Natrag

Likovi i senke

Likovi i senke

 

Zov rajskih gulaga

 

Arpad Nađ

 

 

Sovjetski diktator Josif Visarionovič Staljin biće upisan kao najgrozniji ubica svojih građana. Vladao je brutalno, zločinački, satirući narode, sela, gradove, ubijajući seljake, radne brigade, inženjere, pesnike...

Staljinovog zla plašili su se njegovi najbliži partijski drugovi iz Politbiroa KP SSSR, i sami očekujući da po njih dođe neku drug Smertni, ili Streljcov...

Staljinovu moć održavao je njegov šef kabineta, general Aleksandar Poskrebišev. General je imaoi kao radare, i uvek otvorene oči.

Onemogućavao je maršale, ministre, deputate, pa i Staljinovu rodbinu da do njega dođu, da mu se požale, da mu na bilo koji način pokvare idiličnu sliku komunizma u koji SSSR ulazi, sa svojim srećnim radnim ljudima, seljacima i poštenom inteligencijom. Informacije, koje je on saopštavao Hazjajinu, strogo su odabirane. Ubistva, streljanja, deportovanja, zloglasni logori... u tim izveštajima nisu pominjani...

General Poskrebišev je izmišljao načine na koje je Staljin trebalo da muči svoje saborce. Tako bi ih na sednici Politbiroa pitao kako su im supruge, znajući da su one, po njegovom ličnom naređenju, deportovane u sibirske logore, po zlu čuvene gulage.

Smrt Josifa Staljina planirana je tek kada je šef KGB-a, uz saglasnost ostalih članova Politbiroa, uspeo da ubije Poskrebiševa. Lična Berijina garda kidnapovala je generala Poskrebiševa i odvela ga na granicu prema Finskoj gde je ''ubijen u pokušaju bekstva''. Kada su tu vest saopštili Staljinu, on se zaplakao kao malo dete. Spontano je prošaptao: "Sad sam gotov!". Gledajući ga pravo u oči, Berija je samo klimnuo glavom. Potom je Politbiro umro Staljina, da i sami politbiroovci ne bi umrli nasilnom smrću.

Šef kabineta srpskog Hazjajina, Miodrag Rakić, kao i Poskrebišev, nije prisutan u javnosti. Do Tadića je teško doći, čak i za njegove partijske drugove i prijatelje. Ko zna šta je sve Rakić u Tadićevoj diktaturi učinio da ona bude teža, zlobnija...

U okruženju srpskog diktatora ima značajnih bogataša, sa partijskim i državnim funkcijama, ali sva njihova moć završava se pred vratima šefa kabineta. Očigledno, diktator je hteo da između njega i podanika i partijskih sledbenika bude rampa koja će pokazivati ko je ko u Srbiji.

Da li je slučajno što je i sam gospodin Rakić počeo da poboljeva, od boljki koje mogu da budu poklon ''radnih ljudi i građana iz Vašingtona''. Sistem je blesavo jednostavan. Diktatora učiniš zavisnim od šefa kabineta, a potom prvo ukloniš njega, da diktator ostane potpuno sam. Da bude lak plen. 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane