Natrag

Feljton

Feljton

Ološ ekonomija - tamna strana novog svetskog poretka (4)

 

U "zabranjenim gradovima" i imperatori su zatočeni

 

Danas je potpuno jasno da je američki san bio pre svega lukava marketinška ideja. Ovu jeretičku misao napisala je italijansko-američka profesorka ekonomije Loreta Napoleoni, u mladosti simpatizer Crvenih brigada, a danas svetski priznati borac protiv ekonomskog terorizma i globalizacije. U njenoj knjizi "Ološ ekonomija" (Rogue Economics, Seven Stories Press, New York, 2008), čije delove Tabloid donosi svojim čitaocima u nekoliko nastavaka (srpski prevod, izdavačka kuća "Hesperia", Beograd) detaljno je prostudirana mračna strana globalizma

 

Loreta Napoleoni

 

 

Kao što nas podseća Lav Tolstoj u Ratu i miru, pobeda na ratnom polju uglavnom više zavisi od okolnosti nego od strategije. Pre bitke u Austerlicu - piše Tolstoj - austrijski i ruski generali preispitali su svoju idealnu vojnu strategiju. Bili su ubeđeni da će poraziti Napoleona: njegova vojska se nalazila daleko od vojnih baza, bila je manja od austrijsko-ruske koalicije, već danima se povlačila i morala je da se bori sa nepovoljnog položaja. Međutim, Napoleon se uopšte nije brinuo zbog sukoba, čak nije imao ni plan akcije.

Rano ujutru na bojnom polju delovao je raspoloženo. Bio je zaljubljen - otkriva Tolstoj - i pun optimizma tako tipičnog za mlade ljubavnike svesne da su im osećanja uzvraćena. Dok su neprijateljske trupe izvodile lak manevar opkoljavanja Napoleonove vojske, iznenada se spustila gusta magla koja je potpuno smanjila vidljivost. Austrijski i ruski vojnici, oficiri i generali, iznenada su se osećali izigranim. Nisu mogli da izvedu svoj složeni plan, jer nisu videli gde idu.

U takvim uslovima, počinje rasulo u vojsci koalicije. Nepredviđena okolnost, u ovom slučaju magla, potpuno je promenila stanje na terenu. Napoleon improvizuje i koristi situaciju. Napada obnevidelog neprijatelja, ruši njegovu odbranu i pobeđuje u borbi.

Autor knjige Umeće ratovanja, Kinez Sun Cu, zaključio bi da se Napoleon ponaša kao da je kineski general. Koristi slučajnu situaciju i prilagođava je svojoj strategiji. Oblikovanje, doduše, ne postoji u kineskoj kulturi, jer zahteva idealne uslove kakvih nema u slučajnim događajima, u stvarnosti. Do pobede se stiže pronalaženjem i prilagođavanjem i korišćenjem povoljnih okolnosti, kao što je bilo naglo spuštanje magle.

Napisanom između petog i šestog veka p.n.e., u delu Umeće ratovanja slikovito su opisane filozofske osnove kineske kulture u direktnoj suprotnosti sa evropskom. Ako se zapadnjačka filozofija trudi da stvarnost prilagodi idealnom, konceptualnom modelu, u kineskoj kulturi takav model ne postoji.

Stvarnost je proizvod okolnosti i neprestano se menja. Eto kako magla u Austerlicu postaje polazna tačka na kojoj se zasniva pobeda, a ne viša sila koja vodi u poraz. Iz toga proizilazi da u kineskoj kulturi ništa i nije trajno, od visokih, trošnih zgrada koje stalno treba popravljati (kao što pokazuje slučaj Zabranjenog grada) do trgovinskih ugovora. "Na Zapadu - ugovor je ugovor, a u Kini to je samo trenutak koji se desio slučajno", piše Tim Klisold u knjizi u kojoj se žali što nije uspeo da posluje u Kini.

 

Svi se nečemu nadaju

 

Srce kineske civilizacije kuca u ritmu niza događaja iz kojih ona izvlači korist. Ovakva filozofija dovodi do sistematske konfuzije na granicama onoga što zapadna kultura definiše kao "legalnost i nelegalnost".

Godine 2004, kada Kina ima ogromne potrebe za čelikom, u celom svetu nestaju poklopci slivnika. Prve krađe zabeležene su u Tajvanu (...), a potom u susednim zemljama Mongoliji i Kirgistanu. U Čikagu je za mesec dana ukradeno više od 150 poklopaca slivnika. U Škotskoj je za nekoliko dana ukradeno stotinak poklopaca slivnika i to je smatrano "velikom krađom". U Montrealu, Gločesteru, u Kuala Lumpuru, prolaznici propadaju u rupe slivnika, jer su poklopci ukradeni.

Kineski trgovci otkupljuju od lokalnih lopova poklopce slivnika, potom ih seku i šalju u Kinu; kupcima u zemlji-matici ne smeta kada vide natpis "Opština Čikago" utisnut u metal. Trgovcima i kupcima je potreban čelik i uvek će se naći neko ko će ga nabaviti po povoljnim cenama. Za njih je to samo unosan posao.

Oblikujući teorije o globalnom procesu, kineski mudraci se bave okolnostima, a ne etikom; to nas uči i tradicionalna kineska mudrost I Ćing. Okolnostima se rukovode i generali i stratezi koji razmišljaju o ratu da bi zaštitili svoj narod. Svi deluju u okviru događaja koji su u toku i u nametnutim granicama, priznajući da je život vremenski i prostorni proces određen okolnostima i haosom. Dakle, istorija nema transcendentalno značenje, već je samo niz pojedinačnih događaja koji se sustižu.

Zapadna kultura je, međutim, transcendentalna i zbog toga svi događaji traže objašnjenje, opravdanje, analizu, ali i oblikovanje idealnih i trajnih modela. Taj koncept je duboko ukorenjen u velikim monoteističkim religijama: Jevreji marširaju prema Obećanoj zemlji, muslimani se nadaju da će preći vrata raja, hrišćani očekuju vaskrsnuće mrtvih, hrišćanski fundamentalisti sanjaju o Armagedonu, a atentatori-samoubice da postanu mučenici.

Život dobija smisao samo u odnosu prema svom glavnom transcendentalnom cilju i istorija nije ništa drugo do dugačak marš prema njemu.

Zapadna istorija se ponavlja jer se, generaciju za generacijom, ljudi bore za iste ideale. Zbog istih razloga, u genetskom kodu zapadnog društva već postoji ološ ekonomija koja izbija na površinu u vreme velikih promena, kada vlade planiraju politiku s ciljem da dostignu nemoguće, idealne ciljeve.

 

Haotične okolnosti

 

Čim politika propadne, ološ ekonomija stiče nadmoć. Kao što smo videli, pad Berlinskog zida dovodi do političkog haosa. U tom konfuznom scenariju, zapadna politika se pokazuje nesposobnom da dostigne konačni cilj - pobedu u Hladnom ratu i demokratizaciju bivšeg istočnog bloka. Oblikovanje je neuspešno, ekonomija ološa na najbolji mogući način koristi nepredvidive i haotične ekonomske okolnosti.

Pravi pobednici u Hladnom ratu su gangsteri i "zaštitnici" globalizacije, ruski oligarsi, ndrangeta, bugarski čelnici, drugim rečima svi oni koji su svoje firme reorganizovali u skladu s novim, izuzetnim i nepredviđenim okolnostima. Oni nesvesno i bezbrižno primenjuju principe Sun Cua.

Zar u globalizovanom svetu kojim upravlja ološ ekonomija nije zastarelo zapadno oblikovanje politike? Zar kineski model nije prilagođeniji okolnostima koje vladaju u novom svetu? Odgovore možda možemo pronaći u tajnovitom usponu države-tržišta u komunističkoj Kini?

Zbog svoje kulturne jedinstvenosti, Kina je još nedokučiva za mnoge zapadnjake. Geografska izolacija je znatno uticala na njenu originalnost i intelektualnu različitost. Mada su ranije Kinu osvajale mnoge tuđe sile, kao Mongoli i dinastija Manču, one su zbog superiornosti kineske civilizacije asimilovane. Dvadeset pet vekova Kina prati svoj kulturni pravac, snažan i jedinstven. Gradi izuzetnu imperiju i ekonomiju. Do 1820. godine, Kina i Indija su najveće ekonomije na svetu i proizvode više od 80 odsto svetskog BDP. Industrijska revolucija u Britaniji slama njihovu nadmoć.

Zbog izolacije, Kina gradi civilizaciju po svojoj meri, na način koji bi na Zapadu nazvali "kolateralnom mišlju". Ona, dakle, ne ulazi u okvire zapadnih intelektualnih standarda, jer se razvija "van obrazaca". Tek krajem devetnaestog veka Kina mora da se suoči i uzajamno deluje sa razvijenom kulturom kao što je evropska. Uvučena u nasilan sukob sa evropskim silama, Kina je prisiljena da prihvati napredne, evropske kulturne modele (jezici, filozofija, nauka i istorija), ali i revoluciju kao političko sredstvo. Prvi put nadjačava je jedna razvijena civilizacija koja je u nekim oblastima čak nadmoćnija. Za nju je ovo iskustvo veoma bolno.

Kineski odgovor na zapadnu hegemoniju je Maov Dugi marš, remek-delo jedinstvene kineske misli.

U zemlji koju duboko potresa evropska kulturna kolonijalizacija, Mao primenjuje zapadni politički model. Da bi oslobodio svoje ljude, počinje revoluciju.

Bori se protiv evropskih sila i sredstvima uvezenim iz njihove civilizacije. Prihvata boljševičku revoluciju, marksistički model i prilagođava ga kineskim okolnostima. Praktično primenjuje industrijski model u poljoprivrednom društvu, prihvatajući u velikoj meri marksističku teoriju koja uzdiže ideju o klasnoj borbi.

Uvozi Marksa u neindustrijsku zemlju koja nema ni svest, ni razumevanje za klasnu borbu. Preobražaj marksizma u maoizam, to jest prilagođavanje Kine zapadnom modelu, uspeva, jer Mao nikad ne gubi iz vida dušu Kine, to jest da je ona, u suštini, seosko feudalno društvo u kome je nacionalizam, kao vodeća snaga, jači od marksizma.

Udružuje se sa nacionalistom Čang Kaj Šekom da bi pobedio japansku vojsku. Tokom Drugog svetskog rata, vođe Kineske komunističke partije putuju i studiraju u Evropi, dok Mao nikad ne napušta domovinu, mada zauvek ostaje "zaražen" evropskom kulturom i stilom života.

Kao i njegovi preci, on ne želi da oblikuje, mada zapadna politička sredstva koristi za manipulisanje događajima. Savezništvo sa Čang Kaj Šekom omogućava mu da ispadne pobednik u očima naroda i da nametne svoju moć na neverovatno ubedljiv način.

 

Prvi paradoks Kulturne revolucije

 

Čim je došao na vlast, Mao je pokrenuo ambiciozan proces izgradnje novog kineskog identiteta i temelja moderne Kine.

Ovaj cilj obuhvata i stvaranje homogenog kulturnog konteksta, kineskog u suštini, ali očišćenog od starih i prevaziđenih običaja i stranih uticaja. Kulturnu revoluciju pokreće baš s tim ciljem.

Kulturna revolucija gura Kinu u desetogodišnji haos i anarhiju. Ništa se ne dešava slučajno. Mao stvara potrebne okolnosti, kakve mu najviše odgovaraju.

"Ništa ne volim više od velikih prevrata", izjavljuje u leto 1966. godine, kada pokreće Kulturnu revoluciju.

Zatvara škole i univerzitete, javno vređa milione ljudi i proganja etničke manjine. U nasilju koje izbija posle toga strada između 400.000 i milion ljudi, vlada jedva da radi, a Kina šalje spoljašnjem svetu sliku sumanute države. Mao i Četvoročlana banda počinju haotično i apokaliptično: "čiste" partiju, preoblikuju nacionalni identitet i zacrtavaju geografske granice iz vremena carske Kine. Oni, zapravo, stvaraju isključivo kinesku, novu istorijsku i prostornu stvarnost.

Mao se na ratnom polju ponaša kao general, kao da je junak iz Sun Cuovog dela napisanog pre 25 vekova. On izvlači korist iz evropske kulturne kolonijalizacije.

Kapitalizam postaje casus belli s ciljem da se postigne ono što generacije kineskih gospodara rata nikad nisu uspele: uspostavljanje granica drevnog carstva.

Da bi postigao taj veliki cilj, Mao krivotvori istorijsko pamćenje Kine, pa ponovo piše istoriju regionalnih ratova da bi iskorenio saznanja o geografskom rasparčavanju u okviru granica stare imperije. Očigledno, on to čini gvozdenom pesnicom, jer je za njega istorija zloćudni tumor.

Stručnjak za Hladni rat Džon Luis Gedis smatra da Mao tu smrtonosnu bolest leči "najjačom hemoterapijom koju ima na raspolaganju".

Mao ne smatra da je istorija transcendentalna snaga napretka evropske kulture, već samo vremenski i prostorni niz nepovezanih događaja. Vekovi koji odvajaju staru imperiju od dolaska maoizma na vlast nasilno se "brišu da bi se promenila istorijska percepcija ljudi".

Taj hirurški rez služi kao most između antičke imperijalne prošlosti Kine i njene sadašnjosti. Kroz proces "istorijske reciklaže" dobija se moderna verzija imperijalne Kine. Mladi kineski naučnik Berli Vang, koji sarađuje sa FAO (Food and Agriculture Organization of the United Nations/ Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu), objašnjava:

Dok sam bio mali, početkom osamdesetih godina, slušao sam radio-emisije u kojima su veliki kineski klasici pričali istorijske legende o dinastijama Sang Zou iz doba Tri carstva i o dinastijama Tang, Song, Ming i King.

Ove priče su mi pomogle da postanem svestan veličine Kine i svog naroda. Na neki način oni su u mladim Kinezima, poput mene, podstakli osećaj superiornosti prema ostatku sveta.

Pa ipak, deca Kine ne znaju ništa o tamnim stranama borbe za vlast između njihove zemlje i evropskih snaga. Berli priznaje da mu nije poznato da se u devetnaestom veku vodila krvava bitka između Kine, Rusije i Velike Britanije zbog uspostavljanja kontrole nad prirodnim resursima u centralnoj Aziji.

Kulturna revolucija oličava veoma traumatično iskustvo menjanja prošlosti, njenog prilagođavanja sadašnjosti i oblikovanja budućnosti, sve sa ciljem da se obnovi imperijalna snaga Kine. Prvi paradoks Kulturne revolucije je, zapravo, nasilan i brutalan napad na istoriju zemlje. Cilj je bio da ona ponovo postane svetska sila. Maova reciklaža istorije nije jedini proces u istoriji Kine. Naprotiv, to se dogodilo 221. godine p.n.e., kada je imperator Kin Ši Huang ujedinio zemlju.

Od tada je Kina doživela mnoge političke krize, masovna nasilja, žrtve i kulturne čistke. Kineska istorija se više puta ponavljala i više puta je "reciklirana".

Da bi vratio zemlji imperijalnu hegemoniju, Mao mora da napiše novu istoriju, ali i da stvori novu maoističku budućnost. "Srušiti stari svet. Napraviti novi svet", jedan je od poznatih slogana Kulturne revolucije.

Na jednom plakatu, mladi član Crvene armije maljem uništava tradicionalne kineske simbole, statuu Bude i krst. To je prava slika revolucije čiji je cilj da dovede do radikalnog kulturnog preobražaja.

 

Kako ne uzburkati sistem

 

Kulturna revolucija "poziva na sveopšti otpor protiv 'četiri stara elementa' kineskog društva: stare običaje, stare navike, staru kulturu i staru misao".

Destruktivni bes ubrzo postaje nekontrolisan i utiče na sve oblike umetničkog izraza, uključujući domaću radinost. "U Pekingu je živeo jedan zanatlija kome su ubili porodicu, jer se bavila tradicionalnom umetnošću", priča kineski student koji studira u Londonu, Či Fing Kuong. Kulturna revolucija se ustremljuje protiv "svih onih koji su se obrazovali na Zapadu ili su održavali kontakte sa poslovnim ljudima i zapadnim misionarima, ali i protiv intelektualaca koji su razmišljali na feudalan ili reakcionaran način".

Mao, dakle, briše evropske tragove iz kolektivnog pamćenja Kine. Uništavanjem onih koji se sećaju Kine pre revolucije, 1949. godine, jača legitimitet režima. Brisanje svih tragova onoga što se dešavalo između pada imperije i dolaska maoizma je potrebno zbog potpunog nametanja misli da režim postoji oduvek i da je oduvek bio na vlasti.

Maoizam se nameće kao duša stare i nove Kine. Budući da je zadatak mladih da ruše stari svet, Kulturna revolucija je takođe bila sukob generacija. Mladima i nisu potrebni veliki pritisci Maoa da bi se okrenuli protiv roditelja, partijskih funkcionera i staraca, ali i protiv proračunatog sadizma. Mladi su godinama žrtve seksualnih zabrana i kontrola i prisiljeni su na apsolutnu poslušnost starijima. Oni su potlačeni i svesni svoje nemoći.

Kada su počeli da se bore za svoju budućnost, mladi su postali avangarda u uništavanju prošlosti i reciklaži istorije. Moderna Kina je mnogo bliža Kini iz doba Kulturne revolucije nego što se veruje, jer su osobe koje su tada pokrenule pobunu i danas na vlasti. Prema mišljenju Ksu Juja, istraživača na Filozofskom institutu u Kineskoj akademiji društvenih nauka, revolucionarna prošlost ovih vođa objašnjava mnogo toga.

Oni na vlasti misle da se kineski sistem u celini nije promenio i da nije napredovao. Plaše se da će kritikama Kulturne revolucije uzburkati sistem. Po njihovom mišljenju, institucionalni uslovi koji su doveli do Kulturne revolucije ne mogu se menjati i kritikovati.

Kulturna revolucija je ponovo usadila politiku nasilja u kinesku psihu. Današnji rukovodioci, generacija Crvene garde iz šezdesetih godina, poistovećuju politiku sa nasiljem. Godine 1989, posle brutalne represije na studentskim demonstracijama na trgu Tjenanmen, postaje jasno da je nasilje ispoljeno u Kulturnoj revoluciji svojstveno kineskoj politici. Učešće u politici nije uobičajeno ni u carskoj ni u komunističkoj Kini. Vlast se dobija i zadržava samo primenom sile. To potvrđuju i masakri u Dongšou.

 

Crvena odežda novog imperatora

 

Politika nasilja postaje platforma na kojoj Mao obnavlja kult imperatora. Da bi postala homogena, "nova" nacija šalje na selo milione studenata nudeći im novu lekciju iz istorije, recikliranu verziju istine.

Maova misao zahteva izmišljanje istorije da bi se izbrisalo kolektivno pamćenje. Mao "reciklira" istoriju: piše novu zvaničnu istoriju države za svoje ciljeve, zanemarujući istinu. Ovaj proces služi za stvaranje kulta ličnosti Mao Ce Tunga.

U potpunoj suprotnosti sa boljševičkom revolucijom, Maov režim uspostavlja modernu verziju kulta imperatora. Kulturna revolucija sprovodi čistke u partiji (zapadnjačka institucija) i ukupnu političku moć pretvara u Maov upravni aparat, nalik kineskoj imperiji. Mao tako sprečava da narod prihvati glavni koncept zapadne politike: učešće u politici.

On na taj način zaustavlja tranziciju Kine u državu-naciju i olakšava njenu metamorfozu u totalitarnu državu-tržište. Čak ni danas kineska kultura ne sadrži definiciju politike. Berli objašnjava: Evropljani su tek u devetnaestom veku prvi put u Kini progovorili o politici. Kineska reč koja označava politiku preuzeta je sa japanskog, ali njeno značenje nije jasno, jer se odnosi i na ulogu administracije. Ne sećam se definicije politike iz doba dok sam studirao, ali mogu da kažem da bi politika trebalo da bude posmatrana kao oblik aktivnosti u kojoj učestvuje društvo kako bi moglo da opstane. Politika nije nešto opipljivo, već samo nekakav obrazac.

U tom kontekstu, komunizam je tamna strana politike: Već u osnovnoj školi su nas učili da je, po Karlu Marksu, komunizam prirodna evolucija društva. Da, mi u to verujemo, ja u to verujem, iako o tome ništa ne znam.

Kulturna revolucija nameće novu naraciju kako bi antički mitovi poslužili kao opravdanje za imperijalni status Maoa. On koristi tradicionalne bajke i svoju ličnu interpretaciju kao pokriće nasilja vlasti. Često ga nazivaju "Mao Ce Tung Vansui", a wansui znači dugovečnost ili, bukvalno, deset hiljada godina!

"Osamdeset odsto Kine je agrarno društvo. Seljaci ništa nisu znali o politici kojom se bavi imperator, Božji sin, čovek koga niko nikad nije video, koji nikad nije izašao iz Zabranjenog grada", objašnjava Andži Junglu Laj, kineska studentkinja u Londonu. Imperator predstavlja jednu ideju, pojam koji služi kao ideološki "lepak" u ogromnoj zemlji kao što je Kina. Sve dok imperator u svom Zabranjenom gradu ostaje nevidljiv, narod ga može zamišljati kako hoće.

Kao kod ndrangete, konceptualizacija vrhovnog rukovodećeg tela mafije i njegova "nedodirljivost" omogućavaju njegovo prihvatanje na širokom geografskom prostoru. U očima ljudi, nepoznata i nasilna priroda politike jača tabue, čineći od nje nešto što je "zabranjeno", kao što je "zabranjeno" i fizičko mesto na kome se ona sprovodi, to jest carska palata.

 

 

 

 

 

Krvava posla

 

Početkom devedesetih godina, Kina liberalizuje prodaju krvi i svuda se otvaraju zavodi za transfuziju krvi u komercijalne svrhe. U provinciji Henan lokalne vlasti pokreću kampanju za otkup krvi od 90 miliona stanovnika da bi je preprodali biotehničkoj industriji. Ova zamisao ima dva cilja: privući strani kapital i prodavati krv i za unutrašnje potrebe i za izvoz. Ministarstvo zdravlja potpisuje ugovor sa domaćim Crvenim krstom.

Prodaja krvi odmah se pokazuje kao odličan posao. Seljaci je prodaju jer za 400 mililitara dobiju 50 juana, gotovo jednu mesečnu platu. To je znatna suma u siromašnoj oblasti. Posebno je velika potražnja za krvnom plazmom. Jedno lokalno preduzeće potpisuje ugovor za izvoz krvi u Južnu Koreju. Plazma se pravi pomoću centrifuga koje crvena krvna zrnca odvajaju od belih, i od trombocita.

Kineska industrija krvi cveta zbog potpunog odsustva zakonske regulative i sanitarne kontrole. Na primer, igle se više puta koriste bez sterilizacije. Peking ne kontroliše, niti se brine da ovaj sektor bude zdravstveno bezbedniji; to nije u duhu države-tržišta.

Prihodi od prodaje krvi stvaraju nove mogućnosti za bogaćenje u regionu i niko se ne žali. Ali zbog nedostatka kontrole vlasti i neznanja, ovaj "sjajan posao" dovodi do epidemije eidsa. Zavodi za transfuziju prodaju za malu cenu od pet juana "krv koja je preostala posle odvajanja od plazme". Krv stotina donatora meša se u centrifugama i ponovo ubrizgava.

Ako je samo jedan donator bolestan, svi su zaraženi. Prvi znaci zaraze uočeni su 1994. Tada centralne vlasti dekretom zatvaraju zavode za transfuziju krvi u Henanu, ali lokalne vlasti ne poštuju tu odluku.

Tek 1995. godine, kada se u Pekingu utvrđuje prvi slučaj eidsa, centralne vlasti povećavaju pritisak na nadležne u Henanu da prestanu sa trgovinom krvlju.

Ali eids je već počeo ubrzani marš po celoj Kini...

 

 

 

 

 

Slučaj jednog masakra

 

Jednog svežeg jutra, decembra 2005. godine, hiljade pripadnika snaga bezbednosti opkoljavaju ribarsko selo Dongšou, blizu Hongkonga, bacajući suzavac na stanovnike koji demonstriraju na glavnom trgu. Oko osam sati, posle suzavca dolaze oni sa bojevom municijom. Mesto je preplavljeno leševima. Događaj u Dongšou je poslednji u nizu ustanaka koji se dižu u poljoprivrednim i industrijskim zonama Guangdong i Jansu. Stanovnici mirno demonstriraju protiv nasilne eksproprijacije njihove zemlje bez nadoknade, za gradnju termocentrale na ugalj. Zabrinuti su zbog mogućeg velikog zagađenja životne sredine. Ovi javni izrazi neslaganja slomljeni su brutalnom silom. Posle toga, stanovnici sela otkrivaju jednom dopisniku lista International Herald Tribune "da vlasti za slamanje demonstracija nisu koristile samo usluge snaga bezbednosti, već i pripadnika lokalnog organizovanog kriminala koji su došli naoružani noževima i šipkama".

Masakr u Dongšou je primer još jedne represivne mere kineskih vlasti čiji je cilj da u narodu uguše želju da učestvuje u najvažnijim ekonomskim odlukama. Govoreći o državi-tržištu, kineska vlada sebe predstavlja kao izvor mogućnosti za građane, a ne kao njihov branilac. To objašnjava i prisilna eksproprijacija zemlje i totalna nezainteresovanost prema nezadovoljstvu, kao posledici sve većeg zagađivanja. "Oportunizam" države-tržišta je saglasan sa kineskom mišlju, jer ponovo okolnosti - a ne oblikovanje - nameću akciju. Za industrijalizaciju područja Dongšou potrebna je struja, a ugalj sa ovih područja za rast proizvodnje. U zamenu za to, vlada gradi infrastrukturu za termocentralu. Protesti ljudi su prepreka koju treba otkloniti na svaki način.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane