Natrag

Do koske

Do koske

Strane diplomate i obaveštajci došapnule srpskom voždu

 

Ne lažite više, loše vam se piše!

 

I Moskva i Vašington se u jednoj stvari slažu: u Srbiji je na sceni jedna grupa prevaranata, ljudi bez ideje šta će i kuda će dalje sa sopstvenom državom...

 

Nikola Vlahović

 

Neposredno nakon hapšenja Ratka Mladića, istovremeno kad je euforija iz vladajućih kabineta srpske vlasti krenula prema Evropskoj uniji ("Evo, mi smo svoje uradili pa vi sad vidite šta ćete"), krenuo je iz EU i SAD prema Srbiji jedan broj političko-obaveštajnih vojnika koji su finim diplomatskim rečnikom stavili do znanja da nema mesta prevelikom radovanju, nego da je spisak zahteva koji će Srbija polako, drugom polovinom 2011, a posebno prvom polovinom 2012. godine, dobiti (ukoliko neko ovde još hoće prema Evropskoj uniji) prilično dugačak.

Na njemu se nalaze zahtevi za smenom barem dve garniture vlasti u narednih pet-šest godina (kao dokaz da je ovo društvo demokratsko), na tom predugom spisku nalazi se i obaveza Srbije da opredeli svoju vojnu, ekonomsku, zdravstvenu, pravosudnu, obaveštajnu, pa čak i kulturnu politiku, onako kako bi to odgovaralo briselsko-vašingtonskim pravilima pokoravanja malih i udaljenih balkanskih provincija.

Sa druge strane, uvažavajući, ipak, činjenicu da su Srbi narod koji živi u više novostvorenih država, te da to može i da integriše i dezintegriše svaki proces koji ih se egzistencijalno tiče, ova mala ali dobro odabrana grupa rafiniranih pregovarača dobila je zadatak da uvaži takvu činjenicu, ali da ni po koju cenu ne daju lažnu nadu kao što to čine korumpirani srpski političari.

U nekoliko odvojenih i jednoj grupnoj poseti Srbiji, zapadne diplomate i obaveštajci (uglavnom iz Nemačke) posebno su naglasile da su "granice na Balkanu konačne", što je trebalo da stavi do znanja da je Kosovo nova država i da pregovora oko toga neće biti.

Pomenuta je i dugogodišnja igra sa Ratkom Mladićem u smislu trgovine njegovom glavom, pa je to i haški tužilac ponovio, ali je ovdašnja javnost ostala uskraćena za celokupan tekst Bramercovog izveštaja UN, posebno onaj deo koji jasno optužuje "demokratske vlasti u Srbiji koje su preko njega pokušavale da trguju sa međunarodnom zajednicom".

U međuvremenu je i Rusija, taj veliki, principijelni saveznik Srbije, stavila ovu balkansku i pravoslavnu državu na spisak desetak najrizičnijih za život svojih diplomata pa je celokupnoj ruskoj misiji u Beogradu povećana plata za 20 odsto! U obrazloženju koje je dao lično predsednik Medvedev, jasno piše da je u Srbiji takvo stanje zbog nesposobnih vlasti. Jednostavno, kratko i jasno.

Ali, za nešto su barem do sada te vlasti bile sposobne. Recimo da, manje-više, uspešno obmanjuju ovdašnju javnost.

Da li kad je u pitanju lažno predstavljanje načina privatizacije, za koju svako zna da je bila kriminalna i pogubna, da li kad su u pitanju epohalne laži o gradnji širokih autoputeva i brzih pruga, ali uvek i nedvosmisleno, ta vlast je širila laž poput pandemije.

Na primer, kad predstavnik Nemačke u Evropskoj uniji početkom juna 2011. godine kaže da su "granice na Balkanu konačne" (misleći na državnost Kosova), a ministar bez zaposlenja Božidar Đelić prepriča tu izjavu na jezik mio njegovom predsedniku države i partije, onda to više nije obična laž nego vulgarno vređanje zdrave pameti miliona ljudi.

Upravo ovakvo nešto je postalo opšti manir današnje političke klase, pa je ponavljanje očiglednih laži bez trunke srama, slika i prilika današnjeg srpskog političara na vlasti.

Nedavno je jedan kongresni debatni klub u Vašingtonu imao za temu dvojni moral srpskih političara, pa je pomenut srpski predsednik Boris Tadić, zapravo je označen, posprdnim rečima, kao vlasnik "duple krune", predsedničke titule i u partiji i u državi, što je čak i u komunističkoj Jugoslaviji bilo razdvojeno.

Ali, gore od toga su istine koje njegova vlastela krije od naroda, uporno lažući da je "izručenjem Mladića" učinjeno ono zbog čega sad Evropska unije treba da pravi ustupke Srbiji. A istina je vrlo različita

Na putu ka avanturi zvanoj Evropska unija, Srbija je, između brojnih drugih zahteva, u obavezi da prizna i Kosovo kao državu. A to je malo teži problem nego što su Ratko Mladić i Goran Hadžić.

Nova omča se sprema, i to treba znati već danas! Jer, ako ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić "pobegne" na jedan dan u Slovačku, kako bi izbegao susret sa EU izaslanicima koji su, očito, imali zadatak da saopšte vlastima u Beogradu kako bez priznanja Kosova neće biti nikakvog početka pregovora i još manje datuma za početak (pa čak i ako se smiluju da nekim čudom odrede taj dan, bez tog mučnog čina neće ništa početi), a sutradan državna sekretarka SAD Hilari Klinton pošalje svoga izaslanika da i njemu i njegovom neposrednom šefu zapreti (bez prisustva novinara) da se ne igra sa "nacionalnim interesima SAD", te da je obavezan da sasluša i ono što mu nije po volji, onda je jasno da je đavo odneo šalu.

Ali, uprkos tome, već sutradan je Boris Tadić došao na ideju da ode do Niša kako bi u društvu smenjenog ministra Mlađana Dinkića (koji to nije ni primetio, jer radi i ponaša se kao da je predsednik vlade) otvorio kontroverznu južnokorejsku fabriku kablova "Jura" i odmah iskoristio priliku da dosoli malo naučno-fantastičnih priča o tome kako sad Evropa ima neku obavezu prema Srbiji i slično.

Kako to da ključni čovek ove vlasti ne može da razume da je Srbija pre svega u obavezi da se dopadne sebi samoj pa tek onda drugima, stvar je za jednu sociopsihološku raspravu do nivoa simpozijuma koji se već dešavaju u stranim "obaveštajnim zajednicama" lociranim u Srbiji i oko Srbije.

Samo takvom nerazumnom politikom, neshvatljivim optimizmom bez pokrića, došlo je do masovnih obmana koje moraju da popravljaju strane diplomate, obaveštajci i drugi "faktori". Poput onoga kad zvaničnom predsedniku vlade Mirku Cvetkoviću šef MMF objašnjava da, kad kaže da je "Srbija izašla iz krize", treba da razlikuje život i statistiku, jer da bi se to zaista i desilo treba da se uradi još mnogo toga... Naravno, čak i takvu izjavu Bogdana Lisovolika režimski medijski hor peva naopako. Onako kako šefu godi.

 

 

 

Ponavljanje očiglednih laži bez trunke srama, slika je i prilika današnjeg srpskog političara na vlasti.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane