Natrag

Feljton

Feljton

Dr Zoran Petrović Piroćanac: Geopolitika energije (6)

 

Nabuko nije uvek opera

 

Nesumnjivo, energija je jedan od glavnih problema 21. veka. Oduvek je čoveku bila potrebna, a od industrijske revolucije njena potrošnja neprestano raste. Ništa danas ne ukazuje na to da će se u budućnosti ta potrošnja smanjiti. Osim ako ne dođe do neke revolucije, danas nezamislive, ali ipak moguće. Pre industrijske revolucije drvo je isporučivalo energiju. Ono za neke nerazvijene zemlje i danas predstavlja bazu zbog zakašnjenja u razvoju. Potom je usledila epoha uglja, pa nafte, pa prirodnog gasa. Najzad je stigla i "naučna energija" - nuklearna.

Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca Geopolitika energije - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću, Beograd, oktobar 2010, iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se energijom kao geopolitičkom činjenicom, te strateškim i vojnim argumentom

 

Piše: dr Zoran Petrović Piroćanac

 

Prirodni gas je kapitalan za industriju, posebno hemijsku, za gnojiva od kojih zavisi poljoprivreda, kao i za ekstrakciju nafte iz bituminoznih pesaka i podmorskih bušotina. Opadanje prirodnog gasa proizvešće, dakle, dodatne probleme snabdevanja naftom, hranom i biogorivima.

Potrošnja gasa je u punom razvoju i trebalo bi da se od 2010. do 2050. godine uveća za 138 posto. Najveći deo će se trošiti, tvrde u AIE, za električne centrale. Dugo cepan na regionalna tržišta (Azija, Evropa, Severna Amerika), zbog prepreka u transportu gasovodima, on se mondijalizuje zahvaljujući ogromnim projektima vezanim za tečni prirodni gas u Rusiji, u Kataru i Iranu (60 posto svetskih rezervi).

U 2030. godini više od polovine gasne trgovine obavljaće se u obliku tečnog prirodnog gasa. Ali, nasuprot uglju, gas je koncentrisan u zemljama visokog "energetskog nacionalizma" (Venecuela, Rusija, Bolivija).

Plete se mreža gasovoda

Kada bismo mogli da proizvodimo barem polovinu naših potreba na bazi obnovljivih energija, svetska geopolitika bi bila danas znatno drugačija. Ali, zbog nepostojanja alternativa fosilnim energijama za barem 30 godina, a možda i duže, međunarodna aktuelnost je uslovljena postojećom energijom. Ako nema opasnosti od nestašica, ima i te kako geopolitičkog rizika jer su rezerve hidrogoriva koncentrisane u regionima malo poznatim po svojoj transparentnosti i stabilnosti: Bliski istok, Rusija, Kaspijsko more, Irak, pa i Iran najvidljiviji su deo tog dela sveta. Prvo rešenje je dijalog sa proizvođačima, koji će se svakako završiti shvatanjem da je za sve najbolje da se svi dogovore.

Rezerve prirodnog gasa su obilate,ali je problem dotok do potrošača. Mreža tečnog gasa doneće neophodnu fluidnost tržišta. U svetu se sada plete gasna mreža za transport celokupnog svetskog gasa.

Prirodni gas ubrzano zadobija geopolitičku važnost. On se izdigao od marginalnog goriva trošenog na regionalno diskonektiranim tržištima, do goriva koje se transportuje na velikim daljinama, za potrošnju u mnogim različitim ekonomskim sektorima. Sve više je gas gorivo izbora za potrošače koji traže njegov relativno niski uticaj na okolinu, posebno za generisanje električne energije. Rezultat toga je da je svetska potrošnja gasa projektovana na više nego duplo u naredne tri dekade, od 23 posto na 28 posto svetske primarne potražnje energije do 2030. godine, tako prevazilazeći ugalj kao svetski energetski izvor broj dva, a potencijalno prevazilazeći i udeo nafte u mnogim široko industrijalizovanim ekonomijama.

Rastuća važnost unosa prirodnog gasa u savremene ekonomije izazvaće novo razmišljanje o energetskoj bezbednosti. Na ovome rade i dve američke institucije, koje istražuju geopolitičke posledice velikog prelaska na prirodni gas na svetskim ekonomskim tržištima. Studija koristi istorijske slučajeve, kao i napredno ekonomsko modeliranje za ispitivanje međuveze ekonomskih i političkih faktora u razvoju resursa prirodnog gasa. Cilj je osvetljavanje političkih izazova koji bi mogli da prate prelazak na svet koji hrani gas.

Reč je o institucijama: The Energy Forum, James A. Baker III Institute for Public Policy, kao i Program on Energy and Sustainable Development at the Stanford University Institute for International Studies, Baker Institute/Stanford PESD Geopolitics of Natural Gas Study.

Gasna geografija i dominacija gasnih ambicija

Svet gasa nalikuje svetu nafte, ali ima različitu geografiju. Gas najviše koriste zapadne zemlje, Severna Amerika (četvrtinu), Evropa i Rusija, koja je glavni isporučilac (27 posto svetske proizvodnje, sa četvrtinom rezervi). Za Rusijom slede Iran (15 posto), zemlje Zaliva (osam posto) i Amerika (šest posto, po tri posto jug i sever).

Geografija gasnog protoka je mnogo segmentiranija od geografije nafte, jer sprovođenje putem gasovoda znatno je bolje od pomorske linije prirodnog tečnog gasa, koja je skupa zbog uređivanja terminala. Na lestvici američkog kontinenta, uočava se distorzija između proizvodnje i potrošnje, sa manje aktera nego kod nafte. Gasovodi su retki van sistema ALENA i srca sistema Mercosur. SAD se snabdevaju, pre svega, kod svojih kanadskih i meksičkih suseda, i dobijaju tečni prirodni gas iz Trinidada. Tenzije stvaraju gasni projekti koji su u toku (Venecuela i Bolivija). Eksperti govore o istinskom gasnom šoku, ilustrujući tvrdnje četvorostruko višom cenom gasa u poslednjih 15 godina.

Polovina gasa koji se troši u svetu služi za proizvodnju električne energije. Ova evolucija nagnala je neke zemlje da već preispitaju svoju energetsku politiku u korist uglja-pare i nuklearne energije. Ovo povećanje cena je ključ ruskog pritiska na svoje evropske klijente kojima isporučuje polovinu izvoza.

Ruska, pa sovjetska energetska strategija

U Rusiji je gas prvi put korišćen 1819. godine, za lampe na Apotekarskom ostrvu u Sankt Petersburgu. Do kraja 19. stoleća, veliki gradovi poput Moskve i Sankt Petersburga, i mnogi drugi, dobili su mreže gasovoda. Mada je osvetljavanje gradskih ulica bilo prva široka upotreba gasa, industrijska primena, poput topljenja stakla i očvršćavanja metala, sledila je uskoro.

U Bakuu, gde su postavljeni prvi gasovodi 1872. godine, pošto je grad izrastao u epicentar ruske najveće proizvodne regije nafte, godišnja potrošnja gasa je do perioda pred Revoluciju 1917. skočila na 33 miliona kubnih metara.

Gde god je gas korišćen u velikim količinama, snabdevanje je bilo lokalno, pošto SSSR nije polagao gasovode velikih distanci sve do kraja Drugog svetskog rata. To se desilo tek nekoliko decenija posle pojave prvog gasovoda velike razdaljine, u SAD. Do ranih tridesetih, sovjetska privreda trošila je 10-15 miliona kubnih metara gasa godišnje. Dekadu kasnije, to se popelo na 3,4 milijardi kubnih metara. Tokom ovog perioda, centralno planiranje staljinizma nametnulo je korišćenje gasa.

Intenzivna hidroenergija i ugalj dominirali su industrijskim sistemom koji je naglašavao velike industrijske projekte i elektrifikaciju.

Velika tehnička neefikasnost, udvojena sa brzim industrijskim rastom, što je odlika staljinističke ere centralizovanog planiranja, izazvali su dramatični rast totalne primarne potrošnje energije. Rast je iznosio oko šest posto godišnje u periodu 1913-1940. i više od devet posto godišnje u periodu 1945-1960. Vrh udela uglja u sovjetskoj ekonomiji je dostignut 1953, kada se okončava i Staljinova era. Tada je udeo snabdevanja primarnom energijom gasa bio samo dva posto. U 1955. godini, SSSR je proizvodio tek devet milijardi kubnih metara gasa sa polja rasutih u evropskom delu zemlje i u Ukrajini.

Nikita Hruščov je postavio ekonomski cilj - dostizanje SAD za 25 godina. On i njegovi planeri rezonovali su da je savremenoj industriji neophodno savremeno gorivo. Nafta je bila Hruščovljev glavni fokus, ali je i gas zauzimao prominentno mesto u njegovom poimanju modernizacije. Želja da se razvije gasna industrija oficijalno je unesena u Šesti petogodišnji plan, 1956-1960. To je preciznije izraženo u Sedmom planu (1959-1965). Savremena hemijska industrija zahtevala je petrohemijske kapacitete, a sovjetska industrija kasno je došla do tog klastera inovacija. Investiranja u gasovode i gasna polja na severnom Kavkazu, Ukrajini i Turkmenistanu slede.

Samo petnaest godina kasnije (1968), uporno državno sponzorisanje naftne industrije katapultiralo je naftu u vrh sovjetske primarne energijske snabdevenosti.

Gas je napredovao sporije, jer je bio teži za kaptiranje. Za razliku od nafte za petrohemijsku industriju i mašine sa unutrašnjim sagorevanjem, gas nije kvalifikovan za ijedno posebno široko korišćenje.

Radi poređenja, SAD su istovremeno trošile oko 50 milijardi kubnih metara 1935. U SAD, na primer, nafta je izbila na čelo još 1950.

Hruščovljev Osmi plan, koji je počeo 1966., priznao je potencijalnu važnost velikih sibirskih rezervi gasa, istočno od Urala. Proizvodnja sa ovih polja počela je sporo, a Osmi plan je obeležio početak "sibirskog perioda". Tako je udeo proizvodnje nafte skočio sa 21 posto čitave primarne energije proizvedene u SSSR 1955., na 38 posto u 1968. godini.

Ugalj je zadržao dobar udeo, jer se sam ušančio u sektor električne energije. Istovremeno, gasna proizvodnja raste sa dva posto u 1955. na 17 posto u 1968. godini.

Sovjeti su isti industrijski model proširili tih godina na zemlje Varšavskog pakta. Prvi takav naftovod, "Bratstvo", počeo je da funkcioniše 1968., povezujući od kasnih šezdesetih uvoz iz Avganistana, Irana. Iranski gasovodi su povezivani preko Gruzije na gasovode koji su držali gasne rezerve na Kavkazu i isporučivali gas severno od Moskve i u druge centre, ali je sve zaustavljeno Iranskom revolucijom 1979. godine.

Serija gasovoda, uglavnom za evropsko tržište, omogućila je značajne izvoze, počev od ranih sedamdesetih. Efekat velikih gasovoda povezanih sa velikim poljem Urengoi, u severozapadnom Sibiru,  očigledan je.

Tu je i gasno polje Šebelinka, istočno od Kijeva, gasovod za Čehoslovačku. Mala ekstenzija vezivala je ovaj gasovod za Austriju, kamo su krenuli prvi sovjetski izvozi gasa za Zapad. Mali gasovod je takođe vodio u Poljsku.

Naftni šok promenio je 1973. godine mnogo toga i u SSSR-u. Više cene nafte uputile su i Ruse više na gas. Planeri su iscrtali zadatak dugim linijama na mapama, vezujući zapadna sibirska polja sa centrima potražnje u Evropi i na Zapadu. Gasni projekti koji su sprovedeni sedamdesetih, pa do sredine osamdesetih, sledili su dva glavna scenarija.

Projekti za zemlje socijalističkog bloka uključivali su sovjetskog rođaka koji prodaje gas po sniženim cenama i kroz razmene složenog bartera.

Projekti za zapadne nacije uključivali su visoke cene gasa, obično indeksovane na cenu nafte, koju je gas zamenjivao. Tu su i aranžmani koji su tipično sadržali i pozajmice u devizama, obezbeđenim postupcima dugoročnog snabdevanja gasom, što su obično garantovale vlade SSSR-a i zapadnih zemalja.

Putinov međunarodni konzorcijum i kaspijski gas

Mapa velikih ruskih izvoznih puteva, počev od 2003, ima novina. U odnosu na prethodne decenije uočljivi su veliki paralelni naftovodi i gasovodi, koji idu od polja Urengoja i Jamburga na severozapadu Sibira, preko Moskve i kroz Ukrajinu. U Ukrajini je izgrađena gasna infrastruktura za region, a prvi gasovodi za centralnu i istočnu Evropu snabdevaju Čehoslovačku i Austriju. Najveći delo projekata koji su opsluživali evropske potrošače sedamdesetih, sledili su ove rute, uključujući i projekte koji su opsluživali Nemačku, Francusku, Austriju i Italiju.

Novi izuzeci uključuju generalno manje gasovode preko Rumunije, do Bugarske i Turske, kao i preko Mađarske u Jugoslaviju. Istovremeno je zapadna tehnologija služila i sovjetskim interesima, jer je omogućila veći razvoj zapadnosibirskih polja.

Efekat čitave ove investicije u gasni izvoz bio je dramatičan. U godini detanta,1980, SSSR je zaradio 14,7 milijardi dolara od izvoza gasa i nafte, tj. 62,3 posto svojih ukupnih deviznih zarada. Od 1975. do 1980., izvoz gasa je utrostručen.

Sovjetska invazija na Avganistan 1979., kao i Reganovo poimanje moći u SAD, 1980. godine, opet su zaoštrili "hladni rat" i izbrisali zapadni konsenzus oko izvoza sovjetske nafte i gasa. Američke sankcije inicirane za vreme administracije Kartera, pojačane pod Reganom, zamišljene su da ograniče devize koje bi SSSR mogao da zaradi preko izvoza, i ostvarivane su blokiranjem izvoza žitarica i suštinske visoke tehnologije sa zapada u SSSR.

 Zapadne sankcije prekidaju Nemci, preko Ruhrgasa, i započinju pregovore o gradnji novih gasovoda koji će donositi ruski gas u Evropu. U Berlinu se Putin sastao, januara 2009, sa gazdama velikih gasnih kompanija Evrope, koje su klijenti Gazproma: ENI (Italija), EON Ruhrgas (Nemačka) i GDF Suez. Rusi su zamislili da taj međunarodni konzorcijum privremeno finansira cenu ponovnog započinjanja tranzita ruskog gasa ka Evropi, preko ukrajinske teritorije.

Mnogi su u postsovjetsko vreme tvrdili da su zalihe nafte u ovom regionu jednake onima u Persijskom zalivu, smatra Oksana Antonenko, energetski ekspert. "Kaspijske rezerve nisu toliko velike, ali su veoma značajne. Prvo, to je jedina realna regionalna alternativa ruskim energetskim izvorima, pre svega gasu. Turkmenistan ima četvrte najveće rezerve prirodnog gasa. A dok nafta postaje relativno sve manje važna u globalnoj ekonomiji, gas postaje sve značajniji. Turkmenistan je veoma važan dok su nedostupne iranske rezerve gasa. Iran ima veće rezerve gasa nego Turkmenistan. Gazprom investira trenutno u samu Rusiju, pa se Kina tako postavila spram ruskog monopola.

Opet, u Kazahstanu su Rusija i Kina na zajedničkom poslu. Kad slušate rusku elitu, izgleda kao da razmišljaju jedino geopolitički. Ako pogledate ruske firme, većina posluje na tržišnom principu... Postoji nova američka strategija "velike centralne Azije" za čvršće povezivanje tih država sa Avganistanom, Pakistanom i Indijom. To je ideja američkog eksperta Freda Stara. Ali, centralnoazijske zemlje nisu oduševljene. Povezivanje sa Avganistanom i Pakistanom bilo bi veoma loš imidž za njih. Centralna Azija mora da održava distancu prema tim zemljama, i one ističu sličnost sebe sa Rusijom i Kazahstanom."

Iran, Pakistan, Indija - gasna antanta

Tokom prve posete Indiji aprila 2008. iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad ostao je samo nekoliko sati, tek da ponovo pokrene projekat gasovoda koji povezuje Iran i Indiju, prolazeći preko Pakistana.

Izgradnja je trebalo da počne tokom 2010. Indijski ministar inostranih poslova Šiv Šankar Menon aprila 2008. je izjavio: "Gasovod je izvodiv, i to je više od trgovinskog sporazuma". Prvi pregovori dve zemlje počeli su još 1994. godine. Početna ideja je crpljenje ogromnih gasnih rezervi Irana (druge po veličini u svetu), kako bi se pomoglo energetskim potrebama Indije, koja uvozi tri četvrtine energije. Gasovod treba da bude dug 2.700 km, a donosiće 90 miliona kubnih metara gasa, i 50 do 60 miliona kubnih metara Pakistanu. To je jednostavnije i jeftinije nego transport morem. Projekat je moguć između Indije i Pakistana, zemalja koje su vodile brojne ratove za podelu Kašmira (poslednji put 1999). Iza toga se krije i obostrana trka u naoružavanju.

Doskora indijski narod i političari nisu ni želeli da pomisle da gas prelazi pakistanskom teritorijom, da energetska nezavisnost bude u rukama Islamabada. Ali, lagano se od 2001. uspostavio dijalog dve zemlje i projekat gasovoda sada je izvestan. To su potvrdili i indijski i pakistanski ministar energetike, aprila 2008., kada u zajedničkoj izjavi pominju: "Dve strane priznaju ogromnu ekonomsku i strategijsku vrednost gasovoda".

Ovaj "gasovod mira", kako ga katkad zovu, ima i diplomatsku i energetsku važnost. Komentator Edvard Ljus, nekadašnji saradnik Klintona, konstatovao je: "Biće to snažan podstrek za održavanje stabilnosti između Indije i Pakistana".

Napomenimo ovde i američku neuspešnu ingerenciju. Od svog približavanja Nju Delhiju, Vašington vrši pritisak na indijske vlasti da napuste ovaj projekat. Naravno, zbog sankcija Iranu. Zapravo, Vašington se nadao da će Indiju uterati u drugi, isto tako ambiciozni projekat, ali u kome bi on sve kontrolisao: budući naftovod Turkmenistan-Avganistan-Pakistan-Indija.

Predviđeno je da NATO trupe obezbeđuju ova snabdevanja. Pregovori su u toku, ali situacija u Avganistanu sve usporava, jer svi se boje Talibana, koji se polako vraćaju kao faktor na scenu Azije. Indija ne želi da svoju energetsku budućnost vezuje za proameričku politiku. Nju Delhi vodi svojevrsnu nesvrstanu politiku. Poseta Ahmadinedžada bila je demonstracija takve politike.

Nju Delhi je ipak 2005. i 2006. glasao za sankcije protiv Irana u Međunarodnoj agenciji za energiju, čija je članica. Međutim, nije prekidao ekonomske i diplomatske veze sa Teheranom.

Nastaviće se

 

Uloga Turske u gasovodu Nabuko

U Turskoj se vodi velika geopolitička bitka za osam milijardi dolara za gasovod, koja je u centru evropskih napora da se prekine zavisnost od ruskog prirodnog gasa. Zemlja koja je most između Evrope i Centralne Azije, nastoji da izvuče profit iz svoje strategijske pozicije i da postane ključni deo evropskog energetskog plana Nabuko gasovoda. Tu onda dolazi aktuelizovanje pitanja pridruživanja EU, ako njihova pregovaračka taktika ne zamori evropsko strpljenje. Kršten po vavilonskom kralju, Nabuko čine energetske kompanije Botas u Turskoj, OMV AG u Austriji, Bulgargaz AD u Bugarskoj, Transgaz SA u Rumuniji, Mol Nyrt u Mađarskoj i RWE AG u Nemačkoj. Ovaj projekat ima bazu u Beču i od svog početka 2002. dizao je prašinu. Turska je članica NATO, a od 2005. kandidat za prijem u EU.

Odavno Ankara ima aspiracija da povezuje regione sa naftom i gasom, Centralnu Aziju sa Evropom. Njen lučki grad Čejhan prima milion barela dnevno azerbejdžanske nafte preko BTČ naftovoda. Turska vrši pritisak da ima veću kontrolu nad Nabukom, i da ima više prihoda i suprotstavlja sa predlogu EU da i ona, poput članica EU, Bugarske, Rumunije, Mađarske i Austrije, dobija samo naknadu za prelazak, u vezi sa troškovima. Bivši turski energetski koordinator u ministarstvu spoljnih poslova Mithat Balkan međutim, tvrdi: "Sve što Turska nastoji da čini jeste da dobije nešto gasa za domaću potrošnju, a to je fer udeo trgovinskih transakcija". Turska takođe lobira da se prihvati gas iz Irana. Zato je sklopila sa Teheranom preliminarni dogovor vredan 3,5 milijardi dolara.

 

 

 

 

 

Rezerve prirodnog gasa su obilate, ali je problem dotok do potrošača. Mreža tečnog gasa doneće neophodnu fluidnost tržišta. U svetu se sada plete gasna mreža za transport celokupnog svetskog gasa.

 

 

 

Hruščovljev Osmi plan, koji je počeo 1966., priznao je potencijalnu važnost velikih sibirskih rezervi gasa, istočno od Urala.

 

 

U Berlinu se Putin sastao, januara 2009., sa gazdama velikih gasnih kompanija Evrope, koje su klijenti Gazproma: ENI (Italija), EON Ruhrgas (Nemačka) i GDF Suez. Rusi su zamislili da taj međunarodni konzorcijum privremeno finansira cenu ponovnog započinjanja tranzita ruskog gasa ka Evropi, preko ukrajinske teritorije.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane