Natrag

Podsećanje

Podsećanje

"Gde je život koji smo izgubili živeći?"

 

Crveni gradili, žuti razgradili

 

Budžetska izdvajanja za kulturu svake godine su sve manja i među najnižima u Evropi, a ovdašnje komesare duha zanima takozvana komercijalna kultura. Izgleda protivrečano, ali nije. Što brže propadne sve što je ikada bilo vredno, to bolje po njihovu lopovsku misiju. Ovo stanje ništa tako rečito ne opisuje kao nagrđeno lice srpske kulture. Počev od nagrđenih domova kulture čiji truli patosi i šuplji krovovi svedoče o vremenu koje je zaustavljeno

 

Dragana Radosavljević

 

 

U zlatno doba jugoslovenskog "socijalizma sa ljudskim likom", doslovno je svaka mesna zajednica u državi od preko dvadeset miliona stanovnika imala svoj dom kulture.

Ove ustanove imale su najplemenitiju misiju: da duhovno uzdižu svakog čoveka, bez obzira na njegovo zanimanje, društveni status, pol i uzrast. Na taj način je svako mogao da dođe do dobre knjige, do dobrog koncerta (ondašnji velikani estradne scene su znali da se pohvale kako su gostovali "u svakom domu kulture i pred par stotina ljudi"), ali i do apsolutne slobode da organizuju i sami svoje kulturno stvaralaštvo. Mnogi poznati umetnici su i počeli svoje zavidne karijere u lokalnim domovima kulture, bilo kao muzičari, slikari, glumci, ali i dobri organizatori kulturnih manifestacija.(Danas tu neobičnu vrstu poslenika zovu "menadžeri u kulturi", i to se smatra zanimanjem budućnosti) .

Ako danas negde i radi poneki dom kulture, zasigurno nema ničega od nekada zadatih standarda. Jer, ne treba zaboraviti, u ovim ustanovama je bio obavezan rad sa mladima, organizovani su obuke i kursevi, dešavale su se izložbe slikara, od amatera do akademika, rad folklornih ansambala je bio uobičajena pojava, redovne su bile bioskopske predstave sa najnovijom svetskom produkcijom, gostovala su pozorišta, od onih najvećih, do amaterskih...

U jednom periodu, ovdašnji domovi kulture su bili stecište susreta tradicionalnih kulturnih manifestacija naroda Balkana, bila su to doslovno mesta zbližavanja i razumevanja, mnogo bliskija ovdašnjem čoveku nego što je današnje globalističko grupašenje sa idejom izdvajanja "politički korektnih".

Ukratko, bila je to u onom vremenu i u onoj državi, najorganizovanija mreža kulture u svim oblicima, upotpunjena najbogatijom ponudom, sadržajima kojih na Istoku nije bilo zbog ideoloških dogmi, a na Zapadu zbog toga što "kultura košta i nije za svakoga".

U vreme kad je bilo i novca i ambicija, i državna televizija je znala sa čitavim ekipama da snima serijale o susretima sela i njihovim sportskim, kulturnim i drugim takmičenjima.

Kad je nedavno u javnosti nezapaženo prošla vest da svaka od 56 lozničkih mesnih zajednica ima dom kulture, ali da je većina propala od krova do podruma, ili je "krasi" katanac na vratima, niko se u srpskom Ministarstvu kulture nije pomerio. Jer, ako današnju vlast ne zanima ni elementarno preživljavanje njenih stanovnika, bilo bi pravo čudo da još postoji i briga za njihove kulturne potrebe.

Ali, uprkos tome što ništa ne čini za spas duše sopstvenog naroda, država neće da se odrekne činjenice da je baš ona vlasnik domova kulture u gradovima i selima Srbije. Jer, ima tu i impozantnih građevina, pa iako su propale, obično se nalaze u centrima gradova, varoši i sela. U vreme sveopšte rasprodaje državne imovine, ne treba da začudi ako ubrzo dođe sezona "lova na ruine", dobro locirane i nikome potrebne.

Danas u tim praznim i napuštenim domovima kulture, ogledalima lažne sutrašnjice i prizorima demokratske strave i užasa, nema ničega osim duhova bolje prošlosti.

Ili, kako je još davno vidoviti pesnik T.S. Eliot primetio: "Gde je život koji smo izgubili živeći, mudrost koju smo izgubili u znanju, i znanje koje smo ispustili u informacijama?"

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane