Natrag

Rusija

Rusija

Južni Kurili: Zašto Rusija i Japan igraju "kartašku igru" oko statusa nekoliko ostrva u Ohotskom moru?

 

Kako su se ostrvili na ruska ostrva

 

Nedavni dolazak predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva na ostrva južnokurilskog grebena izazvao je buru gneva u Japanu. Iz Moskve je, u znak protesta protiv takvog koraka prvog čoveka Ruske Federacije, čak bio opozvan japanski ambasador. Navodno na konsultacije. Izjava Medvedeva o tome da se Rusija ni pod kakvim izgovorom ne sprema da preda navodno sporna ostrva toliko je dolila ulje na vatru da se sukob razgoreo novom snagom. Šta je u pozadini teritorijalnih pretenzija Japanaca na Južne Kurile? Moj prijatelj, novinar Anatolij Strojev, već godinama pokušava da razjasni sukob oko ovih ostrva koji je čak i mnogim Rusima nejasan.

Redakcija mu je danas dala reč, kako bi objasnio ovu složenu situaciju.

 

Viktor Hlistun

dopisnik iz Moskve

 

 

Svaki put kada razgovor, uz kriglu piva u zadimljenom kafeu ili za okruglim stolom u blistavoj sali, dođe na temu Kurilskih ostrva, koja su sporna i za Rusiju i za Japan, obavezno se među mojim sagovornicima nađe, da li među običnim svetom ili među političarima, neki "pametnjaković" koji tačno zna šta sa tim ostrvima treba uraditi. Tu je stvar kao sa fudbalom: igra njih jedanaest, a na milione njih su stručnjaci za ovu igru.

Ako poslušate ove "navijače", uopšte nema potrebe ni da igrate: odmah je moguće odrediti pobednika (kojeg su oni izabrali) i dati mu nagradu. Na sveopštu radost fanova. Sa ostrvima, kao i sa fudbalom, na žalost, ništa slično se ne događa. Spor, kao i igra, nastavlja se. Pitanje je koliko je taj spor pametan i opravdan.

Postoji nekoliko rasprostranjenih mitova o tome šta treba činiti sa ostrvima, koja se nalaze tako daleko da čak i stanovnicima ruskog Dalekog istoka deluju nekako apstraktno, gotovo nedostižno. Odatle, verovatno, potiču mišljenja da Rusiji ova ostrva uopšte nisu potrebna. I da bi bilo korisnije otarasiti ih se. Ali, tu želju nekih Rusa bih nazvao nerealnom i bajkovitom.

Prvi mit: ova su ostrva, kako mnogi smatraju, četiri stene u okeanu koje nikome nisu potrebne.

Drugi mit: ostrvima treba trgovati, prodati ih susednom Japanu za velike pare, kako bi se Rusija obogatila.

Treći mit: Rusi treba da daju ostrva, jer ona nisu ruska, već su ih Rusi "okupirali" tokom kratkog rata protiv Japana u avgustu 1945. godine. Moram da primetim da se o vraćanju ostrva Južni Sahalin, koje je bilo "okupirano" tih dana, zbog nečega uopšte ne govori. Ni u Japanu, ni u Rusiji. Možda zato što Japan ne traži povratak Južnog Sahalina?

Odmah odbacujemo mit o mogućnosti prodaje ostrva za veliki novac. Niko u Japanu se ne sprema da ih kupi od nas. Niko o tome i ne razmišlja. Zato što Japanci traže od Rusije da im "vrati" njihove "severne teritorije", kako oni nazivaju Južne Kurile.

 

Nije 4, već 24

 

Potrebno je staviti još jednu veliku tačku na kraj još jednog mita: navodno spornih ostrva je ne četiri, kako uporno tvrde svi koji "razmišljaju" - političari, novinari, brbljivci svake vrste i "istraživači", već minimum - osam! Imenujem ih za diletante, one koji ponavljaju mitove, neretko smišljene sa određenim ciljem (o tome nešto kasnije): Iturup, Kunašir i ostrva Malog kurilskog grebena u koje spadaju Šikotan, Polonski, Tanfilev, Anučin, Jurij i Zeleni. Lako je i osnovcu da prebroji da je ostrva - osam! A sa stenovitim ostrvcima rasutim po okeanu, koje zbog intenziviranja mitologije o beznačajnosti ostrvskih teritorija vole da pokazuju na televiziji, broj ostrva sa ruskim imenima se penje na - 24. Tačno toliko ih je, na karti Sahalinske oblasti kojoj pripadaju ova ostrva, izbrojao deputat Sahalinske oblasne dume Sergej Ponomarjev!

Odakle potiče ovaj mit o "četiri ostrva" koji tako uporno ponavljaju Japanci, naši političari i novinari, čak i predstavnici ruskog ministarstva inostranih poslova?

Pitao sam o tome doktora istorijskih nauka i naučnika od autoriteta kada je istorija Dalekog istoka u pitanju, Borisa Petroviča Poljevova. Rekao mi je da su nam taj mit nametnuli Japanci. Oni su dovoljno brzo objedinili sva ostrva Malog kurilskog grebena, sa izuzetkom Šikotana, u jedno ostrvo i dali mu japansko ime Habomai. Samo ime Habomai nije slučajeno uzeto: bukvalno preko puta Kurilskih ostrva nalazi se naselje istog imena na japanskom ostrvu Hokaido, kome su, u stvari, pravno i administrativno racionalni Japanci i pridodali tzv. "severne teritorije".

Mislim da je, takođe, potpuno besmisleno sporiti se (kako je to, na primer, radio bivši gradonačelnik Moskve Jurij Luškov u svom članku u Ruskoj gazeti) o tome čija je noga, ruska ili japanska, prva stupila na obalu tih ostrva. Kako da znate ko je i gde stupio pre dva-tri veka. Ako mi sada počnemo da krojimo granice savremenih država u skladu sa tim principom, onda će Treći svetski rat odmah izbiti. Bile bi to bahanalije kakvih nikada nije bilo na planeti Zemlji od kako je nastala.

 

Američki otisak

 

Evo šta je - što je za mene bilo neočekivano! - o tom sporu izrekao u Literaturnoj gazeti moj omiljeni pisac Viktor Viktorovič Koneckij: "Bio sam na tim ostrvima, tamo vlada potpuni nered, zato ih treba dati Japancima, bez odlaganja". Odgovorio sam mu: "Ja sam bio u Kareliji, tamo takođe vlada nered, možda bi trebalo da je damo Fincima?" Priča se da je ovaj moj "predlog" zbog nečega uvredio Viktora Viktoroviča. Da nije imao daču tamo, u Kareliji? Zbog čega se vređa? Treba objasniti našim japanskim susedima da treba priznati realno stanje stvari. I da treba živeti bez pretenzija prema Rusiji, bez političkih i ekonomskih igara, već u dobrosusedskim odnosima i na opštu ekonomsku dobrobit obe zemlje.

To je tim više važno, jer su Japanci dali Sjedinjenim Državama za vojnu bazu ogromnu teritoriju na ostrvu Okinava, koja može po veličini da se uporedi sa teritorijom Južnih Kurila. Uzgred, s vremena na vreme, lokalno stanovništvo protestuje protiv prisustva najmoćnijih vojnih snaga SAD na Dalekom istoku, traže da im se vrati njihova iskonska teritorija. Ali, za sada, ovaj vojni spor se ne rešava. Amerikanci ne žele da odu, iako je upravo sa likvidacijom ove baze Sovjetski Savez povezivao svojevremeno (1956. godine) i samu mogućnost razgovora o daljoj sudbini "četiri" Kurilska ostrva.

Ali, od tog doba je mnogo vode proteklo, promenili su se lideri, vladari, čak i države. Pa ipak, i dalje ima mnogo lovaca, posebno među političarima, koji bi da se poigraju "teritorijalnim kartama". S vremena na vreme, u ulozi igrača nastupaju i novinari. Sa posebnim entuzijazmom "igra se ostrvima" ruski novinar koji je u poslednje vreme izgubio ugled, Aleksandar Podrabinek. Evo njegove argumentacije iz jednog od poslednjih tekstova na ovu temu: "Veličina ostrva za Rusiju je potpuno nevažna, ona zauzimaju 4954 kvadratna kilometra, što iznosi samo 0,03 odsto teritorije cele Rusije. Pritom, gustina naseljenosti u Rusiji je 8,3 ljudi na kvadratni kilometar, a u Japanu - 337 ljudi, čime težnja da se po bilo koju cenu zadrže četiri, za Rusiju beznačajna ostrva, postaje teško objašnjiva."

U ovom članku gospodina Podrabineka svi mitovi o Južnim Kurilima su prisutni u izobilju: i "četiri ostrva", i "beznačajnost" ove teritorije (velika je Rusija-matuška, šta je košta da podeli ostrva sa bednim susedima koji i spavaju stojeći?), i "aneksija" ostrva tokom rata protiv Japana, itd. itd. Dok čitate tekst, javlja se u vama osećanje da je tu reč o jednim te istim argumentima pobornika, grubo govoreći, rasturanja ruske zemlje. Ali, koliko su mala i beznačajna ova ostrva?

Razjašnjenja radi, navodimo reči sahalinskog deputata Sergeja Ponomarjeva: "Njihova teritorija (spornih ostrva) dva puta premašuje teritoriju japanske prefekture Okinava, ona se može uporediti sa teritorijama država kao što su Liban i Kipar, a teritorija Šikotana je gotovo istovetna sa teritorijom Lihtenštajna." Eto! Gde ćete još naći toliko lakovernih ljudi, osim u Rusiji, koji se razbacuju prostranstvima koja se mogu uporediti sa evropskim državama?

Ipak, kada je naša zemlja gubila svoje teritorije? Nije nepoznato da to nije bilo u vreme rata (u vreme rata mi smo samo proširili svoju vlast - uzeta su Kurilska ostrva i Južni Sahalin, 1945. godine), već zbog siromaštva (najpoznatiji primer, Aljaska je prodata Americi) i oskudnog uma političara (opet Kurilska ostrva koja je "nekako nakrivo", kako je to primetio Anton Pavlovič Čehov, car Pavle I dao Japanu). Mi se i sada bavimo pitanjem "dati - ne dati", ali ne zbog velikodušnosti i bogatstva ruske duše, već zato što se takođe nalazimo u dubokoj ekonomskoj krizi. I, pristalice ovih kriza najjasnije demonstriraju svoje ideje na primeru trgovine Kurilskim ostrvima.

 

Dati ostrva - izgubiti more

 

Još jedan mit, koji kruži među stanovnicima Rusije glasi: predaćemo sporna ostrva Japancima, a oni će ih pretvoriti u cvetnu baštu.

Nije nego! Oni imaju problem sa svojim najsevernijim ostrvom, Hokaidom, koji je za Japan isto što i Čukotka za Rusiju. Ko je bio na Hokaidu, taj zna kako se tamo teško živi. Zato što je klima surova (mnogo snega, velika hladnoća, uragani i tajfuni), i zato što nema dovoljno morskih resursa za ishranu stanovništva.

Ali, moguće je razumeti Japance, koji gledaju iz tzv "Kule sveta" u gradu Nemuro na nepregledna, jednolična prostranstva mora oko naših ostrva, koji se veoma dobro vide sa platforme za osmatranje: upravo ovde u izobilju ima plodova mora koji su osnova ishrane svakog Japanca. Svoje obalske vode Japanci su već podosta iscrpli. A upravo blizu Šikotana nalazi se glavni izvor na primer "noćnog bisera" - skuše. Zbog toga predaja ostrva znači i gubitak ogromnih prostranstava Ohotskog mora koja, ako žele, mogu da nahrane ribom i drugim morskim plodovima i žitelje našeg Dalekog istoka i susede Japance, ako bi oni vodili razumniju i uravnoteženiju politiku. Ali, o čemu to govorimo: mehanizam političkih pretenzija napušten je kada SAD nisu dozvolile mirne odnose SSSR-a i Japana, i već odavno je izložen oštroj kritici: čemu inače služe izjave zvaničnika iz zemlje izlazećeg sunca povodom dolaska predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva, navodno na njihovu, a u realnosti na rusku teritoriju.

 

 

 

 

 

Strateški važno

 

Postoji još jedan važan argument za to da ostrva ne treba predavati Japancima. Njega je svojevremeno izrekao ruski istoričar Boris Petrovič Poljevoj: značaj Kurilskih ostrva za Rusiju, rekao je on, ne meri se samo njihovim bogatstvima, koliko njihovim strateškim položajem. On ih naziva "glavnom predstražom otadžbine" na putu u Tihi okean, što su u svoje vreme i koristili Japanci, blokirajući ruskim brodovima Kurilske moreuze.

Više puta sam boravio i na Severnim Kurilima (Šumšu, Paramušir), i na Srednjim (Urup, Iturup), i na Južnim (Kunašir, Mali Kurilski greben). Ta ostrva, od Alaida do Šikotana, osvajaju surovom i moćnom lepotom. Ploviš brodom, a iz morske pučine kao da izranjaju divovi koji vrhovima streme ka snežnim oblacima. I nije reč o golim stenama. Na Južnim Kurilima možete da se nađete u tropskim šumama sa rastinjem koje je samo tamo moguće sresti. A vulkani? A topla jezera? A vodopadi? Kurilska ostrva su biserna ogrlica Rusije, dragocena kao Bajkal ili Dolina gejzira na Kamčatki. I bez obzira na rusku nemarnost i lošu upravu - to uopšte nije povod da se Kurili daju susedima sa željom da oni tamo zavedu svoj azijski poredak.

 

 

 

 

 

 

Zaključak

 

Kada me danas pitaju šta treba učiniti sa Kurilima, odgovaram: ništa. Lukavo, naravno. Prvo, ostrva treba očistiti od prljavih tragova ljudskog prisustva: prazne buradi, smeća, zarđalog krupnog otpada. Drugo, treba promeniti način života lokalnog stanovništva: izgraditi potpuno različite kuće od onih na kopnu, dati im odgovornost za upravljanje svojim životima, dati im mogućnost da iskoriste darove prirode na korist, a ne na štetu čovečanstvu. I, treba objaviti da Južni Kurili nisu "zona", čak ni pogranična, kao sad, već ekološka teritorija koju će posećivati hiljade i hiljade turista kako bi uživali u iskonskoj prirodi. Ekoturisti na Kurile već dolaze, iz SAD, Evrope, Azije. Ali, iako se još uvek mere na desetine, njihov broj svake godine raste. To mi je potvrdio predstavnik jedne turističke agencije iz Sahalina, Pavel Kuzničenko. Postoje ljudi, kao što je jedan Čeh, koji svake godine dolaze zbog prirodnih lepota ostrva. Taj Čeh štedi novac i dolazi. Potpuno ga razumem.

Na moskovskom aerodromu Šeremetjevo, na povratku sa puta na Sahalin, čuo sam kako je jedan mlad čovek, vrativši se sa ostrva, bukvalno urlao na mobilni: "Ne možeš da veruješ gde sam bio! Na Južnim Kurilima! Ti ne shvataš: na Kurilima! "

Delim njegovo divlje uzbuđenje, jer ga može razumeti samo onaj ko je tamo već bio. Šteta što taj usklik uzbuđenja često u Rusiji nadjačavaju sasvim drugi glasovi...

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane