Natrag

Slučaj koji svedoči o ozbiljnoj zarazi u provosuđu

Slučaj koji svedoči o ozbiljnoj zarazi u provosuđu

 

Krpelj sa sudijskim čekićem

 

Beograđanka Dušica Milenković nema sreće sa krpeljima. Posle ujeda jednog pre nekoliko godina dobila je bolest od koje se i danas povremeno leči. Oni drugi, dvonožni, koji borave u našem pravosuđu zadaju joj daleko više problema.

 

Igor Milanović

 

Gospođa Milenković je živela u stanu u potkrovlju zgrade u Kralja Petra 26, koji je adaptirala pre mnogo godina uz saglasnost opštine Stari Grad i uz pomoć preduzeća u kome je radila, jedne od firmi koje su nestale u postupku privatizacije.

Pre dosta godina gospođa Milenković je pokrenula i postupak za utvrđivanje vlasništva nad pomenutim stanom i to pred tadašnjim Prvim opštinskim sudom u Beogradu. U tom postupku se ništa ne dešava, ali su se u domaćem pravosuđu dosetili kako da pomenuti stan nameste strancima koji na njega, inače, nemaju nikakva prava.

Na spratu ispod stana gospođe Milenković nekada je boravila zagrebačka firma Rade Končar. Po izbijanju ratova na prostoru bivše Jugoslavije, Končar se odatle povukao, i trenutno se utvrđuje da li je Končar Elektroindustrija DD iz Zagreba pravni sledbenik nekadašnje društvene firme. U svakom slučaju, Končar bi mogao da bude vlasnik trećeg sprata, ali ne i četvrtog na kome se nalazi stan gospođe Milenković.

Tako bi bilo da u Srbiji nema na sve spremnih sudija. Iskoristivši priliku kada je gospođa Milenković bila u inostranstvu na jednom od dugotrajnih lečenja od bolesti dobijene posle ujeda krpelja, Končar DD podnosi tužbu za iseljenje koju nije potkrepio nikakvim dokazima o vlasništvu nad spornim prostorom. Takvih dokaza ni nema, jer Končar ni u katastru nije upisan kao vlasnik četvrtog sprata.

Sudija Miodrag Stamenković prvo utvrđuje da tužena Dušica Milenković nije dostupna našem pravosuđu, pošto je nema u stanu u kome je prijavljena, zatim utvrđuje da ista nema advokata koji bi je zastupao, iako u gore pomenutom predmetu za utvrđivanje vlasništva gospođa Milenković ima stalnog pravnog zastupnika, pa zatim određuje advokata Tanju Stanković za privremenog zastupnika.

Privremeni zastupnik u ovom slučaju je samo formalnost potrebna da bi mogla da bude doneta presuda u korist Končara DD, jer advokatica Stanković niti osporava tužbene navode, niti ulaže žalbu na presudu. Kada su prošli rokovi  žalbe na presudu od 5. februara 2007, po kojoj je gospođa Milenković imala da se iseli iz sopstvenog stana, ona odjednom ponovo postaje dostupna našem pravosuđu kako bi joj bila dostavljena izvršna presuda.

Odmah pošto je saznala da je izgubila fantomski spor i da mora da napusti stan, gospođa Milenković septembra 2009. podnosi zahtev za obnovu postupka. U svom zahtevu ona, između ostalog, navodi da je i sam sudija Stamenković izlaskom na lice mesta utvrdio da se stan nalazi na četvrtom spratu, dakle ceo sprat iznad prostorija čiji bi vlasnik po Sporazumu o sukcesiji eventualno mogao da bude Končar DD iz Zagreba.

Sve bi time u jednoj normalnoj državi bilo okončano u korist gospođe Milenković, ali ne i u Srbiji. Sudija Stamenković ni do danas nije doneo nikakvu odluku po ovom kao suza čistom zahtevu, sledeće ročište je zakazao za 1. juli, dok je istovremeno sudija Violeta Ignjatović zakazala iseljenje gospođe Milenković za 17. juni. Stamenković je, istina, na jednom ročištu obećao da će da zatraži prekid izvršenja ranije presude, što je i ušlo u zapisnik, ali nikada nije podneo formalni zahtev te vrste. Samo je ceo predmet predao odeljenju za izvršenje, čime je postupak za obnovu ponovo bio odlagan.

Posle su se spisi šetali i do Kasacionog suda koji ih nikada nije ni tražio, ponovo vraćali sudiji Stamenkoviću koji bi ih zatim slao odeljenju za izvršenje, pa opet Kasacionom sudu... I tako u krug. U međuvremenu je pravni zastupnik gospođe Milenković u januaru 2011. protiv pomenutog sudije podneo krivičnu prijavu Višem javnom tužilaštvu u Beogradu koja, naravno, ni do danas nije procesuirana.

Očigledno je da u Prvom osnovnom sudu u Beogradu neko ima interes da se Končar DD protivpravno useli u prostor na koji nikada nije polagao pravo, niti je isti koristio. Da bi se to postiglo jedan oboleli državljanin ove zemlje bi morao da bude izbačen na ulicu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane