Natrag

Povodom

Povodom

Ekskluzivno iz Moskve: Čime je Gajdar Alijev, diktator, bivši partijski funkcioner, zaslužio da mu srpska vlast u sred Beograda podigne monument

 

Diktator je diktatoru mio, ma odakle bio

 

 

Svake godine, više od tri miliona Azerbejdžanaca (više od polovine njih nalazi se u Moskvi), šalju ne svojom voljom, iz Rusije u domovinu 2-3 milijarde dolara, što je za tri-četiri puta više od budžeta celog Azerbejdžana. Taj novac se skuplja u vidu doprinosa od svih Azerbejdžanaca koji žive i rade u Rusiji. Dužni su da plaćaju ovaj doprinos ne samo biznismeni, već i obični trgovci, gastarbajteri. Ako ne bi plaćali, rizikovali bi ne samo svoj život, već i živote svojih rođaka koji su ostali u domovini kao taoci azerbejdžanske vlade... Od dela tog prokletog novca napravljen je i spomenik u Beogradu

 

 

Viktor Hlistun

dopisnik iz Moskve

 

U beogradskom parku Tašmajdan 8. juna je otkriven spomenik, u prirodnoj veličini, bivšem partijskom rukovodiocu SSSR-a, a zatim predsedniku nove države Azerbejdžan, Gajdaru Alijevu. Nemoguće je razumeti za šta je ovaj čovek dobio takvu čast, kakve zasluge on ima za  srpski narod i Beograđane. Pada mi na pamet jedno: Azerbejdžan je za postavljanje spomenika i uređenje parka oko njega dao dva miliona evra. Spomenici Gajdaru Alijevu postavljeni su poslednjih godina i u nekim drugim gradovima Evrope, Azije i Rusije. I sve ih je velikodušno poklonila vlada Azerbejdžana.

Ko je bio gospodin Gajdar Alijev i zašto mu podižu spomenike u gradovima sa kojima, za života, nije imao nikakve veze?

 

Pripadnost klanu

 

U Azerbejdžanu, kao i na celom Kavkazu, veoma su važne porodične veze i tzv. pripadnost klanovima - grupama ljudi koji žive u jednom selu ili oblasti. Porodica Alijev potiče iz kurdskog plemena koje je krajem 19. veka živelo u Jermeniji i zatim se preselilo u mestašce Nahičevan. Gajdarev otac, kako piše u zvaničnoj biografiji, bio je radnik. Ali ne običan. Njegov brat Hasan, Gajdarov stric, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka bio je sekretar Komunističke partije Azerbejdžana. O Hasanu se tada govorilo da je on prvi Kurd koji je doktorirao. Ali, najvažnije je to što su Alijevi pripadali najjačem klanu u Azerbejdžanu, nahičevanskom klanu. Ovaj klan vodi poreklo od nahičevanskih kanova. Mnogo vekova su vladali svojom malom teritorijom (ne možete na svakoj karti ni da pronađete Nahičevan!). Najviše su se proslavili služeći drugim vladarima, na političkom i vojnom polju. Početkom 20. veka jedan nahičevanski kan bio je general u Iranu, a drugi, njegov brat, u Rusiji. Taj se čak borio u Crvenoj armiji kao komandant nahičevanske divizije. Upravo je pripadnost ovom klanu omogućila "običnom radniku" (po nekim svedočenjima radio je kao posluga u javnom kupatilu) Alijevu da obezbedi svojim sinovima i obrazovanje i karijeru: jedan je postao umetnik (završio je umetničku akademiju u Lenjingradu), drugi - akademik. Mlađi, Gajdar, pored porodičnih veza, nasledio je i lukavost, preduzimljivost, viziju i pamet zahvaljujući kojima je i napredovao u karijeri.

 

Neka drugi ratuju

 

Lukavost i preduzimljivost Gajdar je pokazao u ranom uzrastu. Tako se, prema zvaničnoj biografiji, Gajdar Alijevič Alijev rodio 10. maja 1923. godine (sam je jednom napisao da je rođen 1922). Godine 1939. poslat je u Baku da studira arhitekturu. Ali, počeo je rat. Student Alijev, kao i svi koji su se rodili 1923. godine, morao je da ide na ratište. Ali, Gajdar je ostao u rodnom gradu na dužnosti šefa odeljenja za poljoprivredu Saveta narodnih komesara Nahičevanske ASSR.

Izgleda da je mladi čovek uspeo nekako da nabavi lekarsku potvrdu o tome da je neizlečivo bolestan od tuberkuloze. A sa takvom dijagnozom nisu slali ljude na front. Mnogo godina kasnije, kada je Alijev već radio u Moskvi u CK KPSS, počelo je da stiže mnogo pisama iz Azerbejdžana. U jednom od njih pisalo je da je Alijev 1941. godine dostavio vojnom odseku lažnu potvrdu o tome da boluje od tuberkuloze. Tadašnji predsednik Komiteta partijske kontrole Boris Pugo poslao je u Azerbejdžan komisiju za proveru skandaloznog podatka iz biografije člana Politbiroa. Komisija, naravno, nije našla nikakvu potvrdu. Nepoznato je ko je sakrio dokaze. Što se tiče autora pisma poslatog Centralnom komitetu, on je uspeo da pobegne iz Azerbejdžana i da se krije u Lenjingradu, kod tadašnjeg prvog sekretara oblasnog komiteta Romanova.

 

Ljubitelj žena

 

Da Gajdar nije ni bolovao od tuberkuloze govori i činjenica da je 1944. godine glatko primljen na posao u - organe državne bezbednosti. Naravno, pomogao mu je, ko drugi nego stric Hasan. U početku je Gajdar brzo napredovao u službi: za četiri godine je postao načelnik pete uprave - kontraobaveštajne službe. Pred njim je bila uspešna karijera. Godine 1948. se oženio. Mladu su mu izabrali rođaci, u skladu sa njegovim aspiracijama - bila je to Zulfija, ćerka Abasa Alijeva, prvog sekretara Dagestanskog oblasnog komiteta, koje je važila za najlepšu devojku u Dagestanu. Njena lepota, uspravno držanje žena sa Kavkaza, pamet (bila je doktor nauka, što nije uobičajeno sa žene sa istoka), taktičnost i šarm ostavljali su snažan utisak na sve koji su je osamdesetih godina viđali na zvaničnim prijemima u Moskvi.

Ugovoreni brak čak i sa takvom lepoticom, nije doneo sreću Gajdaru - pola godine posle svadbe već je prevario mladu ženu. Njegova ljubavnica je bila "drugarica na istom poslu". Poznato je da je bila rodom iz Ukrajine i da se za vreme rata petljala sa nemačkim oficirima. Sa jednim od njih pokušala je da pobegne u Nemačku 1944. godine. Uhvatili su ih, Nemca su poslali u logor, a nju je vrbovala služba državne bezbednosti. U svojstvu agenta Lubjanke ona se i pojavila u Bakuu. Alijev je na raspolaganju imao nekoliko tajnih stanova, u njima se i sretao sa svojom ljubavnicom. Romansu nisu uspeli da sakriju od zavidnih kolega, nezadovoljnih brzim usponom u karijeri mladog službenika. Njegovi pretpostavljeni su dobili skandalozni izveštaj. Stvar je stigla do Moskve. Kazna je bila oštra: Gajdar je ražalovan na čin potporučnika i premešten na najnižu operativnu dužnost. Ljubavnicu su proterali.

 

Poreklom iz KGB-a

 

Po zakonima tadašnjeg vremena, Alijevu je pretilo isključenje iz partije, ali umešao se svemogući stric Hasan i na partijskom sastanku KGB-a doneto je rešenje da se kazni strogim ukorom koji će biti upisan u partijsku knjižicu. Zatim je rejonski komitet snizio kaznu samo na ukor - knjižica je ostala "čista". Alijev je dobro shvatio lekciju i postao je primeran porodični čovek. Zulfija mu je rodila ćerku Sevilj i sina Ilhama.

Ali, Gajdar nije više tako brzo napredovao u karijeri. Posle smrti Staljina, smenili su strica Hasana. Gajdar je tek 1964. stigao do pozicije zamenika predsednika azerbejdžanske uprave KGB-a, a tri godine kasnije postao je predsednik i dobio generalski čin. Za prvog sekretara CK KP Azerbejdžana izabran je 1969. godine, a 1982, dvadeset dana posle smrti Brežnjeva, novi generalni sekretar Andropov, doveo je Alijeva u Moskvu na mesto kandidata za članstvo u Politbirou. Alijev se u Moskvi besprekorno vladao. Ljudi iz pomoćnog personala pričaju da ga nikada nisu videli pijanog. Nije pušio, nije psovao, nije tražio zabavu, čak nije išao ni u lov u Zavidovo. Ujutro je išao na posao, uveče kući. Vozio se brežnjevskim zilom sa jarko crvenim sedištima - bio je veoma ponosan na taj auto. Na podu su bili prostrti tepisi od jagnjećeg runa kakve nije imao niko od članova Politbiroa. Samo povremeno, na insistiranje žene i dece, išao bi na neki koncert u Kongresnu dvoranu u Kremlju.

Njegovo veliko samoljublje bilo je moguće uočiti po tome kako je živeo i kako se odnosio prema deci. Jasno, na račun države. Alijevi su živeli u velikoj dači u predgrađu, a imali su u Moskvi petosoban stan u Ulici Alekseja Tolstoja. Stan je ranije pripadao sekretaru CK Borisu Ponomarjevu. Alijev je pre selidbe lično rukovodio radovima u stanu (ipak je on učio za arhitektu) i uredio je stan u istočnjačkom stilu. Nameštaj je kupljen u Bakuu. U svakoj sobi je bilo mnogo tepiha raznih boja i dezena. U jednoj od soba nalazila se bogata biblioteka. Ćerka, koja je već imala dvoje dece, i sin koji se oženio u Moskvi (mladu su mu doveli iz Bakua) živeli su u svojim stanovima u centru grada. Sin je predavao na univerzitetu, odnosno na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose.

 

Oštar zaokret

 

Kada je 1986. godine na vlast došao Mihail Gorbačov, fotelja Gajdara Alijeva se opasno zaljuljala. Gajdar je pokušavao da uz pomoć svog iskustva uspostavi prijateljske odnose sa novom vlašću. Na svaki način ukazivao je poštovanje novom šefu države. Jednom je organizovao u kremaljskoj Kongresnoj dvorani gostovanje opere i baleta iz Bakua. Na raskošnu premijeru baleta Fikreta Amirova Hiljadu i jedna noć pozvao je sve aparatčike CK i u pauzi ih bogato gostio konjakom i istočnjačkim poslasticama. Ništa nije pomoglo. Gorbačov je, kad bi video Gajdara, teško kontrolisao bes. On kao da je namerno pogrešno izgovarao ime republike, pa je to zvučalo kao "Azebaržan". Ni smrt supruge Alijeva nije izazvala ni najmanjeg saosećanja kod generalnog sekretara Gorbačova. Jednom je Mihail Sergejevič "pukao". Evo kako je to bilo.

Alijev je bio na čelu komisije za izgradnju bajkalsko-amurske magistrale. Izgradnja je kasnila, bilo je potrebno sve više novca, a uložena sredstva su se vraćala minimalno. Alijev je otputovao u Sibir, podrobno je ispitao o čemu se radi, pripremio je detaljan izveštaj za Politbiro. Tokom njegovog izlaganja, Gorbačov ga je prekidao zlobnim replikama, pokušavao je da ga dekoncentriše, zatim se izvikao na njega okrivljujući ga za neuspeh "projekta veka". Nakon dva dana Gajdar je sa infarktom završio u bolnici. Još četiri meseca se borio sa bolešću. Pokušavao je da dokaže da je radno sposoban, radio je od kuće. Uzalud. Još u bolnici je morao da napiše ostavku. Ipak, tri godine je Gajdar živeo sam u moskovskom stanu, faktički u kućnom pritvoru. Oduzeli su mu vilu, automobil, poslugu. Domaćinstvo mu je vodila ćerka. Jednog dana se spremio da ide u Baku, ali mu je Gorbačov preko svojih pomoćnika poslao strogo upozorenje da ostane u Moskvi. U Azerbejdžanu, smenjujući jedan drugog, vladali su Gorbačovljevi pioni i najgori neprijatelji Alijeva - Vezirov i Mutalibov. Alijev je očekivao da će još poživeti, i zato je pomno  pratio situaciju. Ali, i vlast Gorbačova je već gubila moć. I Gajdar je uspeo da ulovi pravi trenutak da se oslobodi.

 

Dar predviđanja

 

Ono što ne otmeš, nećeš ni dobiti: lukavi funkcioner kao da je predvideo obrt sudbine i pripremao se za njega. Ranije je on, na primer, pripremio neobičan dokument o tome koliko nafte, crnog zlata, faktički ima Azerbejdžan. Istraživanje kaspijskog basena kojim je iz Moskve rukovodio Gajdar Alijev bilo je ometano i potcenjivano mnogo puta. Zato u komercijalni razvoj Moskva praktično nije uložila ni dinara. O tome da ispod Kaspijskog mora, u Azerbejdžanu, leže ogromna bogatstva, znalo je samo nekoliko ljudi.

Drugi važan momenat bio je taj što je Alijev, koji je još bio u Moskvi, uspeo da otkrije u Bakuu "vojnu školu komandanta Nahičevanske divizije" (onog istog kana koji je služio u Crvenoj armiji). Studenti Azerbejdžanci pojavili su se u vojnim školama i fakultetima. Eto zašto je posle raspada SSSR-a azerbsjdžanska armija bila kompletirana svojim oficirima i generalima. Oni nisu zaboravili ko im je dao prve epolete i burne 1993. godine pomogli su Alijevu da se vrati na vlast.

Osim toga, na njegovu inicijativu, u praktično sve značajne visoke vojne škole SSSR-a upisali su se mladi Azerbejdžanci. Mesta za nacionalne kadrove dodeljivana su sa posebnim ciljevima. Prijemni ispiti održavali su se u Bakuu. Predavači i profesori koji su dolazili u Baku u potpunosti su mogli da osete kavkasko gostoprimstvo. "Studenti Alijeva" su tokom studiranja redovno od njega lično dobijali čestitke na početku svake školske godine. Alijev, koji je u to vreme još uvek živeo u Moskvi, čuvao je u ličnom sefu spisak svih štićenika. I veoma mu je bilo žao što nije uspeo da ga ponese sa sobom posle povlačenja - Alijev je tada ležao u bolnici posle infarkta. Ovi stručnjaci danas zauzimaju ključna mesta u industriji Republike, posebno naftnoj. Oni su takođe podržali svog pokrovitelja u vreme njegovog drugog dolaska u Baku. Treba li reći da su ti studenti i kadeti u većini pripadali nahičevanskom klanu. Njihovi stariji rođaci u prvoj, "partijskoj fazi" Gajdara Alijeva činili su jednu trećinu sekratara rejonskih komiteta, predsednika rejonskih izvršnih komiteta i dve trećine akademika. Sa takvom podrškom bilo je sasvim prijatno biti i u nemilosti. Tako da Alijevu ne možete, a da ne čestitate na vidovitosti.

 

Borba za vlast

 

U januaru 1990. godine došlo je do krvavih sukoba u Bakuu. Grad je 20. januara okupirala sovjetska (čitaj: ruska) vojska. Sledećeg dana Alijev je stigao u predstavništvo Azerbejdžanske SSR u Moskvi i održao oštar antigorbačovski govor. Govor je prenet u Bakuu i tamo je izazvao ushićenje pripadnika antimoskovskog Narodnog fronta. Upravo tim govorom je Gajdar napravio oštar zaokret i proglasio da je pristalica nezavisnosti Azerbejdžana. U julu 1991. godine, mesec dana pre puča u Moskvi, izašao je iz KPSS. Kritikovao je Gorbačovljev projekat saveznog dogovora. Alijev je govorio: "Ne mogu sve republike da budu suverene u sastavu jedne države". Iskoristio je prvu mogućnost da ode u Nahičevan, gde su ga odmah izabrali za predsednika Vrhovnog medžlisa. Po Ustavu Azerbejdžana on je istovremeno bio i zamenik predsednika Parlamenta Azerbejdžana. Ali, u Bakuu se Gajdar još nije pojavljivao - tamo je vladao njegov suparnik, takođe Nahičevanac, predsednik Elčibej, lider Narodnog fronta.

I, tu na scenu stupa - nafta. O tome da je mnogo ima na dnu Kaspijskog mora u Moskvi su se setili kada je vlada Elčibeja počela da sprema ugovore sa najvećim svetskim kompanijama. Projekti su obezbeđivali godišnju proizvodnju 50 miliona tona nafte sa dna mora. U Baku je stigla i Margaret Tačer, a posle njene posete, Englez Teri Adams je osnovao tzv. Azerbejdžansku međunarodnu kompaniju za eksploataciju nafte. Rusija u tim projektima nije dobila mesto. Šef Lukoila Vagit Alekperov je početkom 1993. godine pokušao da razgovara o tome sa Elčibejem. On je neodređeno objasnio da bi učešće u projektu nove velike kompanije odložilo početak poslovanja, što ne odgovara zapadnim partnerima. Trebalo je da potpisani ugovori stupe na snagu 4. juna. Pred taj datum, ruski ministar inostranih poslova Kozirjev izjavio je da Moskva ne priznaje taj sporazum. A 4. juna u Ganji je neki Suret Gusejnov digao pobunu protiv Elčibeja. On je bio direktor fabrike za preradu hrane i važio je u gradu za bogatog čoveka. Družio se sa rukovodstvom sovjetske vazdušno-desantne divizije koja je tu bila stacionirana, kupovao je od njih oružje. Vremenom je Gusejnov imao veliki odred boraca. Taj odred je i započeo marš na Baku, nigde ne nailazeći na protivljenje vladinih trupa.

Gajdar Alijev, koji je do tada mirno sedeo u Nahičevanu, ušao je u Baku zajedno sa pobunjenicima. Pozdravila ga je masa naroda. Na ulicama su visili transparenti sa njegovim likom i tekstom: "Daću vam ono što želite".

Elčibej je pobegao u Nahičevan. Mnoge njegove pristalice sakrile su se u Moskvu. Alijev je brzo bio izabran za predsednika parlamenta, a u oktobru je postao i predsednik Azerbejdžana.

Sada više ni za koga nije bila tajna da je pobuna Gusejnova podignuta zato da bi se na sever (čitajte: na Rusiju) proširila naftna politika Bakua. Naravno, procenjeno je da će Alijev sigurno to uraditi. Ali, on nije zaboravio stare uvrede i ponovo je prevario Moskvu - odložio je na neko vreme potpisivanje naftnog sporazuma.

 

Surova kanova ruka

 

Došavši na vlast, Alijev nije razmišljao ni o demokratiji, ni o slobodnim izborima. I, kada su novi naftni projekti dobili publicitet (to je bilo na jesen 1994. godine), ispostavilo se da Rusija opet ništa nije dobila. Tada je Suret Gusejnov ponovo pokrenuo proteste, ovog puta - protiv Alijeva. Ali, Gajdar je sad iza sebe imao i vojsku i ministarstvo unutrašnjih poslova, jer su tamo bili oficiri kojima je Gajdar svojevremeno "otvorio put". Odredi Gusejnova bili su razbijeni u Ganji, sam Suret je pokušao da prebegne u Rusiju, ali su ruske vlasti predale Gusejnova azerbejdžanskim vlastima koje su ga bacile u tamnicu.

Ubrzo nakon razbijanja Gusejnovljevih boraca, Alijev je sproveo čistku u vojsci. Ministra odbrane Ragima Kazijeva je označio krivim za poraz u ratu u Karabahu i proglasio ga za izdajicu domovine. Kazijev je pobegao u Moskvu. Zatim je Alijev u potpunosti promenio komandni sastav armije. U maju 1995. godine novi naftni projekti su bili u potpunosti pripremljeni za potpisivanje. Ali, opet su u Bakuu planuli neredi. Pobunio se odred specijalnih snaga policije (OPON) - jedne od najznačajnijih borbenih jedinica azerbejdžanskih oružanih snaga. Nekoliko dana u centru Bakua vodio se krvavi obračun. Komandir Rovšan Džavadov i 40 boraca OPON-a poginuli su, a oko 300 ljudi bilo je uhapšeno. Što se tiče naftnog dogovora, on je bio potpisan bez odlaganja. Ali, sada je u konzorcijum ušao i ruski Lukojl: Alijev je ustupio Alekperovu desetinu azerbejdžanskog dela kaspijske nafte. Posle razbijanja OPON-a, Alijev se lako obračunao sa nenaoružanom opozicijom. Većina lidera Narodnog fronta sakrila se u Rusiji. Ali, ovde se nisu osećali sigurno, već su bili korišćeni kao moneta za potkusurivanje u naftnoj trgovini između Alijeva i Moskve. Federalna služba bezbednosti je, po potrebi, predavala Alijevu jednog po jednog opozicionara. Njihova dalja sudbina je neizvesna.

 

Formalna demokratija

 

Od tog trenutka, Gajdar Alijev je postao isključivi vladar Azerbejdžana. Parlament je formalno postojao, ali je u stvari samo ratifikovao predsednikove uredbe i njegove međunarodne dogovore. Vlast Alijeva se održavala na korupciji izvršne vlasti i na strahu. Državni činovnik u Azerbejdžanu dobijao je 30 dolara mesečno (prosečna plata u državi je 25 dolara) i jednostavno nije mogao da preživi bez uzimanja mita. I za njega nije bila tajna da predsednik koji sve vidi i sve čuje, sve zna i o tome. Činovnik koji se boji nikada se neće suprotstaviti volji svog vladara. Policija i specijalne službe Azerbejdžana bile su moćne i brojne. Kada bi predsednik izašao iz dvorca, sa obe strane puta, na svakih 20 koraka, stojala su po dva policajca. Snajperisti na krovovima kuća držali su "na oku" celu okolinu. Predsednička povorka vratolomnom brzinom jurila je kroz uske ulice. Gajdar Alijev se veoma plašio atentata. Priče o tome kako su pokušali da ga ubiju zauzimale su sve veći prostor u njegovim javnim nastupima. Čak i u vreme posete Kazahstanu on je naširoko govorio na tu temu pred poslanicima parlamenta. Dva glavna bogatstva Azerbejdžana razdelio je svojoj deci. Sin Ilhan je postao potpredsednik naftnog konzorcijuma, a ćerka Sevilj postavljena je na čelo pamučne korporacije.

Što se tiče straha pred vladarom kojeg su u Azerbejdžanu počeli da zovu "baba" (tako se na istoku sa poštovanjem obraća kanu), njega su obezbeđivali doušnici. Kao i svaki diktator, i Alijev ih je imao mnogo. Njihov glavni zadatak je bio da sakupljaju kompromitujući materijal za ucenjivanje ljudi i širenje straha. Diktatorova vlast se, kao po pravilu, održava na strahu naroda. I tu je Alijev bio uspešan. Nije važno o kojoj vrsti straha je reč: strahu od gubitka života, deteta, posla, doma, parčeta hleba, slobode, važno je da se strah useli u ljude. Osim potkazivanja, Alijev je pribegavao i direktnom nasilju. Tako su se, jednom, nezadovoljni nesređenim socijalnim odnosima ljudi okupili na mitingu. Miting je bio rasteran za tili čas. Važno je reći da kažnjeni nisu bili samo učesnici, već i oni koji nisu imali nikakve veze sa mitingom. Kakve zaključke je trebalo da izvede narod?

1. U Azerbejdžanu mogu da te kazne ni za šta, tako da je najbolje da ćutiš i da čak i ne pomišljaš nikakve buntovničke misli; 2. Pokušaj da odgovoriš hazardere od prenagljenih koraka, u suprotnom se izoluj i zaobilazi ih u širokom luku; 3. Shvati da su svi pokušaji da bilo šta promeniš - apsolutno beskorisni.

Narod je zaključio upravo to.

 

Rusija do danas plaća

 

Loš položaj običnih Azerbejdžanaca prinudio ih je da odlaze iz zemlje na rad u Rusiju. To traje i danas. Svake godine, više od tri miliona Azerbejdžanaca (više od polovine njih nalazi se u Moskvi), šalju ne svojom voljom, iz Rusije u domovinu 2-3 milijarde dolara, što je za tri-četiri puta više od budžeta celog Azerbejdžana. Taj novac se skuplja u vidu doprinosa od svih Azerbejdžanaca koji žive i rade u Rusiji. Dužni su da plaćaju ovaj doprinos ne samo biznismeni, već i obični trgovci, gastarbajteri. Ako ne bi plaćali, rizikovali bi ne samo svoj život, već i živote svojih rođaka koji su ostali u domovini kao taoci azerbejdžanske vlade. Šema je sledeća: novac ide vlastima Azerbejdžana putem specijalnog fonda koji je stvoren još po nalogu Gajdara Alijeva. Sredstva iz ovog fonda koriste se i za "specijalne poslove" u Moskvi koji podrazumevaju "komunikaciju" sa državnim i političkim radnicima Rusije, za blokiranje neželjenih informacija o Azerbejdžanu u ruskim medijima i sl.

Fond tesno sarađuje sa Sveruskim azerbejdžanskim kongresom (VAK) koji je stvoren u Moskvi takođe pod ličnim pokroviteljstvom predsednika republike Gajdara Alijeva. Kongres se i bavi sakupljanjem doprinosa. Ovi ljudi, uz pomoć ucena i zastrašivanja, pustoše novčanike i račune u bankama azerbejdžanskih biznismena koji žive u Moskvi, primoravajući ih da redovno prebacuju novac na račune (koji se nalaze u moskovskim bankama) ministarstva unutrašnjih poslova i ministarstva nacionalne bezbednosti Azerbejdžana. Jasno je da taj sistem, kao i druge metode upravljanja Gajdara Alijeva, postoje do danas. Monarhija koju je postavio i dalje živi. Savremeni vladari Azerbejdžana se trude da njegov lik (i njegova imaginarna dostignuća) ovekoveče u kamenu ili bronzi.

 

 

 

 

 

 

Činovnici podržavaju diktatora

 

Evo kako su upravljanje Alijeva doživljavali činovnici iz parlamenta:

- Živeti sa Gajdarom Alijevim, biti svedok njegove epohe, gledati njegov svetao lik, slušati njegove govore, to je sreća - tako je, na primer, predsedavajući medžlisa Mili, Murtuz Aleskerov, počeo svoj govor na svečanom zasedanju parlamenta posvećenom osamdesetom rođendanu predsednika. U tom trenutku, do rođendana šefa države ostalo je nedelju dana. Zbog obilja predstojećih prazničnih događaja, medžlis Mili odlučio je da ubrza vreme: deputatski korpus je više od tri sata čestitao predsedniku i žigosao opoziciju. Pre toga je u parlamentu održana promocija knjige "Gajdar Alijev i medžlis Mili". Promociju je držao predsedavajući parlamenta. On je rekao da su u prvom od dva toma knjige objavljeni govori G. Alijeva u parlamentu. Drugi tom je posvećen životnom putu šefa države. Povodom prvog toma su deputati govorili o aktivnostima i ličnosti Alijeva, a povodom drugog su osuđivali opoziciju, novine i "druge neprijatelje". "Cela epoha novije istorije Azerbejdžana vezana je za ime i delo te velike ličnosti", produžavao je predsedavajući. Od 1969. godine narod živi i stvara pod njegovim rukovodstvom. "Jedno vreme G. Alijev je bio jedan od rukovodilaca SSSR-a i ceo turkijski svet (turkijski se odnosi na turski i širu grupu srodnih naroda i jezika) se ponosio njim", isticao je predsedavajući. M. Aleskerov se čak setio zaglavlja turskih novina sa početka osamdesetih godina 20. veka: "Tada su turske novine pisale da je turkijski sin G. Alijev pokorio vrh Kremlja". To što se država Azerbejdžan još uvek nalazi na političkoj mapi sveta, takođe je zasluga predsednika. On se, na molbu naroda, početkom devedesetih godina, vratio u zemlju i spasao je od krize.

Deputati parlamenta nisu imali granice u pohvalama svog kana. Epiteti kao što su "otac nacije", "genijalna ličnost", "političar svetskog nivoa", ispadali su kao da su prosuti iz roga izobilja. A deputat Zejnab Hanlarova pozvala se na jednu od najistaknutijih ličnosti u istoriji Turske, Mustafu Kemala Ataturka, i predložila da se Gajdar Alijev preimenuje u Gajdar Elatasi. Jedan od deputata je predložio da se predsedniku dodeli zvanje nacionalnog heroja Azerbejdžana. Nisu govornici zaboravili ni Ilhama Alijeva, "dostojnog učenika škole G. Alijeva". Upravo tome je i težio Gajdar Alijev. On je već tada pripremao teren za predaju vlasti svome sinu, ali to je druga tema.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane