Natrag

Dokumenti

Dokumenti

Iz dnevnika srpskog obaveštajca: o Mladiću, Srebrenici, Hagu, Tadiću, rezolucijama...

 

Zločin sa dva lica

 

Provalija između mitova i činjenica o Srebrenici sve je dublja. Kolonijalne sile koje komanduju Balkanom izdižu Srebrenicu iznad svih zala koja su oni počinili i koja i dalje čine. Dva visoka predstavnika u BiH su se čak potrudila da naprave memorijalni centar u Potočarima, kao mesto koje će i budućim generacijama Srba govoriti da su arhizločinci i genetske ubice

 

Prof. Đorđe A. Đorđević

 

Zbivanja oko nedavnog hapšenja generala Ratka Mladića nanovo su podstakla mnoštvo pitanja, i među laicima i među stručnjacima. Između ostalog, i pitanje: zašto je Skupština Srbije usvojila Rezoluciju o Srebrenici neposredno nakon što je Međunarodni sud pravde u Hagu, 24. februara 2007. godine, a postupajući po tužbi Bosne i Hercegovine, zaključio da "...Srbija nije planirala da počini genocid, niti je podstrekivala njegovo činjenje, odnosno da Srbije nije bila saučesnik u genocidu i da na taj način nije prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida"?

Ovo je, naravno, višestruko zanimljivo, jer prema dnevno političkim potrebama spoljnih i unutrašnjih manipulanata, Srbija je za rat u Bosni i Hercegovini nekad kriva a nekad nije, nekad odgovorna a nekad nije. Zavisi od "međunarodnih prilika".

Jedno je, ipak, apsolutna istina: država Srbija je jedna od strana koje su svojim potpisom 14. decembra 1995. godine u Parizu zagarantovale mir Bosni i Hercegovini (takozvani Dejtonski mirovni sporazum). Ovu činjenicu uporno uklanjaju i otvoreno diskredituju upravo oni koji su zdušno sahranjivali Jugoslaviju oružanom pobunom protiv legalne države i legalne armije koja je tada postojala na celokupnom prostoru koji međunarodno pravo prepoznaje kao "ustavni".

Mada danas nijedan od trojice potpisnika tog mirovnog sporazuma nije živ, živ je taj dokument kojim je zagarantovan mir u BiH, ali i razgraničeni nacionalni entiteti kao tekovina tog neželjenog rata koji se možda i mogao izbeći da je tako tom stranom arbitru odgovaralo.

Ubijanje Jugoslavije je mnogo ranije bilo nacrtano, trebalo je samo stvoriti dželata i žrtvu. Još je davnih sedamdesetih godina na prvom kanalu državne televizije Švedske neki, očito dobro obavešteni novinar tvrdio kako će "Treći svetski" rat početi na Kosovu ("Treći svetski" ovde nije metafora opšteg rata, jer je "tipovanje" na raspad Jugoslavije u ono vreme podrazumevalo i sasvim izvestan sukob sa ondašnjom sovjetskom imperijom), a povremeno bi se u nemačkim, austrijskim i britanskim medijima govorilo o raspadu Jugoslavije.

Danas, 2011. godine, posle svega što se desilo u Bosni i Hercegovini i što se još uvek dešava, treba se upitati: ko je to pozvao nove vlasti u Srbiji na odgovornost za ono što nije sudski utvrđeno i za ono što se uopšte nije dogodilo? Šta je svrha tome bila, ako ne jaram kolektivne krivice koji je namaknut Srbima od istih onih kojima su puna usta "individualne odgovornosti" kao politički korektnog obračuna sa već linčovanim i užasnom propagandom nagrđenim narodom.

Treba se setiti da je predsednik Tadić, počinjući kampanju za donošenje Rezolucije Srebrenici, izjavio: "...Veoma je važno da Narodna skupština u najskorije vreme usvoji deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen na području Srebrenice.

Sada, kad smo dobili sudski epilog te tragične politike, sasvim je jasno da svako onaj ko se bude protivio dovršetku saradnje sa Haškim tribunalom i donošenju skupštinske deklaracije o Srebrenici radi najdirektnije protiv interesa svoje države i budućnosti njenih građana!

Ako Srbija ne dovrši tu saradnju i ne postupi po odluci Međunarodnog suda, smatram da će se kao država suočiti sa dramatičnim političkim i ekonomskim posledicama".

Poznato je šta se u nastavku desilo i pod kakvim okolnostima je doneta ta rezolucija.

Ali, kakve su bile posledice ovog besmislenog i neopisivo štetnog akta, ubrzo će postati jasno. Odmah su pojačani napadi na srpski entitet u Bosni i Hercegovini, te je Republika Srpska nanovo, i iz Sarajeva i iz Zagreba, napadana da je "stvorena na genocidu".

Naravno, tu su i napadi na Milorada Dodika kao personifikaciju onoga što je stari ratni huškač i politički mrtvac Haris Silajdžić uporno nazivao "tvorevinom".

 

Kome se krivica i Srebrenica rimuju?

 

Pojedini hrabriji nemački istraživači balkanskog haosa i danas donose niz argumenata kojima otkrivaju da je Srebrenica montirana od strane američke CIA.

Mnoge novine, pa i televizije na Zapadu, otkrivaju detalje razgovora Klintona i Izetbegovića iz 1995. godine, u kojima je tadašnji predsednik Amerike nekim čudom unapred znao i izražavao bojazan da će se u Srebrenici desiti pokolj 5000 muslimanskih civila!

Takođe, ne treba zaboraviti ni to da je hrvatski predsednik Ivo Josipović bio konsultant bosanskim muslimanima u pisanju tužbe protiv Srbije, te da je nakon njenog odbijanja tvrdio da Međunarodni sud pravde u presudi protiv Srbije nije ispravno postupio jer je zauzeo konzervativan pristup, oslonivši se na pravnu tradiciju koja vrlo usko shvata pojam genocida!

Ova izjava je značajna iz nekoliko razloga. Prvo, očigledno je da je koautor tužbe očekivao da će sud proglasiti Srbiju krivom za genocid!

Uostalom, kako razumeti njegovu izjavu: "...Sud se rukovodio konzervativnim shvatanjem Međunarodne konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida, prema kojoj je precizno određeno šta se smatra genocidom i u taj pravni okvir očito nisu ušli mnogi zločini počinjeni na ovim prostorima.

Konzervativnost suda se vidi u proceni učestvovanja države Srbije i Crne Gore u genocidu, jer je zauzet stav da su jedino neposredno učestvovanje državnih tela u planiranju, pripremi i sprovođenju genocida jedini relevantni faktori na osnovu kojih se država može osuditi za genocid, što je vrlo teško dokazivo.

To je korak unazad u odnosu na praksu Haškog suda za bivšu Jugoslaviju, koji je u nekoliko sudskih postupaka prepoznao i ustanovio doktrinu delovanja putem agenata koji su bili obučavani ali i logistički i na svaki drugi način podržavani od matične zemlje".

Dalje, ne treba zaboraviti da su ranije, u više navrata, i član Državnog predsedništva BiH Željko Komšić i član Predsedništva Haris Silajdžić, po pitanju odluke Međunarodnog suda javno govorili kako će Bošnjaci uz podršku Evrope, a posebno Amerike, uvek raditi na stvaranju unitarne Bosne i ukidanju Republike Srpske, koja je prema njihovom mišljenju "genocidna tvorevina".

U duhu sistematske propagande i Evropska unija je odmah pozvala Beograd da presudu Međunarodnog suda "iskoristi kao priliku da se distancira od zločina počinjenih u vreme vladavine Slobodana Miloševića". Kao da toj transnacionalnoj tvorevini sa nepoznatim ishodom nije jasno ko je za šta kriv i ko je šta nasledio u obračunima bivših Jugoslovena...

Čak je i Ministarstvo inostranih poslova Nemačke, koja je tada predsedavala Evropskom unijom, "izražavalo uverenje" da će presuda doprineti da se zatvori jedno od najbolnijih poglavlja u istoriji Balkana.

Ništa čudno što baš Nemačka ima potrebu da stvari brzo budu zaboravljene, jer, treba se prisetiti da su upravo bivši ministar odbrane Nemačke Rudolf Šarping i bivši ministar spoljnih poslova ove države bili u prvim redovima kada se falsifikovala istina o Srebrenici!

Neposredno nakon presude Međunarodnog suda pravde, javila se i Socijalistička partija Srbije jednim zanimljivim stavom:

"...Presuda Međunarodnog suda pravde značajna je za državu i narod, ali i za SPS, čiji su predstavnici bili na vlasti u vreme rata u BiH. Presudom da SRJ nije odgovorna za genocid u Srebrenici obesmišljavaju se priče o komandnoj odgovornosti Srbije i SRJ."

 

Slučaj "građanina Jovana Mirila" i druge prevare

 

Međunarodni sud pravde u Hagu doneo je i decidiranu odluku po pitanju krivice pripadnika paravojne formacije "Škorpioni" koja uopšte nije uvažena od strane srpskog suda za ratne zločine kao i od Haškog suda za bivšu Jugoslaviju. Podsećanja radi, zaključak suda je formulisan na sledeći način:

"...Osvrćući se na streljanje zarobljenih Bošnjaka koje su počinili pripadnici paravojne jedinice iz Srbije sud je zaključio da nema dokaza da je ta jedinica bila organ SRJ, niti da je zločin počinila po naređenju zvaničnog Beograda".

Evo i činjenica iz pismenog izveštaja koji je nadležnim organima poslat 6. juna 2005. godine koje govore o metodama naručenih satanizacija Srbije i Srba...

Naime, kampanja oko video materijala o "Škorpionima", ustvari je bila priprema javnosti da se enormno uveća "slučaj Srebrenica", mada se "slučaj Škorpioni" desio u, ili oko mesta Trnovo, koje je preko l00 kilometara udaljeno od Srebrenice!

I dok je pripremana ova propagandna bomba, nebrojeno puta emitovana na nekim beogradskim televizijama, a pre svega na "glasu Vašingtona", zapravo televiziji B 92, istovremeno su tekle i pripreme za otvaranje memorijalnog centra u Potočarima, kao pozornice sa koje će biti optuživane i pozivane na linč sledeće generacije Srba, ma gde da se nalaze. Tako je mit o večnoj krivici Srba dobio i simbolični hram, monument odakle će svako moći da upućuje kletve na ceo jedan narod i njegovo postojanje.

Sve je počelo za vreme suđenja Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom, kad su dželati demokratije zapali u krizu, ne mogavši više da slušaju porazne istine o sebi, pa je ideja o satiranje činjenica (a slučaj video materijala o "Škorpionima" je u tome dobro došao) počela da se realizuje. Za tu priliku, ma koliko neverovatno zvučalo, odabrana je jedna marginalna i tragikomična ličnost iz duboke provincije, izvesni "građanin Jovan Mirilo iz Šida"!

Da je ovo zaista smišljeno urađeno i da je biran trenutak, rečito govori i tekst objavljen ni manje ni više nego na zvaničnom sajtu Fonda za humanitarno pravo pod naslovom "Poreklo video snimka streljanja šestorice Bošnjaka iz Srebrenice".

U celosti, tamo piše sledeće:

"...Povodom vesti objavljene na sajtu B92, 12. decembra 2007. godine, da je Jovan Mirilo "snabdeo nevladinu organizaciju Fond za humanitarno pravo snimkom" streljanja šestorice Bošnjaka iz Srebrenice u julu 1995. godine, Fond za humanitarno pravo (FHP) ponavlja da je video kasetu dobio od Dušana Kosanovića, pripadnika Škorpiona, u novembru 2004. godine, koji je, između ostalog, o tome svedočio pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, 11. aprila 2006.

Kosanović je u novembru 2004. godine došao u kancelariju FHP-a sa Jovanom Mirilom, zbog problema koje je imao sa grupom ljudi kojima je dao na čuvanje video snimak streljanja šestorice Bošnjaka. Naime, ti ljudi su hteli da prodaju video snimak iako je Kosanović odlučio da je za njega bolje da bude zaštićeni haški svedok (izmešten iz Srbije). Verovao je da mu Nataša Kandić može pomoći u tome.

Na njen savet, Kosanović je od tih ljudi uzeo natrag video kasetu, original je predao njoj a kopiju haškim istražiteljima. FHP nije istraživao da li su Dušan Kosanović i Jovan Mirilo bili uključeni u akciju prodaje kasete. Neposredno nakon što je Kosanović predao video snimak Nataši Kandić, u novembru 2004. godine, još jedan pripadnik Škorpiona (Buca Crnobrnja) nudio je video snimak.

Jovan Mirilo je prvi put kontaktirao FHP u maju 2003. godine, u vreme suđenja pripadniku Škorpiona Saši Cvjetanu pred Okružnim sudom u Beogradu, za ubistvo 14 dece i žena na Kosovu, u ime Gorana Stoparića, takođe pripadnika Škorpiona, koji je hteo da razgovara sa Natašom Kandić o tom zločinu. Desetog decembra 2003. godine, Stoparić je pošteno i iskreno svedočio pred Okružnim sudom u Beogradu, detaljno opisujući kako se dogodilo ubistvo dece i žena. Tada je Nataši Kandić otkrio da je jedinica Škorpioni učestvovala u streljanju Muslimana iz Srebrenice i da postoji video snimak. Stoparić je postao haški svedok. U februaru 2004. godine je napustio zemlju.

U to vreme haški istražitelji su razgovarali sa Jovanom Mirilom o njegovim saznanjima o ratnim zločinima, ali nisu stekli poverenje u njega. Godinu dana kasnije, Dušan Kosanović je takođe u organizaciji Haškog tribunala napustio Srbiju. Nakon što je FHP obelodanio snimak streljanja 1. јуни 2005. godine, Jovan Mirilo je obavestio FHP da mu neki pripadnici Škorpiona prete i zamolio da mu pomogne da dobije vizu za Austriju. FHP to nije mogao ali je uputio zahtev MUP-u Srbije da zaštiti Jovana Mirila. U međuvremenu Jovan Mirilo je sa porodicom napustio Srbiju i dobio prestižnu austrijsku nagradu za ljudska prava".

Ko je nesrećni Jovan Mirilo? Prepisujući režimske fraze o "građaninu Šida, Jovanu Mirilu", nikome nije palo na pamet da tamo ode i raspita se ko je taj čovek. Jer, i psihološki i socijalno nesređen, kakav je i bio, u nadi da će se nekako dočepati neke zapadne zemlje i boljeg života od onoga koji je preživljavao, bio je lak plen u obaveštajno-propagandnim igrama. Naravno, nije bio jedini koji je imao sporni video materijal, kao što se vidi, ali je bio idealan "za upotrebu" i odabran da obavi posao.

Početkom juna meseca ove 2011. godine konačno je i dobio azil u Austriji.

Prema svim informacijama, Mirilo je baš sada dobio azil jer ga "spremaju" da bude svedok na suđenju Ratku Mladiću u Hagu. Trebaće im i Mirilo i slični njemu da lažno svedoče o nečemu što nikada nisu ni videli ni čuli.

Konačno, ni to ne treba zaboraviti, ta video kaseta o "Škorpionima" bila je udarni dokaz za oba doma američkog Kongresa u toku priprema za američku deklaraciju o Srebrenici u kojoj je već odavno napisano da su "...politiku agresije i etničkog čišćenja sprovodile snage bosanskih Srba uz direktnu podršku vlasti u Beogradu, da je raseljeno više od dva miliona i ubijeno preko 200 hiljada ljudi, da su desetine hiljada žena silovane ili na drugi način mučene i zlostavljane, da je u Srebrenici ubijeno najmanje 7000 civila a možda i više, da su srpske snage želeći da uklone dokaze prenele tela iz masovnih grobnica na druga mesta koja su bila pod njihovom kontrolom..."

Dakle, poznata priča, ali i dan-danas slabo ili nikako utemeljena na dokazima. Jer, do današnjeg dana, broj žrtava u Srebrenici zvanično nije veći od 3000.

Poređenja radi (mada je svako poređenje u ovakvim okolnostima degutantno), konačan spisak srpskih civilnih žrtava srebreničkog kraja, koji se zove Birač, i nalazio se u zoni odgovornosti takozvane 8. taktičke grupe Armije BiH sa sedištem u Srebrenici i pod komandom Nasera Orića, iznosi 2382. Te podatke je utvrdio, mnogo egzaktnije, ali u potpunoj medijskoj tišini, ceo aparat UN u Bosni i Hercegovini.

Početkom juna meseca 2005. godine, bilo je jasno da se priprema spektakularno obeležavanje desetogodišnjice navodnog genocida u Srebrenici. Budući dani su to i potvrdili jer je Memorijalni centar Mezarje u Potočarima podignut baš u mestu gde je rođen dokazani tamanitelj Srba Naser Orić.

Da je sve rađeno planski i programirano svedoče i odluke visokih predstavnika Volfanga Petriča i Pedija Ešdauna i tri njihova pravna dokumenta kojima je do tančina određeno kada i gde će se graditi spomen-obeležje u Srebrenici.   

              

Ko je ovo zaboravio: Sporazum Ratko Mladić - Sefer Halilović

 

Dva dana posle usvajanja Rezolucije 819 Saveta bezbednosti UN (18. aprila 1993. godine, prim. red.) generali Ratko Mladić i Sefer Halilović, sporazumeli su se posle mukotrpnih i dugih pregovora, koji su trajali bez prekida skoro četrnaest sati, da muslimani svoje naoružanje ipak ne predaju jedinicama VRS, što je bio prvobitni zahtev generala Ratka Mladića, već Unproforu, i to najkasnije 72 sata po dolasku Kanađana u Srebrenicu.

Takođe, dogovoreno je da se izvrši razmena zarobljenika i da Srbi dozvole muslimanima da helikopterima evakuišu oko 500 svojih ranjenika i bolesnika.

 Taj gest bio je još jedan dokaz tolerantnosti srpske strane, na šta muslimanska strana nijednom nije odgovorila na isti način. Naprotiv, narednog dana, posle sklapanja primirja i proglašenja tog područja za zaštićenu zonu, muslimani su na prevaru na dve različite lokacije iz zasede ubili šest srpskih boraca, a više njih ranili.

I posle ovog njihovog verolomnog čina general Ratko Mladić je ostao pri ranijoj odluci da muslimani sa srebreničkog područja mogu slobodno evakuisati svoje ranjene i bolesne borce.

Generali Ratko Mladić i Sefer Halilović u dokumentu koji su potpisali 8. maja 1993. utvrdili su da granica područja demilitarizovane zone ostane "u okviru trenutnih linija konfrontacije", a to je, prema stanju na terenu, bilo otprilike u dužini od oko pet i po i u širini oko dva i po kilometra.

Toliku teritoriju mogle su efikasno da štite i kontrolišu jedinice Unprofora prosečne jačine jednog kombinovanog pešadijsko-motorizovanog bataljona. (U dokumentu je predviđena manja jedinica "bar jedne čete sa štabom i logistikom".) U istom dokumentu dogovoreno je: "Predaja naoružanja (muslimanskog, naravno, napomena autora) biće nadgledana od strane tima od tri oficira obeju strana zajedno sa oficirom Unprofora, koji će odrediti mesto gde će predaja biti obavljena". Isto tako je definisano da "Nijedan vojnik (odnosi se na obe strane, napomena autora), koji je u, ili koji želi ući u DMZ, osim pripadnika Unprofora, ne sme imati oružje, eksploziv ili municiju."

Međutim, ne poštujući postignuti dogovor od 8. maja 1993. muslimani nikada nisu pristali da se formira komisija, koja će nadgledati razoružanje, niti su zabranili nošenje, pa i upotrebu oružja u demilitarizovanoj zoni. Na to se oglušio i Unprofor.

Muslimani su odbili da se povinuju u utvrđenim granicama. Oni su u svojoj vlasti i dalje držali, čak i proširili teritoriju koja se protezala na oko 150 kvadratnih kilometara i koja je, pored Srebrenice, delimično ili u celini obuhvatala i sela Babuljice, Bajramovići, Bostahovine, Brakovci, Bučinovići, Bučje, Donji i Gornji Potočari, Dimnići, Dobrak, Fojhar, Gladovići, Karačići, Krušev Do, Kutuzero, Likari, Lipovac, Luka, Ljeskovik, Međe, Miholjevine, Milačevići, Močevići, Opetci, Osatica, Osmače, Pale, Palež, Pećišta, Podgaj, Postolje, Poznanovići, Prohići, Rađenovići, Skenderovići, Slatina, Sućeska, Staroglavice, Sulice, Šubin, Tokoljak, Žedanjsko.

Pored navedenih čisto ili pretežno muslimanskih sela, oni su pod svojom vlašću ili bolje rečeno, pod okupacijom držali i više srpskih ili pretežno srpskih sela i zaselaka: Čićevci, Gostilj, Mala Daljegošta, Međe, Močevići, Osredak, Obadi, Postolje, Podravanje, Pribidoli, Pusmulići, Radoševići, Ratkovići, Viogor, Radovčići, Sase. Toj zoni priključeno je i više sela bratunačke opštine: Pirići, Jaglići, Blječeva, Zagoni, Zapolje...

U srpskim selima skoro i nije bilo nastanjenih muslimana, ali su bila pod kontrolom njihovih oružanih formacija i Srbima nije bio moguć povratak. Drugačije rečeno muslimani su se ponašali kako su hteli i kako je njima odgovaralo. Oni su sve vreme nastojali da budu zaštićeni, ali nikako i razoružani.

 

 

 

 

 

Poređenja radi (mada je svako poređenje u ovakvim okolnostima degutantno), konačan spisak srpskih civilnih žrtava srebreničkog kraja, koji se zove Birač, i nalazio se u zoni odgovornosti takozvane 8. taktičke grupe Armije BiH sa sedištem u Srebrenici i pod komandom Nasera Orića, iznosi 2382. Te podatke je utvrdio, mnogo egzaktnije, ali u potpunoj medijskoj tišini, ceo aparat UN u Bosni i Hercegovini.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane