Zadnja strana

 

Noge koje vire, moje su

 

Piše: Aleksandar Tijanić nesmenjivi i večni

 

  

Narode moj, sirota rajo, da vam ja kažem kao čovek koji vodi javnu kuću, ili medijski servis evropske Srbije, moraćete da mi plaćate pretplatu još najmanje tri godine i dva meseca. Toliko još traje moj drugi mandat, mada sam se javno kleo da mi ne pada na pamet da nastavim da vladam i služim iz ove moje fotelje. To sam poručio i Tomi Nikoliću, koji me u mojoj (javnoj) kući upozorio na smenu, čim on dođe na vlast.

Kada smo došli iz Podujeva, Jordan, moj otac, naučio me je kako se uvek ostaje na vrhu. Bregina pesma "Pristao sam, biću sve što hoćeš" mera je mog života.

U Politikinu kuću primili su me kao trkača. Iz NIN-a sam dotrčao do predsednika ondašnje Akcione konferencije Saveza komunista ovog preduzeća. Mili moj gledaoče i čitaoče, bila je to jaka funkcija, prvi čovek partije morao je da se sluša! Ali, morao sam i ja da slušam, morao da sečem. Takvo je doba bilo. Partija je tražila trofeje, glave nepokornih građana. E, da samo znate, mili moji, koliko sam ih prineo u zgradu CeKa-ja na Novom Beogradu. Koliko sam ja bleeeejaaaaaa, ispred komiteja!

Lepo sam živeo, pisao u Slobodnoj Dalmaciji, volela me bratska Hrvatska, bio sam ja tamo skoro pohrvaćeni Srbin. Jedan Hrbin u svakom pogledu! Ma kakav Hrbin, bio sam turbojugosloven! Drug Tito, partija, bratstvo-jedinstvo i te stvari, to je mene zanimalo.

Onda su me zgrabili drugovi generali, videli su da sam sila jedna, da mi je jezik najduži a glava kao protočni bojler od 50 litara, da govorim kao da čitam jutarnju zapovest komandira čete! Kao takav, narastao sam do neslućenih visina! Postao sam gigant srpskog novinarstva.

Knjige nisam voleo da čitam, a nešto mi ni pisanje nije išlo od ruke. Jedan tekst sam pisao, a i danas pišem, po sedam dana. Ali, znao sam da viknem, kao na primer: "Drugarice Miro, vi ste prava Jovanka Orleanka". Ona se nasmeši: Uf, Saša, što ste vi džentlmen!". Mada nisam u njoj video princezu, predstavljao sam je kao kraljicu. Drugarica Kraljica Mira. Njenog muža Slobu zvao sam Bengalski tigar.

Svi koji su me znali prezirali su me, ali nisu smeli da mi to kažu. Znali su da ću da se žalim Kraljici-drugarici. Žika Minović me pročitao. Ponudi mi da uređujem Sportski žurnal, jer uz to ide i stan. Imao sam stan, ali još jedan, nije loše.Preporučio me Minoviću Milovan Brkić. Žiki se dopala ta ideja, jer ga je Brkić uveravao da ja ponekad zanoćim sa Kraljicom Drugaricom. Posle je Brkić pisao Slobi da mu zavodim ženu. Bengalski tigar se razjario, te me oteraše iz Politikine kuće. Ali Kraljica-Drugarica pazi na mene. Preporučila me mom zemljaku Bogoljubu Kariću. Bogoljub me stavio na čelo svoje televizije, dao mi pare, sve što hoću.

E, pred sam kraj vladavine Kraljice Drugarice ja sam počeo da se prestrojavam. Video sam da će uloviti Bengalskog tigra, da će Kraljica-Drugarica postati samo drugarica, a ja ne volim neuspešne ljude.

Posle 5. oktobra zvao sam Zorana Đinđića. Nudio sam mu se. Ali, Zoki ni da čuje za mene. Onda je odem kod Koštunice, za njegovog medijskog savetnika. Sećate se kada sam izgovorio proročansku rečenicu: Ako Zoran preživi, Srbija neće.

E, brate, kako sam se otarasio Koštunice, kada više nije bio predsednik. Kao da ga nikada nisam sreo. Sve sam onda uložio na Tadića. Moja snishodljivost, sve pohvale Tadiću... A kada je Voja formirao vladu, opet se pokrijem ušima, i pravo kod njega. Voja obori glavu, Rade Bulatović me predlaže za generalnog direktora Bastilje. I ja zajašim. Sve sam mlade koleginice izgustirao, golišave idiotkinje sam unapređivao u urednike.

Uzeh, brate, lepe pare. Sa Đokom Balaševićem sam napravio lepu lovu. Ja njemu, on meni. Voji iza leđa radio sam sa Šaperom i Đilasom. Da ova država ima policiju, ja bih se za vjeki vjekov preselio u Zabelu. Dao sam žutima milione evra.

Prošle godine isticao mi je mandat. Hteo je Boki da me smeni. Ja se isprsim i vičem iz sveg glasa da ni mrtav neću konkurisati. Kažem da je Srbija gotova, i već merkam neko mesto, baš sam hteo da odem kod Željka, da izgubim žutu boju, da se operem.

Ipak, Boki zna da većeg saradnika u krađi od mene ne može naći. Radiću za Borisa sve do njegove smrti.

Nije lako celog života biti sluga. Gospodari te plaćaju, ali uvek su gospodari. Jednom me pita kćerka: Ćale, kako možeš tako ružno da pričaš o Miri i Slobi, a jeo si im iz ruke. Zbog tebe se krijemo na časovima, nismo izlazile sa društvom, jer su nas prezirali. Ti si nas tešio, dajući lovu.

Ja, kao gigant srpskog novinarstva, 160 kila žive vage, umeo sam kod žena. Imam tešku ruku. Ošajdarim, i sve novinarke koje sam poželeo bile su moje. Kada si uz gazdu, sve je tvoje. Moraš da mu se klanjaš, keziš, podilaziš, da ga plaćaš... Ove ispod sebe treba da gajiš. Tako se uspeva u životu.

Kada ispratim Borisa, i kada ga sa'ranimo, odmah ću oprati ruke, istuširati se. Kazaću javno šta sve o Bokiju znam. Otići ću pravo kod Tome, s vrata reći: gde si Tomo, srpski Car-Dušane. Opet ću dobiti novi mandat. Ponudiću Tomi svoje umeće, da im napravim pare...

Nema u Srbiji nikog ko može da ljude mog morala i gabarita odvede u Zabelu. Mi smo večni.