Natrag

Razaranje

Razaranje

Kikinda: žalosna i tužna priča o mamutici Kiki i cirkus-festu

 

Da su znali za Lidiju mamuti ne bi izumrli

 

Kako je nalaz skeleta mamutice iskorišćen za arčenje 250.000 eura iz fondova EU u režiji Stevana Egelje i Lidije Milašinović radi pretvaranja Kikindskog muzeja u dečiju igraonicu. - Ko su opskurni likovi koji su zamislili ovaj cirkus. - Kako je kikindski muzej postao centar matrijarhata. - Kakve veze imaju bioskop Rex i nevladine organizacije sa muzeologijom. - Šta su severnobanatske aveti. - Ko prikuplja crknute životinje iz beogradskog zoo vrta. - Ko je dobio otkaz zbog oštećenja replike mamuta. - Kako je upropašćena savremena galerija Kikindskog muzeja

 

Stanislav Živkov

 

Mamut, daleki srodnik današnjeg slona, živeo je u geološkoj epohi pleistocen u periodu od pre 1,8 miliona do 10.000 godina. Najpoznatiji predstavnik ove vrste, čiji su ostaci nalaženi u Evropi, Africi, Aziji i Severnoj Americi, jeste smrznuto, mumificirano mladunče nazvano Dina, iskopano 1901. godine u Sibiru.

Reč mamut došla je preko Rusije iz tatarskog jezika i vezuje se za reč mamma koja znači zemlja. Jedan od putopisaca iz 17. veka zapisao je da narodi koji žive u Sibiru veruju da mamuti žive pod zemljom i da ih i najmanje izlaganje vazduhu ubija. Na taj način objašnjavali su zašto ih niko nikada nije video žive. Stručnjaci još uvek nisu odgonetnuli misteriju nestanka ovih ogromnih sisara. I pored toga što postoje dokazi da je homo erectus koristio meso mamuta za svoju ishranu još pre 1,8 miliona godina, ova teorija odbačena je kao glavni uzrok nestanka mamuta. Nalazi kompletnih skeleta mamuta izuzetno su retki. Fosilni ostaci mamuta pronađenog u Kikindi 4. septembra 1996. godine u glinokopu kompanije "Toza Marković" predstavljaju senzacionalno paleontološko otkriće, jer je pronađeni skelet gotovo kompletan, očuvano je oko 93 odsto koštane mase. Stručnjaci su utvrdili da nedostaju samo delovi lopatice i stopala. Ova ženka imala je 64 godine kada se zaglibila u priobalnom delu močvare, gde je i uginula. Kikindski mamut, nazvan Kika, bio je visok je 4,7 metara, dug sedam metara. Pretpostavlja se da je s kožom i mesom težio oko sedam tona. Mesto na kome je pronađen skelet predstavlja originalno mesto njegovog uginuća.

Kompletan lokalitet ima izuzetan paleontološki značaj s obzirom na to da daje dokaz o postojanju pribežišta za ogroman broj biljaka i životinja koje su s pojavom leda migrirale sa severa Evrope ka Balkanu. Panonska nizija predstavljala je prelazni deo, kao zona susreta hladne klime centralne Evrope i blage klime Balkana. Iako se radilo o najočuvanijem skeletu ove životinje u Evropi, kosti su celu deceniju čuvane u magacinu fabrike, daleko od očiju javnosti. Međutim, malo je poznato da se preuzimanje kostura pretvorilo u pravi birokratotriler gde su glavne birokrate bili prethodni i sadašnji direktori Kikindskog muzeja Stevan Egelja i Lidija Milašinović, koju je, kao što smo već pisali, u Kikindski muzej dovukao pretprošli direktor Stevan Vojvodić, inače po struci arheolog, kako bi se odužio Građanskom savezu Srbije, koji je Vojvodićevu suprugu zaposlio u jednom od gradskih javnih preduzeća uz platu od tadašnjih 140.000 dinara. Inače, malo je poznato da je Milašinovićka stasala u inkubatoru za uzgoj najodanijih epigona dr Nenada Tasića, profesora sa Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, istaknutog člana beogradskog arheološkog paketa derišta, inače daleko poznatijeg kao sina akademika Nikole Tasića, direktora Balkanološkog instituta. Za ovu priču važno je napomenuti i da je Tasić junior nakon svog povratka na Filozofski fakultet, nakon epizode sa Alternativnom akademskom mrežom, gotovo odmah na Fakultetu osnovao opskurni Centar za digitalnu arheologiju, kao još jedan bunar bez dna u koji se već godinama ubacuje novac bez ikakvih rezultata.

 

Pravi cirkus

 

Milašinovićka je bila najodanija saradnica sledećeg direktora Stevana Egelje te je upravo u to vreme Kikindski muzej preuzeo gotovo potpuno očuvan skelet mamuta koji se do tada godinama čuvao u specijalno sagrađenoj baraci na glinokopu industrije Toza Marković. Međutim, pošto su kosti skeleta, i pored izvrsno izvedene konzervacije, veoma osetljive i u svakom slučaju zahtevaju konstantne uslove čuvanja i nisu prikladne za stalno cimanje, unošenje i iznošenje, što bi bilo jako poželjno i sasvim u skladu sa novim muzeološkim tendencijama Lidije Milašinović, došlo se na solomonsko rešenje te je naručena verna replika kompletnog skeleta, čija izrada je plaćena oko 50.000 evra, dok su bivši direktor kikindskog muzeja Stevo Egelja i njegova najodanija saradnica, sadašnja direktorica mr Lidija Milašinović uspeli da se dočepaju skeleta mamuta i da još uz to na makar šta straće neverovatnih 250.000 eura dobijenih od Evropske agencije za rekonstrukciju u okviru programa Regionalnog društveno-ekonomskog razvoja.

Ženka mamuta tada je dobila zaštićeno ime Kika. U svakom slučaju, fantastično otkriće skeleta mamutice popularno zvane Kika na žalost se, po našem dobrom običaju, pretvorilo u pravi pravcijati cirkus, a kako stvari stoje, kada bi nekim čudom oživela, sirotoj originalnoj mamutici bi sigurno momentalno pozlilo kada bi videla cirkusijadu koju je osmislila Lidija Milašinović sa svojim satrapima.

Gromoglasno reklamiran projekat Kikindski mamut pretvorio se u pravu majmunijadu u kojoj jedino nedostaje cirkuska šatra pa da hepening bude kompletan. Kako bi se zamazale oči davaocu sredstava Evropskoj agenciji za rekonstrukciju u okviru programa Regionalnog društveno-ekonomskog razvoja, organizovan je i svojevrsan "naučni" simpozijum u organizaciji Lidije Milašinović i njenih satrapa, koji je samo dokazao na koji se sve način mogu zamazati oči široj zajednici a pre svega neupućenom građanstvu, koje je kao svinja na masnu krpu pohrlilo da uživa u blagodetima skarednog Mamut festa. O tome koliko je to "savetovanje" bilo bizarno najbolje se vidi iz pojedinih događaja koji su tada organizovani kao vrhunsko dostignuće muzeologije i turizmologije. Tako je, recimo, organizovan čitav niz stupidnih radionica pod bizarnim naslovima: Mamut kao potencijal društveno-ekonomskog razvoja Kikinde u režiji izvesne Katarine Živanović, projekt menadžera projekta Kikindski mamut i "eminentnog" muzealca bioskopa "Rex". Osim toga, održana su nekakva predavanja pod bombastičnim nazivima Kikinda iz ptičije perspekive, Informaciono-komunikacijske tehnologije u službi animacije. Najgušću maglu ipak su tada prodavale gospođice Nada Jolić i Lidija Milašinović, koordinatori projekta Kikindski mamut i to preko skarednih radionica Iz sudnice u zatvor, Ludajsko kršenje i Gradski trg na drugi pogled. Pokazalo se da su u ovom zajedničkom zločinačkom poduhvatu učestvovali i izvesna Kristina Penezić, Centar za digitalnu arheologiju, Filozofski fakultet u Beogradu, Sonja Prentović, asistent na Fakultetu za sport i turizam (TIMS) u Novom Sadu te izvesni Goran Tomka, inače saradnik u nastavi na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu na predmetima Teorija i programiranje animacije i Teorija kulturnog stvaralaštva. Autor je "kapitalnog" Vodiča za interpersonalnu animaciju u izdanju Fakulteta. Naravno, tu se stvorio i izvesni Dejan Tomka, osnivač NVO AlterNacija, koja se bavi omladinskim projektima, korporativnom događanjima, muzičkom i radio produkcijom, marketingom i promocijom, a osim toga radi i kao DJ i bavi se klabingom, što je sve od "ogromne" važnosti za muzejsku delatnost. Sve u svemu, uz podršku ovako "kapitalnih" nadrimuzeoloških eminencija, Lidiji Milašinović je pošlo za rukom da nekada eminentni muzej definitivno pretvori u nekakav mamutlend.

 

Živuljka kljoknula

 

Tako se sada usred Kikindskog muzeja dešava baš svašta. Prema Milašinovićkinim rečima ispada da je Mamut fest idealno doba kada se deci poklanja rođendanska žurka, tokom koje imaju priliku da uživaju u najuspešnijim programima za najmlađe, realizovanim tokom prethodne godine. Po sistemu našla krpa zakrpu, svoj kreativni doprinos skaradnoj manifestaciji pružaju i druge srodne adoracije infantilnosti poput Noći Muzeja, hora Čarolija, Dečijeg oktobarskog salona i Dečijeg kulturnog centra što sve zajedno takođe ima veze sa muzejskim radom kao dupe i milihbrot!

Sve u svemu, centralni program manifestacije obuhvata niz kreativnih, edukativnih i zabavnih radionica organizovanih specijalno za neiživljenu dečurliju u dvorištu muzeja i na gradskom trgu. Radionice nose nazive: praistorijski nakit, čestitka iz pleistocena, mamut i prijatelji, mali istraživači - simulacija paleontoloških iskopavanja, mamutske društvene igre, stopama mamuta, mamutski karavan i zvezda cirkuskog programa klovn Smehuljko. Osim svega ovoga, u skladu sa pomodnim muzeološkim trendovima, Milašinovićka je pod hitno otkrila toplu vodu, odnosno kulminaciju nekrofilije u vidu kopanja lažnih grobnica u muzejskom dvorištu u kojima su bili zakopani originalni arheološki predmeti kako bi se predškolska i školska deca pratila arheološki proces i igrala arheoloških iskopavanja tokom kojih su mogu da iskopaju prave arheološke predmete u nekrofilnoj pedagoškoj radionici.

Ipak dešavalo se da ovaj gromoglasno razvikani pedagoško edukativni cirkus povremeno ima i tehničke probleme, pre svega jer se čini da je i samoj replici mamutice Kike dodijalo stalno izvlačenje i uvlačenje u zgradu na gvozdenoj skangali na točkovima. Tako se desilo da je uoči četvrtog Mamut festa replika mamutice naprosto kljoknula pošto se napila kiše koja je neprestano danima padala. Naime dok su zaposleni pokušavali da metalnu skangalu sa replikom mamuta, tešku skoro tonu, nekako uguraju u muzejsku zgradu, najpre se zanela jedna kljova, a onda se stropoštala čitava lobanja. Srećna okolnost je što je lobanja pukla po spojevima, pa stručnjacima Prirodnjačkog muzeja iz Beograda nije bilo teško da je sastave i zalepe. Međutim, Lidija Milašinović je ovu nezgodu iskoristila da iznese tvrdnju da je nastala šteta u vrednosti od 50.000 eura, a ako se zna da je sama izrada replike isto toliko koštala postavlja se pitanje kako je onda Milašinovića procenila štetu na taj iznos iako replika nije totalno uništena.

Inače, to nije prvo oštećenje replike od kada se nalazi u Kikindskom muzeju. Naime, još u vreme direktorovanja Stevana Egelje došlo je do jednom manjeg oštećenja koje je vrlo lako moglo da se sanira a za popravku je bilo potrebno svega desetak dana kako bi replika od poliestera, visoka 4,7, široka tri i duga sedam metara, bila spremna za predstojeći Mamut fest. Šteta zbog oštećenja još nije utvrđena, ali je pokrenuta akcija za bolji smeštaj ovog spomenika. Iako se pokazalo da oštećenje nije takvih razmera da ne bi moglo da bude sanirano, ovaj incident iskorišćen je kao razlog zbog kojeg su opština i Narodni muzej pokrenuli inicijativu za trajni smeštaj replike mamutice Kike. Tako se došlo do ideje da se raspiše javni poziv za izradu idejnog rešenja za smeštaj replike, i to upravo na centralnom mesto u dvorištu muzeja, odnosno zgrade kikindske Kurije, kako bi replika bila dostupna posetiocima muzeja tokom čitave godine. Naravno, po ustaljenom običaju pribeglo se prilagođavanju spomenika nameni, a ne namene spomeniku. Inače, to prvo oštećenje replike mamuta kao posledicu imalo je skandalozan otkaz koji je tadašnji direktor Stevan Egelja uručio muzejskom radniku Draganu Živanovu - Zeki, ocu dvoje dece a sve zbog histeričnih napada Lidije Milašinović, tadašnje desne ruke Stevana Egelje, koja je prema rečima upućenih čak tokom disciplinskog postupka lažno svedočila i tražila maltene glavu Dragana Živanova samo zato jer je došlo do manjeg oštećenja butne kosti replike mamuta, čime je izuzetno ugroženo održavanje njenog Frankenštajn-čeda, odnosno cirkusijade poznate kao Mamut fest.

 

Podjarmljene ženskinje

 

Takođe, treba podsetiti i na predistoriju koja je prethodila osnivanju neformalnog centra zoološke nekrofilije koji je danas metastazirao do neslućenih razmera. Već dugi niz godina u Kikindskom muzeju kao kustos prirodnjačkog odeljenja radi izvesna Ljubica Vojvodić, razvedena Basara. Krajem devedesetih godina tadašnje Ministarstvo kulture, zahvaljujući ministru kulture Đoki Stojičiću, izdvojilo je za to vreme impozantna sredstva kako bi se prikupili i zaštitili brojni ugroženi dermoplastični preparati, kako iz nekadašnje zbirke kikindske gimnazije, tako i od privatnih vlasnika, čime bi Muzej stekao jednu sveobuhvatnu zbirku koja je prvenstveno trebala da predstavlja biljno i životinjsko bogatstvo kikindskog kraja, u kome su stanište imale brojne u to vreme retke i ugrožene vrste. Za obradu i determinaciju ovog materijala angažovani su eminentni stručnjaci Boris Garovnikov i Svetlana Blaž. Na veliku žalost, nakon početka drugog mandata Stevana Vojvodića, a na insistiranje Ljubice Vojvodić, inače dalje Vojvodićeve rođake, na najuspešniji mogući način Garovnikov i Blažićka su maltene oterani sa ovog posla te je stvar u svoje ruke preuzela Ljubica Vojvodić, koja je u najkraćem mogućem roku muzej pretvorila u svojevrsan centar zoonekrofilije, pa pošto joj izgleda životinjski svet severnog Banata nije bio dovoljno atraktivan, rešila je da muzejsku zbirku dopuni daleko atraktivnijim prepariranim životinjama sa svih kontinenata. Počela je da dovlači sve moguće i nemoguće crknute životinje iz beogradskog Zoološkog vrta i da arči nemoguće svote novca kako bi Kikindski muzej imao prepariranog pitona, noja i druge, kako je to Vojvodićka objašnjavala - "živuljke", a s obzirom na činjenicu da replika mamutice nema društvo, čini se da je sledeći veoma priželjkivani korak prva sledeća smrt nekog od slonova beogradskog Zoo vrta kako bi se i taj nesrećni slon preparirao i pravio društvo replici mamuta. Naravno, pošto je paviljon za smeštaj replike mamuta previđen samo za jednu tako malu "životinjku", u tom slučaju će biti potrebno dograditi još nekoliko depadansa u muzejskom dvorištu, ali i oko njega kako bi se Vojvodićkin nekrofilni zoo vrt neometano širio. Naravno , već dosadašnji prirast muzejske prirodnjačke zbirke izazvao je neslućene probleme oko smeštaja i izlaganja predmeta te je Kikindski muzejski tandem snova u sastavu Lidija Milašinović & Ljubica Vojvodić pribegao solomonskom rešenju tako što je ukinuta Savremena galerija Kikindskog muzeja kako bi Vojvodićka u nju smestila rekonstruisani prirodnjački kabinet kikindske gimnazije, dok su sve umetnine potrpane, osim u depo likovne zbirke, i u raznorazne budžake gde je iole bilo mesta.

Na ovaj način u potpunosti je dezavuisan dugogodišnji muzejsko galerijski rad kustosa zbirke, akademskog slikara Dragana Udickog, koji je javnost obavestio o prostoj činjenici da mu je svaki dalji muzejski rad na ovaj način sistematski onemogućen, a da je muzejska zbirka istovremeno i ugrožena samovoljom Lidije Milašinović i njenih satrapa. Osveta je usledila odmah, jer ga je Milašinovićka disciplinski kaznila odbijanjem 20 odsto od plate na šest meseci te se zbog svega ovoga sada vodi sudski spor. Naravno, na sva ova dešavanja u Kikindskom muzeju nije reagovao ni osnivač, a ni Vojvođanski muzej kao teritorijalno matični, a ni Galerija Matice srpske kao strukovno matični. Po svemu sudeći, čini se da je Kikindski muzej postao svojevrsni matrijarhalni centar sa osnovnim zadatkom emancipacije podjarmljenih ženskinja!

 

Kad nema pametnijeg posla

 

Sama kikindska zgrada Kurije predstavlja idealan primer kako se njeni korisnici slažu kao rogovi u vreći. Osim Narodnog muzeja, tu se nalazi i vrlo ugledna naučna ustanova Istorijski arhiv u Kikindi, sa kojim je do kraja mandata direktora Muzeja Milorada Girića postojala besprekorna saradnja dok su sada, u skladu sa urušavanjem i kolapsom Muzeja odnosi praktično zamrznuti. Takođe, jedan deo prostora koristi udruženje ljubitelja muzike Gusle, kojima je raspoloživ prostor postao pretesan pa su prvom prilikom provalili u prijemno odeljenje Narodnog muzeja, u koje su donošeni eksponati sa terena gde su podvrgavani dezinfekciji i dezinsekciji, i otuda sve izbacili napolje tako da je dosta materijala tada propalo.

Inače, sporenja oko korišćenja zgrade su odavno zaštitni znak zgrade Kurije, tako da je pre skoro dvadeset godina iz nje izbačeno Udruženje slepih kako bi se proširila preparatorska radionica. Naravno ni postojeći prostor nekima nije bio po volji. Već smo napisali da je u nedostatku pametnijeg posla, a u skladu sa poslovicom zaludan pop i jariće krsti , Milašinovićka kao svoj prioritet ukinula savremenu galeriju, izvršila preseljavanje zaposlenih po kancelarijama, a pored ostalog, tim preseljavanjem želela je i da se "adekvatno" revanšira prethodnom direktoru Stevanu Egelji, čija je bila najodanija saradnica za vreme direktorovanja. Naime Milašinovićka je odredila da Egelja sedi u prijemnoj kancelariji, maltene kao eksponat, što je Egelja sa pravom odbio te je utočište našao u nekadašnjoj muzejskoj kuhinji, u koju je Milašinovićka preselila muzejskog preparatora kako bi ukinula preparatorsku radionicu. Ipak, ova biserna ideja je na Milašinovićkinu žalost ostala nerealizovana, jer bi se na ovaj način ugrozio sam status kikindskog muzeja. Ipak, rad preparatorske radionice je gotovo potpuno onemogućen pošto je njen najveći deo pretvoren u magacin svega i svačega, dok je u jednu od prostorija sada kao nepodoban proteran kustos likovne zbirke Dragan Udicki!

Velika prašina svojevremeno se podigla tokom rekonstrukcije zgrade Kurije kada su ponovo probijena pre stotinu godina zazidana istočna vrata čemu se otvoreno usprotivio Stevan Egelja, jer je ta kapija, kroz koju su u davna vremena prolazile zatvorske kočije i zaprega kojom su se unosila drva, ugalj i drugi teret, davno zazidana, što je, po njemu, bilo deplasirano te se postavlja pitanje kako je moguće da nekome smeta vraćanje prvobitnog izgleda tako važnoj zgradi. Prema Egelji, naprasno se pojavio ogroman bezbednosni problem i to samo zato jer je kapiju trebalo otključavati i zaključavati, što predstavlja ogroman problem. Inače u muzejskom dvorištu svojevremeno je čak organizovano takmičenje u puckanju čobanskim bičem, ali tamo su se doskora nalazili i tragovi nečuvenog ratnog zločina - streljanja 30 Kikinđana za vreme II svetskog rata te su čak i kuršumi još uvek bili u zidu šupe, koji je, pak, srušen tokom obnove nekakve šupe i ambijentalnog uređenja zgrade Kurije, gde je, na inicijativu Akademskog društva za negovanje muzike Gusle, bila predviđena čak izgradnja letnje pozornice. Iako su radovi na intervenciju Dragana Udickog i konzervatora Dragoja Kujovića nakratko bili prekinuti, nijedan zavod za urnisanje spomenika nije našao za shodno da se spreči rušenje zida, te je od svega ostao novi i lepši stari zid sa "prezentacijom" spomen obeležja.

 

 

 

 

 

Preparirati Ljubicu

 

Prirodnjačko odeljenje Narodnog muzeja u Kikindi čuva četiri velike, raznovrsne i vredne zbirke. Reč je o zoološkoj, botaničkoj, minerološkoj i zbirci učila i crteža. Mnogi stručnjaci svrstavaju pomenuti fundus među najvrednije u Vojvodini. Inicijalni fond ovog odeljenja delo je Stevana Dimitrijevića, zoopreparatora iz Novog Kneževca, nastao pretežno od 1946. do 1961. godine. Drugi deo čini materijal preuzet od kikindske gimnazije 1993. godine. Radi se o zbirci biološkog kabineta gimnazije, tj. o predmetima pribavljenim od njenog osnivanja 1858. pa do 1941. godine. U svemu ovome nema ničega ni najmanje spornog, ali se s pravom postavlja pitanje u skladu sa kojim savremenim muzeološkim principima Prirodnjačko odeljenje muzeja iz Kikinde dovlači crknute životinje Beogradskog zoo vrta na čije prepariranje je do sada straćeno oko 400.000 dinara, a kako se čini, prepariranje odnosno izrada dermoplastičnih preparata nije urađeno naročito kvalitetno tako da ove preparirane "živuljke" neće imati neki naročito dugi rok trajanja, pre svega jer su u pitanju delikatni i osetljivi predmeti kojima ni najmanje ne prija stalno cimanje i seljakanje po Srbiji sa putujućom izložbom u režiji Ljubice Vojvodić i Lidije Milašinović. Pošto se Kikindski muzej, nastojeći da omogući posetiocima upoznavanje sa svim oblicima živog sveta naših krajeva, ali i iz drugih zoogeografskih oblasti unaokolo hvali novom, navodno izuzetno vrednom i bogatom zbirkom od preko 70 novih eksponata, pretežno iz drugih zoogeografskih oblasti, bilo bi jako bitno da i neke buduće generacije imaju priliku da pogledaju kapitalne eksponate. Sigurno bi za jedno 200 godina bilo jaaaaako zanimljivo izložiti preparirane Ljubicu Vojvodić i Lidiju Milašinović kao idealan primer kako ne treba raditi!

 

 

 

Značajno

 

Posebnu bizarnost u mračnoj hronici propadanja Kikindskog muzeja predstavlja svojevremeno organizovanje kampa sa organizacijom Deca Banata iz Temišvara. Prema rečima Lidije Milašinović, cilj kampa bio je da deca shvate značaj prirodnog i kulturnog nasleđa, koje zajednički baštinimo u srpskom i rumunskom delu Banata, jer smo isto geografsko područje. Đaci su tada podučavani antropologiji, arheologiji, istoriji i heraldici i to na na jasan i zanimljiv teorijski, ali i praktičan način. Zbog toga su organizovane različite radionice. Tako su, verovatno kao najbitnije od svega, naučili da je vampir srpska a Drakula rumunska reč.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane