Natrag

Kontra

Kontra

Novi Sad: Pucanj u nezaštićeni klub

 

Ajaks noćas mora pasti

 

Ne ubijaju svi u Srbiji snajperom i ne puca se u svaku progresivnu ideju sa krova zgrade, a u dosluhu sa onima koji su tu ideju osmislili. Nekada se oroz povlači administrativno, a pucnji stižu kroz manipulativno orijentisanu birokratiju. Ko ne veruje, neka pita ljude iz Fudbalskog kluba "Ajaks" iz Novog Sada - aktere sportske verzije 12. marta, koje su zlikovci iz SPENS-a oterali sa njihovog igrališta na Sportskom centru "Sajmište", a dugogodišnju plemenitu misiju umalo osujetili prostrelnom ranom sa medijskim prigušivačem

 

Piše: Tomislav Lovreković

 

 

Kao što Srbija nije stala kada je usmrćen Zoran Đinđić, tako ni ideja Ajaksa, o kojoj će biti više reči u redovima koji slede, neće nestati sa progonom njenog idejnog tvorca i glavnog trenera Svetozara Čiče. Ljudi sa SPENS-a, koji su simbol grada dobili u politički miraz i perfidno ga devalvirali, zaboravljaju da otimanje igrališta, finansijsko uništenje i pritisci sa svih strana, jesu dovoljni da unište Ajaks, ali ne i da ga ubiju. Jer, Ajaks smo mi, a ne Sajmište.

A, šta je, zapravo, FK Ajaks i ko je, u stvari, Svetozar Čiča i otkud analogije sa danom koji je Srbiju zavio u crno? Očigledno da novosadski i srpski fudbalski Nelson Mendela, Svetozar Čiča, nije imao na umu da je u Srbiji stvaralaštvo i vaspitavanje mladih opasno i po život. O jednom od najboljih trenera u Srbiji govore najgore da bi ga diskreditovali ne sluteći da ga šalju u orbitu. Svetozar Čiča je Ajaks osnovao u nevreme 1999. godine, kada su NATO bombe padale po Srbiji, sa utopističkim ciljem da fudbal bude više od igre. Osim što je u Sajmište i Ajaks uložio ogromnu energiju, Čiča je, plaćajući svojevrsni reket Spensu, u ime Ajaksa izgubio porodični stan i upao u ralje građevinske mafije. To na Spensu i u Srbiji nikoga ne interesuje, što dovoljno govori o našim naravima i solidarnosti.

 

Svi duguju, Ajaks plaća

 

U protekloj deceniji, kroz svih deset starosnih selekcija ovog kluba prošlo je oko 5.000 dece, vođenih veštom trenerskom Čičinom rukom. FK Ajaks je prvi klub u istoriji Srbije koji je osnovao trener, retkog i originalnog fudbalskog dara. Deca Ajaksa su izrasla u fudbalske i moralne gromade, Ajaks je iznedrio na stotine darovitih igrača, a neki od njih danas sa ponosom nose dresove superligaša, svesnih odakle su došli i gde su se formirali. Dok je u Srbiji besneo nacionalizam, a verske i etničke etikete bile uobičajene kao "dobar dan", u Ajaksu se, po uzoru na amsterdamskog starijeg brata, radilo drugačije - Svetozar Čiča je vrata evropski otvarao svima, nije ih ksenofobično zaključavao, pa i danas u upravi ovog kluba u "pokušaju gašenja" sede ljudi različitog porekla, imena i nacionalne pripadnosti, svesni da ih vežu ista ljubav i isti moralni postulati. Čiča je u Ajaksu spojio Đorđa, Enisa, Igora, Zujdiju, Nebojšu, Ibrahima... Kroz Ajaks su besplatno godinama defilovali štićenici Dečjeg sela iz Sremske Kamenice i deca ometena u razvoju, što je ujedno bio i jedini (ili, makar jedan od retkih) pokušaja da se integrišu u normalne društvene tokove, umesto da budu skrajnuti, ne računajući par dana izborne kampanje.

Problemi, međutim, dolaze, kako to obično biva, veoma brzo: tek, ne tako davno, Ajaks je sa Sajmišta izbačen zbog duga iz nametnutog ugovora, od svega sedam hiljada Evra! Birokratske "Legije" usmerile su svoj snajper u Ajaks, čini se, i mnogo pre nego što se dug pojavio, zanemarujući pri tom moralnu dimenziju čitave priče. Pravedan pristup ostao je, po navici, u zapećku. Brzo je zaboravljeno i sakriveno da je Ajaks u SC Sajmište uložio, uz saglasnost grada i Spensa, prema važećem regulacionom planu, 100.000 evra u infrastukturu, dajući svoj novac u ono što ne ostaje njima, po čemu je jedinstven slučaj u Vojvodini. Dalje, u trenutku izbacivanja Ajaksa, Spensu je dugovalo preko 40 klubova, a samo je Ajaks snosio posledice. Čudno je i neverovatno da je član novosadskog Gradskog veća zadužen za sport (bas-gitarista) Aleksandar Kravić podržao tu odluku, kojoj se ceo grad smeje. Otvoreno je pitanje za čije interese je on "svirao"?

Dakle, da rezimiramo: imamo Ajaks kao pravno lice koje je gradu ostavilo, kada se odbije dug, 93 hiljade evra, imamo još četrdeset i kusur drugih sportskih klubova, pravnih lica, koji ne samo da nisu gradu ostavili ništa, nego duguju duplo više. Imamo člana novosadskog Gradskog veća, zaduženog za sport, kome je u opisu poslova da podjednako štiti i brani interese svih klubova, a pritom podržava gašenje samo jednog sportskog kolektiva - Ajaksa, pri tom hvatajući pogrešni politički akord, u skladu sa svojom osnovnom vokacijom. Imamo i masu koja sleže ramenima. Treba li napomenuti da je tokom "slučaja Ajaks", Spens dugovao preko 90 miliona dinara, da je Kravić član LSV, prema kojoj su na osnovu neplaćenih režija javna preduzeća imala ne mala potraživanja, a da je čitav proces vođen pred sudom koji je i sam veliki dužnik. Dok je Spensu ostalo upražnjeno "Sajmište", što je od samog početka nedvosmisleno i bio cilj, Ajaksu je ostalo da bira kako da opeva svoju sudbinu i koja mu je narodna izreka bliža: da li ofucana "Kadija te tuži, kadija ti sudi" ili Njegoševa "Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom?"

 

Diktat i zadatak

 

Spens je, međutim, bio neumoljiv, poturajući kao dokaz svoj memorandum, da će nakon ovoga "Sajmište", u nekoj iskrivljenoj hipi verziji samoupravljanja, biti dato na korišćenje svim građanima (i građankama) Novog Sada! Da papir, naročito onaj sa pečatom Spensa, trpi svašta, videlo se već narednih dana, kada su umesto otvorenih kapija, na "Sajmištu" zaigrali novi katanci, da bi uskoro bio najavljen tender i razni konkursi za korišćenje ovog igrališta i svlačionica. I ta priča, međutim, pod plaštom medijskog mraka brzo pada u zaborav, da bi koliko danas, besplatno, po ovom terenu trčkarali gradski klubovi poput Novog Sada, Indeksa, fudbalske školice RMR (Vanja Radosav). Ni to ne bi bilo čudno da pomenuti klubovi nemaju svoja igrališta, a ovaj poslednji spomenuti, između ostalog, predstavlja trener, pripadnik Nacionalnog stroja, koji je ne tako davno osuđen zbog širenja verske, nacionalne i rasne mržnje, a koji uskoro treba da privede kraju studije na Palama (kod Sarajeva). O moralnoj strani cele priče ne vredi ni trošiti reči. Očigledno da je presuda za pucanj u Ajaks doneta po nečijem diktatu i zadatku, jer detaljna analiza svih činjenica ukazuje da ovakav apsurd nije zabeležen u istoriji sporta.

Ovom promenadom raznoraznih klubova i tipova koji gaze Ajaksovu cvetnu baštu samo je otvorena Pandorina kutija. Dobro obavešteni novosadski izvori tvrde da Spens, po unapred izrežiranom i smišljenom scenariju, "Sajmište" treba da preda u ruke onome kome ga je već namenio pucajući u Ajaks. Pri tome su Spens i grad zanemarili ulaganja Ajaksa, njegovu decu i ambijent koji je on ovde stvorio. Očigledan primer diskriminacije i naručene presude.

Dakle, na strani Spensa stoji pečat i memorandum, pravna odluka i sila, a na strani Ajaksa, istovremeno, potpisi preko 300 meštana odraslih na "Sajmištu" i javna podrška legendi sporta kao što su braća Kačar, Marija Veger, Nemanja Mirosavljev, Aleksandra Ivošev i mnogi drugi. Ubrzo, međutim, kreću siloviti pritisci na velikane jugoslovenskog i srpskog sporta, a pored pretnji ima i bezobrazno primamljivih ponuda, pa recimo, olimpijskog i svetskog šampiona Slobodana Kačara, samo par dana nakon potpisivanja ove peticije, rukovodstvo Spensa daruje mestom na čelu tzv. nadzornog odbora ove institucije.

Posredi je, međutim, jedan daleko veći i kompleksniji problem, koji se pažljivo još od početka devedesetih preventivno drži daleko od očiju javnosti - "Sajmište", koje je godinama bilo na upravljanju Spensa, danas se zavodi kao njegovo vlasništvo, što je protivpravno i u koliziji sa zakonskim regulativama. Elem, "Sajmište", koje je dignuto od samodoprinosa građana i starije je od samog Spensa, po ukidanju "društvene svojine" moglo je postati samo svojina Grada, a nikako javnog preduzeća! Osim toga, Spens samoinicijativno i "ad hok" određuje cenu zakupa, bez konsultacije sa odgovarajućim gradskim instancama, uz drsko objašnjenje da "su te instance spore i da bi ionako odobrile tu odluku"! Spens je, pored ovih legendi sporta i peticije građana, ignorisao i podršku koju su "Ajaksu" dale institucije: Fudbalski savez Novog Sada, Fudbalski savez Vojvodine i Fudbalski savez Srbije.

U svemu tome leži dvanaestomartovska ćud problematike oko Ajaksa. Jer, kao što Đinđića nisu ubili zbog patriotskih načela, već u pokušaju da kriminalizuju državu, nesposobnu da se sa tim problemom uhvati u koštac, tako i u Ajaks danas pucaju, gone, ranjavaju i ubijaju, da bi "Sajmište" završilo u nečijim rukama uz odgovarajuće procente, a sve radi kriminalizacije grada čije garniture nemaju vizije ni hrabrosti (a ni volje) da ustanu u odbranu pravde i pravičnosti! Ajaks, braća Kačar, Marija Veger, Monika Seleš, vi, ja, Zoran Đinđić, Svetozar Čiča, sve su to kolateralne štete u njihovim namerama - i nije bitno ko je povukao obarač, ko je doneo presudu, koji je "Zvezdan Jovanović" pucao u Ajaks, niti koji mu je "Legija" dao mig - bitno je ko je to inspirisao, ko je dao nalog i ko je to osmislio. I, naravno, ko je to prećutao. Jer, i saučesništvo je zločin, trebalo bi to da znaju svi čelnici Grada Novog Sada, a posebno gospodin Aleksandar Kravić, kao rukovodilac sporta.

 

 

 

 

 

 

U ružnom sećanju

 

Svojevremeno je i legendarna novosadska teniserka Monika Seleš, bila takođe prognana sa Sportskog centra "Sajmište". Jednostavno, ni njoj neki nisu davali prostor za treniranje, pa joj je u svom dvorištu omogućila treniranje druga legenda ovog grada - Đorđe Balašević. Kažu da Monika Seleš ovo nikada nije zaboravila i da zato retko dolazi u svoj grad, omiljen svima.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane