Tabloid je pozvan

Policijsko-sudska sprega: šta se sve može kad se vlast namerači da učini zlo

 

Odmah obesite okrivljenog, konopac dostavljamo naknadno

 

Odiseja jednog mladog čoveka iz Beograda prikazuje kako državni aparat ume da bude svirep prema onima na koje se iz nekog razloga ustremi. Dok obične građane proganja koristeći sve što joj stoji na raspolaganju, država istovremeno budno pazi da se njenim poslušnicima i saučesnicima u kriminalu ništa ne desi

 

Milan Malenović

 

Postoje slučajevi kada neko ni sam ne znajući zašto postane žrtva progona od strane ove države. Počinju da mu se dešavaju čudne stvari koje su naoko međusobno nepovezane, ali koje itekako imaju zajednički uzročnik. I zajedničkog nalogodavca.

Jedna od takvih žrtava je Ivan Sretenović iz Beograda, čije generalije iz razumljivih razloga ne navodimo. Zbog čega je neko i ko to odlučio da protiv ovog momka pokrene celokupni aparat državne represije, teško je reći, ali sve što mu se dešava poslednje tri godine nikako ne može da bude puka slučajnost.

U Višem javnom tužilaštvu u Pančevu postoji predmet KTR 96/11 u kome se sprovodi pretkrivični postupak protiv većeg broja lica, od kojih su neka policijski službenici, a drugi zaposleni u srpskom pravosuđu. Iz spisa ovog predmeta proizilazi da postoji osnovana sumnja da su oni učinili niz krivičnih dela na štetu pomenutog Sretenovića, ali tužilaštvo ne goni prijavljene, jer - vrana vrani oči ne vadi.

Zamenik višeg javnog tužioca Pančevo Olivera Sekulić Šošdean 17. maja ove godine u pomenutom predmetu sačinila je službenu belešku kojom predlaže obustavu postupka u kome ionako do sada ništa nije učinjeno, pa u tom pravcu, krivičnu prijavu i odbacuje.

 

Iskonstruisano silovanje

 

Za Ivana Sretenovića sve je počelo avgusta 2008. kada njegova dotadašnja poznanica, izraelska državljanka I.F-V. biva pozvana u PU za grad Beograd i po nagovoru svog oca F.B, a uz pomoć pripadnika Trećeg odeljenja PU podnosi lažnu prijavu da je silovana. Policijski službenik Predrag Jovanović sastavlja izveštaj o tome, ali je identifikacija počinioca bila problematična, jer je I.F-V. o njemu davala pogrešne podatke.

Konačno, policijski službenik Siniša Tomić navodnoj žrtvi prikazuje set fotografija ljudi koji bi po policijskim saznanjima mogli da dođu u obzir kao počinioci ovog dela, i navodna žrtva prepoznaje Sretenovića.

Zanimljivo je da Sretenović do tada nije živeo u Srbiji niti bio predmet policijske obrade, pa je potpuna nepoznanica kako je njegova fotografija mogla da se nađe u grupi sumnjivih. Na to pitanje bi jedino inspektor Tomić mogao da da odgovor, ali njega tužilaštvo nikada nije saslušalo.

Posle navodnog prepoznavanja, policija dobija naredbu za pretres stana Ivana Sretenovića koji je izvršen bez njegovog prisustva. Tokom tako izvedenog pretresa inspektori Tomić i Milivoj Kišić navodno pronalaze dva pištolja, automatsku pušku i izvesnu količinu municije u radnom stolu koji je koristio Sretenović.

Sumnju da je to oružje pre dolaska policije u pretres zaista bilo tamo gde je pronađeno, budi činjenica da nikada niko nije naložio veštačenje oružja i municije na prisustvo otisaka prstiju Ivana Sretenovića ili njegovog genetskog materijala. Umesto toga, pronađen je svedok Dejan Nikolić koji je izjavio da oružje pripada Sretenoviću.

Posle toga inspektor Nebojša Marković potpisuje krivičnu prijavu protiv Sretenovića, koga izvode pred istražnog sudiju. Zamenica OJT Dušanka Dadić odmah traži određivanje pritvora za Sretenovića, a istražni sudija Vuk Tufegdžić taj njen zahtev prihvata.

Nesrećni Sretenović će u pritvoru ostati sve dok prvostepeni sud u leto proleće 2009. ne donese oslobađajuću presudu kojom je odbacio ovako iskonstruisanu optužnicu za silovanje, ali je prihvatio da je Sretenović bio u ilegalnom protivpravnom posedu oružja, i to jedino na osnovu svedočenja Nikolića.

 

Ko traži - nađe

 

U toku postupka odbrana je sudu iznela dokaze da je Nikolić davao lažna svedočenja, instruisan od strane poslovnih saradnika oca navodno oštećene I.F.-V, ali sud te dokaze nije uzeo u obzir. Po sudu predatim materijalima, svedok Nikolić se sastajao sa Milenom Amon i Šaharom Amonom, sa kojima ga je upoznao otac navodno oštećene, a koje su mu pomogle da osnuje preduzetničku radnju Deksing instalacije i da za svoje svedočenje zauzvrat dobije primamljive poslovne projekte.

Elektronska komunikacija između svedoka i Amonovih predata je tužilaštvu, ali ono nikada nije našlo za shodno da proverava da li je zaista postojao dogovor o davanju lažnog svedočenja u zamenu za novac.

Da je Ivan Sretenović zaista žrtva pomahnitalog državnog aparata pokazuje niz detalja iz pomenutog krivičnog postupka. Prvo je uočljivo da je on osuđen po članu zakona koji sankcioniše protivpravno posedovanje više od tri komada vatrenog oružja, iako su po policijskom izveštaju koji je sud prihvatio pronađeno manje od toga - dva pištolja i jedna automatska puška.

Zanimljiva je i sudbina krivičnih prijava za davanje lažnih izjava u sudskom postupku, koje je po donošenju oslobađajuće presude Sretenović podneo protiv navodno oštećene i svedoka.

Indikativno je mišljenje zamenice VJT Sekulić Šošdean dato ovim povodom u već pomenutoj službenoj belešci, gde ona u vezi s navodnim policijskim proverama izjava Sretenovića navodi: "Ostaje nejasno zašto su vršene provere putem policije, a nije zatražen na uvid spis Okružnog suda u Beogradu K br. 1755/08, što je učinjeno tek 3. avgusta 2010, nakon utvrđivanja drugog obrađivača, ali im spis nije dostavljen, niti je odluka do danas donesena."

Prethodno je tužilaštvo po prijavi Ivana Sretenovića tražilo da policija sa njim obavi razgovor, ali pošto ona navodno nije mogla da ga pronađe ceo postupak je gurnut u fijoku iako su postojali materijalni dokazi u prilog prijave koji su saslušanje Sretenovića činili nebitnim. Posebno je zanimljivo i da su sva prijavljena lica nakon dostave krivične prijave Tužilaštvu za organizovani kriminal 11. oktobra 2010. promenila boravišta, delistirala brojeve iz javnog imenika, promenila brojeve mobilnih telefona, zatvorila fejsbuk profile i ukinula svoje naloge elektronske pošte.

 

Ko u to veruje

 

Da policija, kada hoće, itekako može da pronađe Ivana Sretenovića, pokazuje jedan slučaj s kraja 2009. godine. Tada je Sretenoviću određeno policijsko zadržavanje u trajanju od 48 sati, koje je bilo potrebno da bi iz stana bila iseljena njegova stara majka.

Majka Ivana Sretenovića je pomenuti stan prvo iznajmila 26. septembra 2007. godine na period od godinu dana. U međuvremenu je sa vlasnicom stana Snežanom Malenkovom 21. oktobra 2007. sklopila predugovor o kupoprodaji, a potom 21. aprila 2008. i ugovor o kupoprodaji pomenutog stana.

Kako izgleda, ovaj stan je za oko zapao jednom advokatu, koji ima stan pored i koji se kasnije pojavljuje kao zastupnik Malenkove, pa su Sretenović i njegova stara i bolesna majka morali da budu izbačeni na ulicu uz asistenciju inspektora Drugog odeljenja PU Beograda Saše Davidovića, Ljubomira Nakića i njihovog šefa Saše Markovića. Dok je policija po potpuno izmišljenoj prijavi zadržavala Sretenovića u službenim prostorijama, ispred vrata stana su njegovu majku sačekale tri muške osobe i Malenkova i izbacili je na ulicu.

Majka Ivana Sretenovića je odmah podnela tužbu sudu tražeći da joj bude dozvoljeno da i dalje koristi stan koji je po ugovoru iz aprila 2008. otkupila, i tako nastaje nov pravosudni cirkus svojstven ovoj zemlji.

Maja ove godine sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu Biljana Cvetković, nakon nekoliko telefonskih razgovora sa sudijom Vidom Simić, venčanom suprugom pomenutog advokata, donosi rešenje kojim se odbija tužbeni zahtev majke Ivana Sretenovića. Kao razlog sudija Cvetković navodi da se starica navodno dobrovoljno iselila.

Na stranu to što bi svako imao pravo da se iz stana u svom vlasništvu iseljava i u isti ponovo useljava kada god hoće, zanimljivo je kako je izgledalo ovo "dobrovoljno" iseljavanje.

Po onome što je sud utvrdio, bolesna starica je stan napustila ostavljajući u njemu svu svoju imovinu, uključujući i novac, čekove, pa čak i lekove koje je permanentno koristila. Po onome u šta veruje sudija Cvetkovićeva, ta stara i bolesna žena je išetala u hladnu decembarsku noć ostavljajući za sobom sve svoje potrepštine i nemajući gde da ode, ali prethodno nije zaboravila da potpiše sporazum sa Malenkovom po kome se navodno dobrovoljno iseljava i predmetni stan joj vraća.

Ko veruje u ovakvu verziju, taj veruje i u postojanje Deda Mraza. Žalosno je samo što nam takve osobe dele pravdu.

 

 

 

 

Pravoverni svedok

 

Navodni svedok Dejan Nikolić profesionalno se bavi krađama i razbojništvima, a prema elektronskoj pošti, 2009. se spremao za trgovinu drogom sa izraelskim državljaninom Šahar Amonom, registrovani je saradnik Drugog odeljenja PU za grad Beograd, Uprave za bezbednosni rad BIA i nekadašnji, dok je radio u Novostima AD, saradnik Uprave bezbednosti GŠ VJ. On je okrivljeni u predmetu 1474/2010 Višeg suda u Beogradu zbog razbojništva koji od 2007. nije okončan u prvom stepenu, jer od 2008. u tom predmetu ispred tužilaštva nastupa sveprisutna Dušanka Dadić.

 

 

 

 

 

 

Organizovana grupa iz Trećeg suda

 

Viši javni tužilac u Pančevu je Gordana Čolić. Pre je obavljala funkciju u Trećem OJT u Beogradu. Dušanka Dadić je na funkciju u Okružno javno tužilaštvo u Beogradu izabrana isto iz Trećeg OJT. Ona koristi kabinet 612 u Palati pravde zajedno sa zamenikom javnog tužioca Slobodanom Nešovićem koji je izabran na funkciju takođe iz Trećeg OJT u Beogradu.

Nešović je bio obrađivač predmeta KTR-2392/10 u kojem je oštećena majka Ivana Sretenovića, a osumnjičena Snežana Malenkov, gde je odbačena krivična prijava. Takođe, on je pristupio na glavni pretres K-3536/10 (prenumerisani predmet K-1755/08) u Višem sudu u Beogradu umesto zamenika javnog tužioca Dušanke Dadić, čije je izuzeće od postupanja iz predmeta KT-1538/08 oštećeni Sretenović zahtevao od višeg javnog tužioca u Beogradu, ali nije dobio pismeni otpravak odluke.

Krivična prijava KTR-638/10 podneta 11. oktobra 2010. Tužilaštvu za organizovani kriminal, prosleđena je na nadležnost VJT u Beogradu pod poslovnim brojem KTR-4367/10 koje od RJT traži supstituciju. Obrađivač predmeta bila je Mirjana Jakovljević. Po predlogu za supstituciju za postupanje je određeno VJT u Pančevu, u kojem je predmet evidentiran pod KTR-96/11 i dodeljen u rad obrađivaču predmeta, zameniku javnog tužioca Oliveri Sekulić-Šošdean.

Obrađivač predmeta, čiji identitet predstavlja državnu tajnu, a koji je doneo odluku o supstituciji, izdaje i obavezno uputstvo da predmetna krivična prijava bude odbačena. Na službenoj belešci u izvorniku grafitnom olovkom je rukopisom Gordane Čolić napisano - "Odlično".

Snežana Malenkov je podnela krivičnu prijavu protiv Milice Trbović-Svilarić, sudije Prvog osnovnog suda u Beogradu, donosioca odluke o privremenoj meri koju je ukinula Biljana Cvetković. Obrađivač tog predmeta u VJT Beograd je neizbežna Dušanka Dadić.