Postdemokratija

Političke partije kao mafija: jedini cilj im je zbunjivanje, sluđivanje, demoralisanje...

 

Uništiti građanina a da to ne primeti

 

Ako su fundamentalni principi demokratije "volja naroda" izražena direktnim i neposrednim izborima, zagarantovana ljudska prava i slobode, te odvojenost zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, onda demokratija koju poznajemo poslednjih decenija nije više to, kaže Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Vlade Srbije, a potom ambasador Srbije u Tel Avivu.

 

Piše: Mile Isakov

 

Politika je postala najunosniji biznis, stoga su i političke partije organizovane kao poslovne korporacije. Kao mafija. Političke vrhuške zloupotrebom vlasti postaju i društvene elite koje svesno i organizovano koče napredak društva, jer u razvijenom društvu ne bi ni mogle biti elita. Samo u ovako zaostalom okruženju mogu da budu sve što požele i da rade šta hoće.

Umesto svojih vizija i programa obećavaju ulazak u Evropu, kao obećanu zemlju. Kopirajući Evropu, privid demokratije pokušava se održavati zakonima kojima se često zamenjuju razum i moral. Hiperprodukcijom zakona stvara se konfuzija i mogućnost njihove selektivne primene, a time i korupcija, samovolja i diktatura. Kazne, tim zakonima predviđene, sve više udaraju na džep a ne na pamet, sve manje su vaspitne a sve više novčane, usmerene zapravo na ugrožavanje egzistencije i, tako, nametanje robovskog položaja.

Kao što je Breht govorio da se "fašizam sastoji ujedno od fašizma i antifašizma", isto bi se danas moglo reći i za demokratiju koja sve više otkriva i svoja antidemokratska svojstva. Znači: i Demokratija se sastoji i od demokratije i od antidemokratije. U savremenoj praksi demokratskog društvenog uređenja toliko je patentiranih devijacija i zloupotreba da se postavlja pitanje da li se i dalje može govoriti o demokratiji, ili se već ušlo u eru postdemokratije, za koju niko ne zna kuda vodi.

Iskoreniti nepravdu, korupciju, terorizam i organizovani kriminal, kao najveće probleme savremenog čovečanstva, nije moguće bez ukidanja svemoći jednih, odnosno nemoći drugih ljudi, organizacija, naroda i država. Bez iskorenjivanja nasilja moći ne može se iskoreniti ni kriminal kao reakciju na to. Ono što se danas preduzima, i zakonima i mimo zakona, samo su vatrogasne mere, suzbijanje posledica. To je nemoguća misija bez otklanjanja uzroka, a ne želi se videti, ni priznati, da uzroci leže u samom sistemu društvenih odnosa. Demokratija očigledno više nema odgovor na najveće izazove demokratskog sveta. Ili svet nije demokratski ili demokratija nije više ono za šta se predstavlja.

 

Svi putevi vode u korist

 

Ako su fundamentalni principi demokratije (1) "volja naroda" izražena direktnim i neposrednim izborima, (2) zagarantovana ljudska prava i slobode, (3) odvojenost zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, onda demokratija koju poznajemo poslednjih decenija nije više to.

1. Neposredni izbori nisu više volja naroda, jer su obesmišljeni maratonskim kampanjama u kojima se političke partije i političari služe svim sredstvima prevare ne da bi se predstavili, već naprotiv, kako bi zabunili, obmanuli i zaveli građane. Cilj tih kampanja nije da budu izabrani najbolji, nego da se glasa za one koji imaju najveću volju za moć i koji ulože najviše novca da plate najveštije, ali i najperfidnije i najbeskrupuloznije stručnjake za manipulacije, a ne za marketing, za dezinformisanje umesto informisanja. Danas građani glasaju, ali ne biraju jer to prosto nisu u stanju, pošto su zbog previše lažnih informacija zapravo neobavešteni. Ogromna količina najrazličitijih informacija (bitnih i nebitnih, istinitih, poluistinitih i neistinitih), koja im se servira u iscrpljujućim izbornim kampanjama, koje formalno traju više meseci a zapravo neprekidno, ne služi boljem upoznavanju i razumevanju kandidata i njihovih programa (u kojima ni nema nekih ozbiljnih razlika), već naprotiv - odvraćanju pažnje od suštine, zbunjivanju i dezavuisanju glasača. Sve se svodi na to da se birači preopterete, iskompleksiraju i demorališu i kao takvi postanu lak plen lažnih obećanja, lažnih mesija, humanista i dobrotvora. Cilj je da rezignirano dignu ruke od svega i tako prepuste odlučivanje drugima, a to su upravo oni koji ih pod okriljem demokratije sistematski sluđuju i demorališu.    

"Politika je upravljanje zlom", kaže Žan Bodrijar u svojoj teoriji "Inteligencija zla". "Nasilje koje vršite, uvek je ogledalo nasilja koje dosuđujete sebi. Nasilje koje dosuđujete sebi, uvek je ogledalo nasilja koje vršite. Takva je inteligencija zla"! Znači, politika, kao nasilje moći, jeste i mesto vršenja zla i upravljanja zlom raspršenim u individualne duše i kolektivne forme u svim svojim vidovima: privilegije, pokvarenost, korupcija. "Fatalnost je vlasti da preuzima na sebe taj prokleti deo, a fatalnost ljudi na vlasti da joj se žrtvuju - privilegija iz koje oni eskontuju sve sekundarne dobiti", konstatuje Bodrijar.

Nekada je vlast bila samovolja jer je dolazila odnekud drugo, dodeljivana odozgo, bez obzira na vlastite kvalitete, bila je predodređena, na neki način. To je bila kraljevska vlast. Vlast vam je data i ostaje vam da je vršite, hteli ne hteli. Niko vas ne može osloboditi vlasti. Za uzvrat je samovolja - pošto ne treba da se opravdava. U savremenoj demokratiji, mada se drugačije predstavlja, slično je - vlast je data negde odozgo, a ne od naroda - ali nije samovolja jer postoji onaj koji ju vam je dao (centri finansijske moći - političke partije). Njemu ili njima se i odgovara, odnosno služi njihovim interesima. Zato građani ne žele da se povinuju toj obavezi da preuzmu svoj deo vlasti, jer se plaše svoje samovolje (odnosno odgovornosti), jer to i nije samovolja, pošto služi nekome ili nečemu, nečijim interesima. Vlast će, dakle, biti dodeljena političkim ljudima, koji i sami gledaju kako da je redistribuiraju, da bi podelili odgovornost, da bi i druge (građane) uvukli u igru, jer su oni koji ne žele vlast opasni. Oni koji nemaju vlast, nemaju u tom pogledu ni šta da izgube, a poznato je da su najopasniji ljudi koji nemaju šta da izgube.

Iskustvo demokratije je, stoga, zaljubljenike u vlast dovelo do saznanja da je najbolji način da stekneš što veću vlast taj da je što više preneseš na građane, koji prosto nemaju kapacitete da je preuzmu i praktikuju, pa čak ni da je kontrolišu. Za to je potrebno mnogo više znanja, informacija, vremena i sredstava nego što za to ima običan čovek opterećen obavezama i problemima na poslu, u porodici i društvenom životu, a u neprestanom strahu za egzistenciju, pristojan i bezbedan život svoje porodice. Preneti što veću odgovornost za vlast na tako opterećene građane, zapravo znači njenu uzurpaciju, jer oni na vlasti tako dobijaju blanko poverenje i pokriće da s njom rade šta hoće. A za razliku od građana oni za to imaju na raspolaganju sve vreme ovoga sveta i kompletnu državnu infrastrukturu, sa gomilom stručnih timova koji ih servisiraju, i sa druge strane nemaju nikakvih egzistencijalnih briga niti materijalnih troškova. Naprotiv.

 

Kraj pre početka

 

2. Situacija sa vlašću je slična kao sa medijima. Što više različitih informacija i tumačenja, to građani manje znaju suštinu problema.

Tako se narušava i zloupotrebljava i drugi temeljni princip demokratije, onaj o ljudskim pravima i slobodama, o slobodi govora i slobodnom pristupu informacijama. Kad već ne može da se zabrani javno informisanje, onda ga treba preopteretiti i uneti što više zabune kako bi se proizvela konfuzija i prezasićenje. U moru dezinformacija, gluposti i lažnih obećanja, građanima postaje nemoguće prepoznati prave vrednosti, ako već nisu odustali od te namere. Tako se ukida javnost kao vid civilne kontrole vlasti, a bez javnosti ni nevladine organizacije, ni razna kontrolna tela, tipa agencije za sukob interesa ili saveta za borbu protiv korupcije, nemaju nikakvog uticaja ni smisla. Rezultati su sve suprotno od demokratije i svode se na koncentraciju vlasti, samovolju i zloupotrebe, bez prave kontrole.

3. Političke partije bave se uglavnom pitanjima kako osvojiti vlast i kako opstati na vlasti što duže, ali i kako je najbolje iskoristiti je za lične interese, pre svega lidera ali i članstva. Gotovo nikako se ne bave strateškim pitanjima razvoja države i društva, a vrlo malo i kritičkom analizom dnevnopolitičke prakse, odnosno kontrolom i unapređenjem izvršne vlasti.

U izvršnoj vlasti sede šefovi partija, koji partijske programe i rad partijskih organa usmeravaju u drugom pravcu. Tako se događa da vlada kontroliše rad parlamenata, jer njeni ministri preko svojih partija kontrolišu poslanike, umesto da parlament diktira i kontroliše rad vlade. A pošto parlament imenuje i sve u pravosuđu, preko njega vlada, odnosno partijska oligarhija koja sedi u njoj, kontroliše i sudsku vlast. Tako je izvitoperen i zloupotrebljen i treći temeljni princip demokratije o podeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. A građani za sve to glasaju na izborima, dajući svoj glas ovoj ili onoj partiji, a da nisu ni svesni ili ne razmišljaju kakvu joj moć i apsolutnu vlast zapravo daju. O tome se ne priča u izbornim kampanjama, jer o tome se ni ne odlučuje na izborima. To je već uređeno sistemom demokratije - koja je neupitna veličina i vrednost, jer proglašena za najbolji poznati sistem.

A kad tako nedodirljiva, a tako krhka demokratija, padne šaka nadobudnih političkih pripravnika, koji što manje znaju bivaju sve arogantniji, onda je na delu zločinačko udruživanje protiv naroda i države. O tome kako to izgleda u zemlji Srbiji, u kojoj nastupa postdemokratija pre nego što je apsolvirana demokratija, u narednim brojevima Tabloida.

 

 

 

Oni koji nemaju vlast, nemaju u tom pogledu ni šta da izgube, a poznato je da su najopasniji ljudi koji nemaju šta da izgube.

 

 

Sve se svodi na to da se birači preopterete, iskompleksiraju i demorališu... da rezignirano dignu ruke od svega i tako prepuste odlučivanje drugima...

 

 

Preneti što veću odgovornost za vlast na ionako opterećene gađane, zapravo znači njenu uzurpaciju...