Natrag

Milojevićeve strane

Milojevićeve strane

Novi Beograd: Gorka sudbina

 

Neki se pročišćavaju jedino prljavim novcem

 

 

Sudbina sirotinje u legalnim objektima u novobeogradskom bloku 41 pokazuje da u Srbiji sva prava imaju osobe sa sumnjivo stečenim kapitalom, dok obični građani treba da budu srećni ako im se ostavi goli život. Na pravo na imovinu već mogu da zaborave

 

Igor Milanović

 

Nikifor Tabašević je od 1982. bio zaposlen u Fabrici odlivaka Beograd, preduzeću koje je u stečaj otišlo 2003. godine. Od svoje firme je na korišćenje dobio prostor od nekih 12 kvadrata u jednoj baraci u novobeogradskom bloku 41, koji je uredno otkupio po tada važećim propisima.

Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda je na osnovu odluke svog upravnog odbora 25. jula 2006. raspisala oglas o prikupljanju ponuda za davanje u zakup građevinskog zemljišta, između ostalog i parcele na kojoj se nalazila Nikiforova baraka. Po mišljenju komisije za sprovođenje postupka, najbolji ponuđač bila je firma Demo invest DOO iz Novog Sada.

Tadašnja zamenica gradonačelnika Beograda Radmila Hrustanović 12. septembra 2006. potpisuje rešenje broj 463-2050/06-G-01 kojim se ponuđaču na zakup u trajanju od 99 godina daje pomenuto zemljište za bagatelnu mesečnu cenu od 14,49 odnosno 11,59 dinara po kvadratu. Ukupna tako zakupljena površina iznosi oko 15 hektara. Obaveza investitora bila je, kako je potvrdila i Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda u svom odgovoru na odborničko pitanje Skupštini opštine Novi Beograd iz 2009. godine, da se sa vlasnicima objekata dogovori o njihovom uklanjanju.

Umesto dogovora, došlo je do primene najbrutalnije sile.

Odmah po potpisivanju ugovora sa gradskim vlastima na teren izlaze ljudi u crnom koji se predstavljaju kao predstavnici Demo investa i vlasnicima nude otkup njihovih baraka, ali plaćanje obećavaju tek pošto barake budu iseljene. Oni koji su pristali na takav dogovor ubrzo su uvideli da imaju posla sa prevarantima, jer posle iseljavanja ni jedan vlasnik nije dobio ni dinara odštete.

Nikifor Tabašević je odbio ponudu od obećanih 4.000 evra za svoj stančić u zajedničkoj baraci, jer za te pare nije mogao nikako da reši svoje stambeno pitanje. Tražio je da mu se dodeli isti prostor na nekom drugom mestu, ali Demo invest na to nije pristajao. Ni otvorene pretnje nisu pokolebale Nikifora da istraje u svojoj odluci.

Onda 1. avgusta 2008. Tabašević odlazi na rad u Rusiju, a već 16. avgusta na teren izlaze bageri koje je unajmio investitor i bez ikakvog validnog rešenja jednostavno ruše objekat u kome je nesrećni radnik do tada živeo. Po povratku u zemlju Nikifor Tabašević se našao na ulici bez stvari koje su u rušenju uništene.

Posle toga se on obraća Gradskoj upravi Beograda sa molbom da mu se obezbedi nužni smeštaj, jer je bez svoje krivice ostao bez krova nad glavom. Direktorka uprave za imovinsko-pravne poslove Zvezdana Rajović svojim dopisom od 7. jula 2009. obaveštava molioca da ne ispunjava uslove za dodelu smeštaja. Po direktorki  pravo na smeštaj o trošku grada imaju samo izabrana, postavljena i zaposlena lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, a u tu kategoriju Tabašević očigledno nije spadao.

Zapanjujuća je, međutim, izjava direktorke na dnu prve strane odgovora da grad Beograd, sa bezmalo dva miliona stanovnika, ne raspolaže stambenim jedinicama koje bi mogle da se dodeljuju kao nužni smeštaj!?

Upoznata sa problemima ne samo Tabaševića već i ostalih stanara sa iste lokacije, Agencija srpska riznica nekretnina 4. novembra 2008. traži od Direkcije za građevinsko zemljište da raskine ugovor o iznajmljivanju potpisan sa Demo investom. U obrazloženju potpisanom od strane direktora Sretena Riznića navodi se kako je oko 20 vlasnika stanova sa 30 stanara dalo ovaj predlog, kako bi potom mogao da bude potpisan novi ugovor sa ozbiljnim investitorom koji bi poštovao zakon.

Ugovor o zakupu je, u međuvremenu, na neki način i raskinut, ali tako što je sada pomenuto zemljište trajno prodato Demo investu.

Pomenuta firma je registrovana u Ulici Branislava Borote 21 u Novom Sadu, ali je to lažna adresa na kojoj postoji samo poštansko sanduče sa nazivom preduzeća. Pravo sedište firme je u Cara Dušana 268J u Zemunu. Vlasnik preduzeća je izvesni Vladimir Purković, za koga niko od ozbiljnih preduzimača u Beogradu ništa dobro nije čuo.

Sve što se o pomenutom Purkoviću zna jeste da je svojevremeno kao izbeglica dospeo u Beograd noseći od sve imovine ono što je obukao. Preko noći je počeo da se razbacuje milionima kupujući atraktivno zemljište u prestonici. Klasična životna priča perača narko-para.

Više od trideset ljudi kojima su bespravno srušene kućice u kojima su stanovali, danas boravi na ulici glavnog grada Srbije. Za njih nema milosti, ni pomoći, niti nužnog smeštaja. Za njih nema ni pravde u zemlji koja ceni samo prljavo zarađeni kapital.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane