čovek koji je imao jaja

 

Stanko Popović, prvi i sigurno najznačajniji akcionar Viktorije, rođen je 3. oktobra 1973, a devedesetih godina je bio vlasnik preduzeća Narcis Popović iz Šapca, koje je bilo poznato najviše po trgovini jajima koja su stizala iz Surčina, sa živinarskih farmi Dragoljuba Markovića zvanog Krmivoje.

Ova veza između Stanka i Krmivoja nije bez značaja za celu priču, jer je ovaj drugi bio poznat kao veliki sponzor Demokratske stranke, a posle toga Liberalno-demokratske partije, odnosno njenog predsednika Čedomira Jovanovića. Krmivoje je bio i kum pokojnog Zorana Đinđića, a preko ovog surčinskog biznismena išle su i mnogobrojne investicije za račun premijera i vrha Demokratske stranke.

U međuvremenu, iako su svi njegovi puleni opet na vlasti, Krmivoje kao da se povukao iz posla. Jedino ga još nalazimo kao vlasnika Surčina, ergele rasnih konja koji trče na beogradskom hipodromu. Insajderi iz Viktorije nam, međutim, tvrde da je Dragoljub Marković Krmivoje u stvari jedan od pravih akcionara Viktorija grupe, dok je Stanko Popović tek obična marioneta.

Ovo nikako nije daleko od zdravog razuma, jer je nekadašnji šabački trgovac konzumnim jajima preko noći postao biznismen koji ulaže milione evra u vrlo lukrativne poslove. Taj novac, očigledno, sam ni do kraja života nije mogao da zaradi prodajući sitan bakaluk.

Zahvaljujući svojim što poslovnim kontaktima sa Krmivojem, kao i zavičajnim vezama sa Dušanom Petrovićem, Stanko je za oko zapao i samom tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću, koji je izričito tražio da se kupovina akcija Sojaproteina obavi preko ovog tada potpuno nepoznatog i relativno siromašnog bakalina iz Šapca.

Sojaprotein je još uvek delimično u vlasništvu porodice Đinđić, ali i još nekih iz vrha Demokratske stranke. Prilikom kupovine ovog giganta lopovi sa vlasti i njihov istureni igrač Stanko Popović nisu morali čak ni da angažuju sopstvene pare. Bilo je dovoljno da potegnu nešto malo veza po bankama i da angažuju crvene beretke da premlate radnike.

 

Potpuna kontrola

 

Suvlasnici SJPT-a bili su i ostali i mali akcionari, odnosno radnici ovog preduzeća. Njima nije bilo u interesu da se kompanija u koju su decenijama ulagali i od koje je živelo pola Bečeja, bukvalno pokloni grupi otimača. Zbog toga su organizovali štrajk u fabričkom krugu tražeći da se odustane od najavljene privatizacije, odnosno da se primeni neki od transparentnijih privatizacionih modela, kao što bi bilo iznošenje akcija na prodaju preko Beogradske berze.

Demokratskoj družini, opet, nije bilo u interesu da plaća realnu cenu za akcije, pa je angažovala pripadnike tadašnje Jedinice za specijalne operacije da nasilno uguše proteste. Nekoliko velikih džipova je zatim uletelo u krug fabrike, iz vozila su istrčali momci obučeni u crno i sa fantomkama na licu i počeli nemilosrdno da tuku okupljene radnike.

Posle manje od sat vremena batinanja mali akcionari su pristali da obustave štrajk i da dozvole da njihovo preduzeće bude privatizovano onako kako je vlast to i zamislila.

Novac za kupovinu Sojaproteina nije čak došao ni iz džepova lopova koji su ga preuzimali, već od kredita koji je podignut tako što su budući vlasnici kao garanciju položili imovinu Sojaproteina. Tako je ova uspešna kompanija u suštini otkupila samu sebe, ali za račun muljatora iz Viktorija grupe i njihovih zaštitnika iz vlasti.

Interesantan je i podatak da se Viktorija za kupovinu 39,63 odsto akcija SJPT-a u državnom vlasništvu zadužila prvo kod Komercijalne banke uzevši kredit u visini od 22 miliona evra, odnosno 1,35 milijardi tadašnjih dinara. Ovaj kredit je vraćen odmah po kupovini Sojaproteina i to tako što se Viktorija sada zadužila kod Hipo Alpe Adrija banke, ali u visini od 25 miliona evra. Razlika od skoro tri miliona evra očigledno je bila provizija za one koji su Viktoriji omogućili otimanje bečejskog giganta.

Kasnije je konzorcijum Viktoria manipulacijama dezinformisao manjinske akcionare i po znatno nižoj ceni (koja je u jednom trenutku sa 10.070 dinara, koliko je plaćen državni paket, pala na 900 dinara) kupio veći deo njihovih akcija. Kako bi odabrani stekli potpunu kontrolu nad bečejskom firmom, krajem 2002. godine izvršena je fiktivna dokapitalizacija u visini od 180 miliona dinara, a svih 120.000 emitovanih akcija kupio je konzorcijum Viktoria, čime je postao vlasnik više od 72 odsto akcija Sojaproteina.

I ova dokapitalizacija je izvršena, kako tvrde dobro upućeni, na isti način kao što je Sojaprotein i kupljen: kreditom koji je Viktorija podigla zalažući kao garanciju imovinu Sojaproteina. Vlasnici Viktorije ne vole da investiraju sopstveni novac, makar on bio stečen i krađama i otimačinom.

 

Ljubav prema kešu

 

Ni Zoran Mitrović, rođen 1967, predsednik UO Sojaproteina i suvlasnik Viktorije, nije ništa manje zanimljiv...

Tokom oktobra i novembra 2000. godine upoznaje se sa nekadašnjim guvernerom Narodne banke Mlađanom Dinkićem i Bojanom Zečevićem, u to vreme izvršnim direktorom G17 plus.

Kako je tri godine kasnije utvrdila istraga UBPOK-a, Zoran Mitrović tada je pristao da preko računa njegove firme Hejvard kompani u banci HVB Mađarska, Segedin, idu uplate, kako je rekao ino donatora za G17 plus.

Ovlašćena lica za finansijski konsalting kod banke, pored njega bila je i njegova supruga Vesna Mitrović.

Posle uvida u 24 izvoda HVB Mađarska, a koje su mu inspektori UBPOK-a prezentirali tokom istrage 2003-2004, Zoran Mitrović je potvrdio da se radi o verodostojnim dokumentima u kojima su naznačene novčane transakcije između Hejvard kompani i ostalih organizacija - donatora koji su uplaćivali sredstva. Sa istog računa su vršena i plaćanja, a sve po nalogu Bojana Zečevića, izvršnog direktora G17 plus.

Inače, kako je tvrdio Zoran Mitrović, Bojan Zečević ga je redovno unapred obaveštavao o prilivu sredstava koja su u periodu 2000-2002. godine stizala na račun Hejvard kompani u Segedinu. Novac je Mitrović podizao u kešu, nosio ga u Beograd i predavao Bojanu Zečeviću u kancelariji G17 plus u Beogradu ili u svojoj kancelariji u Knez Miletinoj 44.

Pored toga što je suvlasnik Victoria Group, Zoran Mitrović zajedno sa Stankom Popovićem od avgusta 2002. vlasnik je i ribnjaka američke pastrmke, nekadašnje vlasništvo Drina inexa (danas Riboteks), koji ima godišnji kapacitet 200 tona pastrmke.

Ljubitelji soje tako postaju i ljubitelji ribe, jer za ribnjak u Ljuboviji plaćaju čak 29,02 miliona dinara, iako je početna cena bila 12,5 miliona. Zanimljivo je i to da je šef Odseka u oblasti ribarstva pri Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja, izvesna Vesna Mitrović, mada Tabloidovi izvori ne mogu sa sigurnošću da potvrde da se radi o istoj onoj Vesni, Zoranovoj supruzi, koja je bila jedno od ovlašćenih lica za račun u HVB banci.

Zoran Mitrović se pominje i u aferi sa donacijom od 180.000 evra Demokratskoj stranci. U ovom slučaju je Mitrović bio donator, a novac je pronađen u demokratskom sefu u Zrenjaninu. Niko nikada nije ni pokušao da sazna odakle Mitroviću ovoliki novac samo za donaciju jednom običnom gradskom odboru neke stranke.

 

Bratske provizije

 

Treće fizičko lice u vlasničkoj strukturi Viktorije je Milija Babović, rođen 1963. godine. Milija je javnosti daleko poznatiji kao vlasnik Verano motorsa iz vremena kada je ova firma, zastupnik francuskog Pežoa, dobila posao da srpsku policiju snabde novim patrolnim vozilima. Iako su postojale daleko povoljnije ponude, između ostalih i domaće Zastave, posao je dodeljen Veranu za višemilionsku proviziju isplaćenu onima koji su o tenderu odlučivali.

Sojaprotein je nekada bila najznačajnija firma Viktorija grupe, ali to odavno više nije, jer je očerupana do gole kože. Od nekadašnjeg giganta ostala je samo još prerada soje, koja i sama donosi milionsku dobit, a sve ostalo je izdvojeno u posebna preduzeća koja su pod direktnom kontrolom Viktorija grupe, čime su najviše oštećeni mali akcionari SJPT, budući da se njihovo vlasništvo sada svodi samo na jedan od nekada brojnih segmenata bečejskog preduzeća.

"Naša tri prioriteta u biznisu su prerada uljarica, odnosi sa agrarom (otkup tržnih viškova i trgovina, pre svega, žitaricama, kukuruzom, pšenicom i proizvodima iz uljarske industrije), te proizvodnja i distribucija veštačkih đubriva", rekao je u leto 2009. generalni direktor Viktorije Nikola Vujačić.

Viktorija je jedini proizvođač veštačkog đubriva čije proizvode država subvencioniše prilikom prodaje domaćim potrošačima. Zahvaljujući ovako stečenom monopolskom položaju Viktorija je samo u 2009. godini zaradila milijarde budući da je lažnim fakturama prikrivala izvoz već subvencionisanog đubriva.

Država je te godine, naime, subvencionisala đubrivo tako što je proizvođaču plaćala 10.000 dinara po toni. Svi razumni su ukazivali da se to tako nigde u svetu ne radi, već da se subvencije isplaćuju seljacima na kupljeno đubrivo. Radi se, međutim, o tome da vlast nema nikakve koristi od seljaka, ali ima od lopova.

U tom periodu je cena đubriva drugih, nesubvencionisanih proizvođača i uvoznika, iznosila između 160 i 235 evra po toni. Kod subvencionisane Viktorije je seljak plaćao između 240 i 300 evra!? Kada se ovoj ceni doda i 10.000 dinara državnog podsticaja, ispada da je tona veštačkog đubriva u Viktoriji vredela i preko 400 evra, odnosno duplo više nego kod drugih.

Slična prevara je odrađena i 2010. godine, a sprema se i za ovu godinu. Za to će već da se potrudi novopečeni ministar poljoprivrede Dušan Petrović, rođen 1966. u Šapcu, odakle potiče i Stanko Popović.

 

Neverovatne odluke

 

Dušan Petrović nikako nije slučajno doveden na ovu funkciju. On je advokat i nema nikakve veze sa poljoprivredom, ali ima veze sa Stankom Popovićem i kapitalom koji je preko Viktorije plasirao vrh Demokratske stranke. Taj kapital sada treba da donese dodatne prihode svojim na bekstvo u inostranstvo spremnim vlasnicima. Glavni posao Dušana Petrovića, u mladosti od drugova nazivanim Dupe, u DS-u jeste sakupljanje para, a one će ove godine biti zgrtane i prevarama preko Viktorija grupe.

Još prošle godine je Viktorija preko Ministarstva poljoprivrede uspela protivpravno da zaradi nekoliko miliona evra i to od prodaje - pšenice. Pre toga je, zbog pogrešnih procena rukovodstva, Viktorija na veliko otkupljivala ovu žitaricu. Kada su njeni silosi bili puni, cena pšenice na produktnoj berzi u Novom Sadu je naglo pala zbog izuzetno obilnog roda.

Da nije bilo države Viktorija bi na ovom poslu izgubila nekoliko miliona evra, ali je zahvaljujući vlasti ona zaradila milione. U trenutku kada je pšenica svuda u svetu bila na jednoj od najnižih cena u poslednjim godinama, vlada Srbije je izvoz poljoprivrednih proizvoda proglasila strateškim prioritetom i odredila visoke subvencije za svaku tonu u inostranstvu prodate pšenice.

Jedini izvoznik, međutim, kome su ove subvencije bile odobrene i isplaćene bila je - Viktorija grupa. Identična prevara se sprema i za ovu godinu, ovog puta pod dirigentskom palicom Dušana Petrovića, zavičajnog pajtosa Stanka Popovića.

Ove godine će posebno biti subvencionisan izvoz soje, glavnog artikla Sojaproteina u vlasništvu Viktorija grupe, porodice Đinđić i vrha Demokratske stranke. Cena ovog proizvoda u svetu pada, jer se sve više  odustaje od proizvodnje nerentabilnog biodizela. Zato će na jednoj od narednih sednica vlade biti doneta odluka o izvozu soje kao strateškom cilju, i iz budžeta će Sojaproteinu biti isplaćivane milionske subvencije.

 

 

 

 

 

Ništa bez Dupeta

 

Dušan Petrović je kao ministar poljoprivrede već predložio da se ove godine, zbog navodnog povećanja ponude, subvencioniše i mineralno đubrivo iz uvoza. Monopolistički uvoznik veštačkog đubriva iz Rusije je firma Promist. Naizgled bi ovim bio narušen monopol na subvencijama koji suvereno drži Viktorija, ali samo naizgled.

Promist je registrovan na istoj adresi gde i Viktorija, a njen nominalni vlasnik je Nebojša Petrić, bivši radnik Viktorije. Kao pravog vlasnika firme upućeni navode Viktoriju i Radomana Božovića, nekadašnjeg državnog funkcionera i čoveka koji je kao direktor sahranio Geneks.

Da nešto nije u redu sa Promistom pokazuje i podatak da njegov generalni direktor Svetislav Čović ima tek 25 godina. I pored toga što je žutokljunac, on je prošle godine samo od subvencija za trgovinu mineralnim đubrivom od države zaradio preko milijardu dinara. Pri tome je Promist bio samo firma za skladištenje, a ne i za proizvodnju.

Zanimljiv podatak je i da je Promist osnovan 26. aprila 2010. godine, što će reći bukvalno uoči raspisivanja lanjskog tendera za dobijanje subvencija.

Prošle godine je iz budžeta na ime subvencija za đubrivo isplaćeno šest milijardi dinara, a od toga je Viktorija dobila 3,5 miljardi, Promist preko milijardu dinara, dok je svim ostalim trgovcima podeljeno manje od dve milijarde.

U proizvodnju mineralnog đubriva Viktorija je ušla preuzimajući Zorku Šabac i to bez uslova da namiri ranije dugove ove kompanije, pa čak ni da radnicima isplati zaostale plate. Nije imala ni obavezu da preuzme izgladnele radnike.

Zorka je uz pomoć Dušana Petrovića doslovce poklonjena Stanku Popoviću.

 

 

 

 

 

Sve se može kad se slože

 

Tek će neka buduća policijska istraga da utvrdi kako je bivši trgovac jajima, Stanko Popović, odjednom došao do miliona evra kojima će početi da kupuje firme po Srbiji, i to upravo od onog momenta kada su njegovi zaštitnici iz Demokratske stranke, a na prvom mestu Dušan Petrović, uzjahali vlast.

Zorka boje, fabrika koja se sredinom devedesetih godina izdvojila iz holdinga, među prvima jer privatizovana. Fabriku su na aukciji 11. jula 2002. godine, kao fizička lica, kupili Miroslav Aleksić, vlasnik preduzeća TAŠ, i Stanko Popović, vlasnik firme Narcis Popović.

Za Zorka boje Popović je izbrojao 232 miliona dinara. Posle toga, Zorka boje i austrijska firma BMR (vlasnik je iz ovdašnjeg sela Petlovača!) 30. jula 2003. kupuju za 58,47 miliona dinara preduzeće Zorka oprema.

Iste godine, takođe na aukciji, Popović je kupio i preduzeće Mačva-promet.

I Viktorija deluje na vrlo širokom frontu. U duhu Kjoto protokola, koji predviđa zaštitu ozonskog omotača Zemlje, kupila je fabriku jestivog ulja u Šidu i od nje napravila fabriku biodizel goriva (energent proizveden od kukuruza koji zamenjuje fosilna goriva).

Kako biodizel nije pronašao tržište, vlasnici su rešili da ovaj proizvod konvertuju ponovo u jestivo ulje, i da ga uz veliku galamu preko medijskog bombardera B92 ponude gladnima u Srbiji.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane