Natrag

Podseanje

Podseanje

Aribald Rajs: "ujte Srbi", jedan prijateljski pogled na narod koji ne ceni prijatelje (2)

 

Volite da se rtvujete u enevskim rovovima

 

U svom predsmrtnom delu "ujte Srbi" iz 1928. godine veliki prijatelj Srba pita se "kako je nacija kao to je srpska, dopustila da je podjarmi aka sebinih i podmitljivih politiara, gnusnih iardija, zabuanata, profitera i zelenaa?" Rajs opominje Srbe: "U vaim rukama je vaa sudbina: blistava budunost ili ropstvo!" Tadanji Srbi nisu uli vapaj svog prijatelja, gotovo ga se odrekavi. ta bi se, meutim, dogodilo danas!

 

Aribald Rajs

 

Ono to zovemo kulturom nije sve to ini vrednost nekog naroda. Prirodna moralna svojstva imaju u procenjivanju te vrednosti u najmanju ruku podjednaku ulogu. Elem, srbski narod ima moralna svojstva koja nadmauju moralna svojstva mnogih drugih naroda. Iako manje prosveen, mogao je, dakle, da pretenduje na neko dostojanstveno mesto. Naalost, ravim shvatanjem poloaja svoje zemlje, a to pogreno shvatanje izaziva njena ohola i nepoverljiva uobraenost, vladajua klasa radi na obaranju tih moralnih vrlina srbskog naroda dajui mu lo primer.

Ta ljubomora kaste zvane "inteligencija" srbskog naroda ne iziskuje se prema strancima ve i prema sunarodnicima. "Otmeno drutvo'' tako ne dozvoljava nekom svom lanu da se izdigne iznad proseka. Svim sredstvima nastoji da preprei put onome ko se osmeli i poeli da istupi iz njegovih redova. Ako je, pak, nemono da ga u tome sprei, progonie ga spletkama, ak i kletvama. Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni naputaju borbu. Zato i najznaajnija mesta u administraciji i drugde najee zauzimaju ljudi bez ikakve vrednosti, zato vam je i politiki kadar kukavan.

 

Umesto mene - glupan

 

I pored svega zavist nije svojstvena srpskom narodu. Srbski narod je ambiciozan, a hrabar narod i treba da bude ambiciozan, ali nije ljubomoran. Ljubomora je tekovina onog izroenog dela stanovnitva, dela koji ini "inteligenciju", kako se ona neopravdano naziva.

Ljubomora je uzrok jedne druge mane: nedostatka mere i preterivanja. Ta mana se iskazuje u ukusima, ne u radu. Istina je da se sa radom u Srbiji ne preteruje! elite da se izjednaite s drugima, ak i da ih nadmaite, a preterujete podraavajui ih. Pogledajte svoje ene na ulicama. Nisu to vie ljudska lica, to su vetake, estoko obojene maske. Londonski i pariski krojai lansiraju modu irokih pantalona. Da ih ne bi proglasili "sitnim provincijalcima", vai mladii se odmah unakarauju pravim smenim suknjama. Vaa inteligencija ropski prati sva zastranjivanja i sve gluposti takozvanog savremenog ivota, i u tome jo preteruje, bilo to u modi, slikarstvu, vajarstvu, sportu itd. Ti ljudi ne uviaju da prosto postaju smeni u nastojanju da dostignu i prestignu druge kako bi zadovoljili svoju zavist. Potpuno gube iz vida da e odea skrojena za A. veoma loe stajati B., i obrnuto.

Ljubomora vae "inteligencije" se dobro slae sa zauujuom povrnou. Ljudi vide samo spoljni sjaj, a sadrajem se ne bave. Trude se da dostignu taj vetaki sjaj. Neki put u tome uspeju, jer je vaa nacija inteligentna i vrlo nadarena, ali taj vetaki sjaj brzo tamni poto ga ne odrava prava snaga, koja dolazi iznutra. Povrnost se pokazuje svuda, kako u obinom, tako i u intelektualnom ivotu. Na primer, videli ste u inostranstvu, u Francuskoj, vajcarskoj, Engleskoj, lepe i dobro odravane hotele. elite da idete njihovim stopama. Podiete zgrade gde kamen zamenjujete tukom, bogati nametaj od tvrdog drveta furniranim triarijama iz Bea. Lepo to izgleda dok je sasvim novo, ali ubrzo, budui da vi ni svoje zgrade loeg kvaliteta ni bezvredni nametaj ne odravate kao to to ini vajcarski, francuski ili engleski hotelijer sa svojim hotelom podignutim od dobrog materijala i nametajem dobrog kvaliteta, spoljanjost i unutranjost vaeg hotela postaje jednostavno bedna. Ili, opet: da ne bi izgledali inferiorniji od civilizovanijih nacija, vai "intelektualci" kupuju za velike pare nekakvu naunu opremu. Oni se nee znati njome sluiti ili e je prepustiti ranju usled neodravanja. Vae Ministarstvo unutranjih dela ima "Tehniku slubu" koju sam ja svojevremeno osnovao sa namerom da je malo pomalo osposobim da vam bude od velike koristi. Poto vie nisam mogao da podnesem svakojaka zlostavljanja, naterali su me slubenici i rukovodioci tog ministarstva, da napustim to mesto; zamenio me je neinteligentan ovek koji je od obrazovanja imao dva ili tri razreda gimnazije i podoficirsku kolu. On je potroio mnogo novca da bi kupio u Parizu i drugim mestima odline instrumente i ureaje, a ne zna njima da se slui niti zna emu slue. Stavio ih je u zastakljene ormare i od njih napravio izlobu nekorienih ureaja. To ga ne spreava da tri na sve kongrese i da tamo pripoveda kako u slubi kojom je zaduen da rukovodi (a ne rukovodi poto je za to nesposoban) ima toliko najpoznatijih aparata. Nije to spreilo ni vae Ministarstvo unutranjih dela da toj slubi, iako mu je savreno poznata nesposobnost njenog efa, godinje dodeljuje znaajan kredit za takve detinjarije.

 

Vole paragrafiste

 

Povrno je i nauno i univerzitetsko obrazovanje veine vaih pravnika koji dolaze sa ovdanjeg univerziteta. Zar vi zaista mislite da napamet nauena skraena umnoena predavanja, bez pohaanja nastave (u unutranjosti su ili obavljaju neki posao) mogu da zamene ivu re dobrog profesora?

Zar vrednost univerzitetske nastave nije ba u tome to profesor, naravno pravi profesor, prenosi svoj nain razmiljanja, svoj nain razmatranja problema na uenike? Konkretne injenice koje profesor izlae mogu da se nau u hiljadama knjiga, ali nain na koji ih on obrauje i objanjava jeste jedinstven i ne moe se zameniti knjigama. Kada student poloi ispit, on praktino nita ne zna. Njega e izgraditi sama praksa, i to pod uslovom da ga je profesor nauio na koji nain da sagleda stvari. Ako on to ne zna zato to nije iskoristio uticaj svoga univerzitetskog profesora, on ne vredi vie od bilo kog oveka koji je napamet nauio paragrafe iz knjiga. Kad stupi u administraciju, on moe postati samo lo inovnik.

Ta povrnost vas navodi da precenjujete diplome, bar svoje, jer esto iz zavisti neete da priznate strane diplome. Uostalom, ta dokazuje univerzitetska diploma? Kao to sam ve rekao, nita drugo nego da njen vlasnik moe pokuati, ako je inteligentan i vredan, da kroz praksu postane neko i neto u struci. I zato, kao to sam ve rekao, potrebno je da neposredno prima pouku nekog dobrog profesora. Diplome steene ispitima poloenim tako to su za tu priliku napamet naueni paragrafi iz knjiga nita ne vrede. Mnogo, maltene veina, diploma steenih na Pravnom fakultetu vaeg Beogradskog univerziteta takve su vrste. Meutim, i te diplome otvaraju vrata svake slube. Svejedno vam je da li neki kandidat za neko mesto u sudskoj, policijskoj itd. administraciji zaista vlada predmetom tog radnog mesta i da li je sposoban da valjano obavlja svoj posao. Dovoljno vam je da on ima diplomu i... da je pravilno politiki obojen, o emu u kasnije govoriti. Vi, dakle, na poloaje visokih policijskih inovnika elite da primite samo kandidate koji imaju diplomu pravnika, esto bezvrednu univerzitetsku diplomu. Zato tu diplomu? Ona u policiji nije ba neophodna, jer se onih nekoliko paragrafa koje treba znati lako ui kroz svakodnevno vrenje dunosti. A ono to se ne ui na pravnim fakultetima i to je policajcu preko potrebno jeste: tehniko poznavanje zanata, inteligencija, marljivost, ljubav prema poslu, moralna hrabrost, intuicija, posebna pronicljivost, hrabrost i potenje. ovek koji sve to ima postae odlian policajac i ako nema (pravo) univerzitetsko obrazovanje. Ta sluba treba da bude dostupna svakom pametnom, vrednom i asnom oveku koji ima ovaj neophodni dar. Vaim ljudima iz policije sa diplomom uglavnom nedostaju talenat, marljivost i, to je najgore, esto i potenje.

 

Kako se postaje milioner

 

Va ovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih politiara, nije podmitljiv. "Inteligencija" vam to jeste, i to od najsitnijeg inovnika sa ili bez diplome do ministra. Nisam lino poznavao vau zemlju pre svetskog rata, ali su mi posmatrai kojima potpuno verujem tvrdili da su vam inovnici bili mnogo manje podmitljivi nego sada. Istina je da imate i opravdanje: vievekovna predstava turske istonjake podmitljivosti. To opravdanje, meutim, nije dovoljno da bi se oprostilo preterano raireno mito, koje esto poprima sve oblike otimaine. U toku rata sam verovao da je onaj bugarski ministar na nekoliko meseci koji je za to kratko vreme postao milioner neka bugarska specijalnost i da su vai ministri suvie veliki rodoljubi da bi se bogatili na raun drave i zloupotrebom poloaja. Bio sam naivan i uvideo sam da nema razlike izmeu ministra na "ov'', "ev" i nekog na "i". Osim nekoliko retkih izuzetaka, gledao sam kako bezbrojne vae ekselencije od siromanih, ak bednih ljudi postaju milioneri. Hoete li primere? Naveu vam neke najtipinije.

Gospodin Stojadinovi, inteligentan ovek, koji nije uestvovao u ratu uprkos mladosti i dobrom zdravlju, postao je ministar finansija. Kao takav, on odluuje o sudbini vaih obligacija ratne tete, ija je nominalna vrednost od 1000 dinara pala na 50 i manje zato to drava nije plaala kamatu. On je po neznatnoj ceni pokupovao ogromne koliine tog papira i, kada ga je za sebe dosta zgrnuo, on, ministar, objavljuje da e se kamate isplatiti. Istog asa obligacija se penje na 250 dinara i vie, i tako gospodin ministar postaje multimilioner.

Gospodin Vukievi je bio obian profesor provincijske gimnazije. Poto je postao politiar i predsednik saveta, danas poseduje dve velike zgrade u Beogradu, a sam Bog zna koliko kota sam plac i podizanje takvih zgrada u glavnom gradu.

Lazar Markovi je sin vrlo siromanog potara. Tokom kolovanja pomagali su ga neki imuni graani. Gospodin poslanik i bivi ministar Markovi danas je vrlo bogat, plaa stanarinu 12.000 dinara meseno i nehajno uvee gubi hiljade dinara na kocki. Boa Maksimovi, nipoto bogat kao ni ena mu, postaje poslanik i ministar. Odjednom postaje bogata, a njegova ena sada iskljuivo u Parizu kupuje haljine, nametaj i skupe sitnice za stan. A ta rei o Paiu koji je vrlo skromnog porekla? Istina, venao se sa enom koja mu je donela neto novca. Postao je jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. A Velizar Jankovi? Zar verujete da je samo od poslanike i ministarske plate mogao da postane truli bogata kakav je danas? No, dosta je bilo primera, mogli bismo ih nabrajati u beskraj. Prilino je muno o tome govoriti, jer su ti ljudi linim bogaenjem pokazali da je njihova briga za optu stvar bila samo sredstvo da bi se dokopali novca.

Ove neprijatne primere su, meutim, sledili svi inovnici od vrha do dna lestvice. Poslovni ljudi, strani industrijalci i posrednici, koji dolaze u ovu zemlju da bi uspostavili poslovne veze i ulagali kapital u ovdanja preduzea to znaju i, ako ele neto da urade, prinueni su da daju mito, a to se uvek prihvata. Mogao bih vam navesti primere za to, i to mnoge, ali mislim da to nije potrebno, jer ih i sami dovoljno znate. Ministri, generalni direktori, rukovodioci slubi itd. svi oni jedu taj hleb koji ljudi od asti i dostojanstva ne bi ni probali.

Je li vas potrebno podseati da vagoni robe esto i ne polaze ako ih ne pokrene sveanj novanica koje daje efu stanice ili viem inovniku nadlenom za odgovarajuu slubu? A da se predmeti na carini i kod policijskog komesara odugovlae ako nema podstreka u vidu bakia?

Sve je to vrlo runo i, mada se samo manjina odaje toj sramnoj navici, srozava ceo va narod u oima svakog estitog oveka. Kada se sudi o ponaanju sitnog inovnitva, moe se i nai olakavajuih okolnosti u injenici da je tako slabo plaeno da je, radi preivljavanja, prinueno da potrai dodatne prihode. Za vae ministre, ljude iz politike, itd., meutim, nema olakavajuih okolnosti. Oni stiu bogatstva tim neasnim putem, a na to ih navodi samo ljubav prema novcu ili tatina i oholost kako bi mogli raskono da ive i time potisnu u zaborav svoje skromno poreklo.

 

Sve povrno

 

Razmotrio sam posebno neke delove vaeg naroda i ponimo analizom onoga to vi zovete svojom INTELIGENCIJOM o kojoj sam ve u vie navrata govorio.

Dugo va narod, inae tako bistar, nije mogao da zadovoljava e za "znanjem" ili zbog tekog jarma koji vas je pritiskao, ili zbog nedostatka materijalnih sredstava jer je u ropstvu koje ste trpeli samo retkim izuzetcima bilo moguno da zarade dovoljno novca i plate luksuz da poalju decu u inostranstvo, to je u to vreme bio jedini nain da se steknu temeljnija znanja iz nauke, umetnosti, knjievnosti, tehnike itd. To se promenilo otprilike u poslednjoj etvrtini prolog veka. Osloboena turske vlasti, zemlja poinje da se razvija na komercijalnom planu. Sve vie srpskih mladia odlazi u inostranstvo da se napaja iz izvora znanja koja kod kue nisu nalazili. Meutim, jo nije bilo velikog bogatstva. Drava je esto, putem stipendija, plaala trokove tog naunog obrazovanja. Stoga su materijalne mogunosti srpskih studenata u inostranstvu najee bile skromne, vrlo skromne. Ti mladi ljudi su bili prinueni da u najkraem vremenskom roku preuzmu i naue ono najneophodnije. Uili su, upijali ponekad i bez stvarnog razumevanja, znanje koje se predavalo mladei drukijoj od njih i ija je prednost bila duga nauna tradicija, to je nedostajalo mladim Srbima. Neki najdarovitiji, Slobodan Jovanovi, Skerli i drugi, ipak su uspeli, zahvaljujui izvrsnim linim sposobnostima i izvanrednoj inteligenciji, da usvoje i sadraj i njegov duh. Meutim, kod mnogih drugih znanje je ostajalo knjiko i nije se spajalo sa duhom.

ta vie, prinuen da mnogo ui kako bi to bre usvojio neophodna znanja, srbski student u inostranstvu nije imao vremena da posmatra ak ni ivot zemlje u kojoj je studirao, a takvo posmatranje je jedan veliki izvor opte kulture. Ono malo slobodnog vremena koje mu je dozvoljavalo studiranje provodio je sa zemljacima. Sutinska priroda zemlje u kojoj je trenutno iveo ostajala mu je nepoznata i on je od svega toga zapaao samo povrne pojave. Naravno, u svakoj zemlji ima i dobrog i loeg, a ljudska priroda je tako sazdana da na nju lo primer snanije deluje nego dobar. Zato su vai srbski studenti, pored usvojenih strunih znanja, u svoju zemlju doneli uglavnom ono loe iz stranih zemalja koje su pohodili. Oni nisu shvatili niti su mogli da shvate da je ono to su zapamtili samo beznaajna sluajnost i da ne poznaju sutinu zemlje u kojoj su boravili. Ukratko, vraali su se u zemlju sa izvesnim naunim prtljagom ali je njihove prirodne sposobnosti, nasleene od svoje loze, manje ili vie nagrdilo ono loe to su videli, a to nije ublaeno onim dobrim koje nisu ni opazili.

To je bio koren deformisanosti vae "inteligencije". Kad ljudi iz grada steknu neko blagostanje i dou u dodir sa profinjenijim ivotom, ve po pravilu su skloni da sebe smatraju viim od ljudi sa sela, koji ive jednostavno i patrijalhalno. Bilo je jo mnogo gore sa vaim mladim ljudima po povratku iz inostranstva. Sebe su smatrali superiornim. Prezirno su nazivali druge one koji nisu imali univerzitetsku diplomu ili neki slian papir - seljacima. A sebi su davali onaj smeni zajedniki naziv "inteligencija". Ti ljudi siromanog duha ne uviaju da se istinska inteligencija ne stie samo studijama, pa ak ni onim najviim. Istinska inteligencija je prirodan dar, a obini seljak moe da bude sto puta inteligentniji od univerzitetskog profesora sa pola tuceta diploma.

Oni koji su ostali u zemlji i pohaali univerzitet u Beogradu, gde su predavali nekadanji stipendisti u inostranstvu, brzo su poli tim primerom. alosna posledica toga bila je to je sve vie mladih gurano na studije, umesto da su od njih stvarani poljoprivrednici znalci svog posla, i vete zanatlije koji bi mogli da prerastu u industrijalce. Umesto da sve vie razvija osnovnu i poljoprivredne kole, svaki gradi je dobio "gimnaziju", a kolovanje na univerzitetu je bilo besplatno, to nije sluaj ni u najdemokratskijim zemljama poput moje vajcarske.

Inteligencija je postajala sve gordija i kod nje su se sve vie gubila ona lepa svojstva vaeg naroda. Pre velikog rata je ipak uvala neke obzire, pa je ak i univerzitetska omladina, budui lanovi "inteligencije", jo bila rodoljubiva. Mnogi mladi studenti su u vreme elopeka stupali u ete Babunskog i drugih. Moralni nivo inteligencije je, meutim, sve vie opadao. Zato je najprea briga inteligencije, kada je buknuo veliki rat, bila da na sigurno smesti svoje pripadnike. Istina, ima i mnogo izuzetaka, ali oni koji su se izdavali za duhovne voe nacije, po pravilu, nisu bili tamo gde im je bilo mesto po ulozi koju su sebi pripisivali: na elu naoruanog naroda, da budu prvi koji e se rtvovati. Ako ne bi uspeli da izbegnu sluenje u vojsci kopali bi i rukama i nogama kako bi se sklonili u pozadinu ili bilo kakvu komisiju u inostranstvu. Mnogo, premnogo univerzitetlija, "intelektualaca" - esto rezervnih oficira - bilo je u rovovima u enevi, Parizu, Londonu i drugim mestima. Zar Grolovi, Lazari Markovii, Belii, Radonjii, Boe Markovii itd. nisu shvatili da gube moralni ugled kod svakog oveka potena srca kome je poznato da njihovi vrnjaci istih godina (dok oni lagodno ive u vajcarskoj, Francuskoj, Engleskoj) herojski umiru branei otadbinu na bojnom polju, na negostoljubivim planinama Makedonije i Albanije? Da bi se opravdali, govorili su da e njihov pamet biti potrebna Srbiji posle rata kako bi se obnovilo ono to rat bude unitio, pa da radi toga dobro uvaju svoj ivot u skrovitu. Rav izgovor. Ko je bio prevelika kukavica da ostane sa svojim narodom dok je u opasnosti i da se s njim rtvuje ako bude potrebno, nema onog neophodnog uticaja u tome narodu kada opasnost proe. Pravi narod dobro osea da onaj koji nita nije dao za otadbinu nema nikakva prava na nju.

 

Nastavie se

 

 

 

 

 

Bilo bi bolje

 

 

Mnogi imuni ljudi su sledili primer "inteligencije", ako ne radi sebe, ono bar radi sinova stasalih za puku. Koliko je snanih mladia pretrpavalo vajcarske, francuske i engleske univerzitete umesto da sa svojim ispisnicima budu u rovovima. Oni su inili buduu posleratnu "inteligenciju" koju je trebalo sauvati za otadbinu! Najuveniji zabuant meu tom buduom inteligencijom bio je Paiev sin Rade. On je bio prava sramota za srpsku zemlju, a to je ostao i posle rata. Zar ne bi bilo mnogo lepe ak i radi uspomene na oca, da, umesto policijskog dosijea, sin najpoznatijeg srpskog dravnika ima obinu kamenu plou sa natpisom : Rade Pai, poginuo na bojnom polju?

 

 

 

Bogate nedae

 

Ve sam rekao da je meu intelektualcima bilo mnogobrojnih izuzetaka. Lino sam poznavao nekoliko lanova univerziteta koji su ispunili svoju dunost, i to u potpunosti. Mnogi se nisu vratili. Lekari koji su takoe intelektualci, esto pravi, skoro listom su dali sve od sebe i smrt ih je znatno proredila. Oni su pruili lep primer. Gimnazijski profesori su isto tako imali mnogo svojih meu borcima, srazmerno mnogo vie nego oni koji su morali da daju najsjajniji primer: Naduvena "inteligencija" se tokom rata kao to rekoh isticala kukavilukom, a to je jo gore, neki intelektualci su iskoristili nedae svog naroda za lino bogaenje.

U drugim zemljama, i prijateljskim i neprijateljskim, "inteligencija" se odlino rtvovala na bojnom polju ili se, ako nije bila sposobna da nosi oruje, satirala na pomonim ratnim poslovima.

 

 

 

 

Iz biografije Aribalda Rajsa

 

Dr Rudolf Aribald Rajs je bio vajcarski forenziar, publicista, hemiar i profesor na Univerzitetu u Lozani. Istakao se kao kriminolog radom na istraivanju zloina nad srpskim stanovnitvom u vreme Prvog svetskog rata.

Na poziv srpske vlade Rajs je 1914. godine doao u Srbiju da istrauje zloine austrougarske, nemake i bugarske vojske nad civilnim stanovnitvom. Bio je lan delegacije jugoslovenske vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Zavoleo je srpskog vojnika i srpski narod i do kraja ivota ostao u Srbiji.

Meutim, Aribald Rajs, razoaran nekim negativnim pojavama u drutvenom i politikom ivotu povukao se pred kraj ivota iz svih javnih funkcija. iveo je skromno u svojoj vili u Beogradu.

Umro je 8. avgusta 1929. godine u Beogradu. Sahranjen je na Topiderskom groblju, dok je po njegovoj elji njegovo srce sahranjeno na Kajmakalanu.

Pred kraj ivota objavio je svoj ratni dnevnik u knjizi pod naslovom ta sam video i proiveo u velikim danima. Kao svoje posmrtno zavetanje srpskom narodu ostavio je neobjavljen rukopis knjige "ujte Srbi!", na francuskom jeziku!

 

 

podeli ovaj lanak:

Natrag
Na vrh strane