Natrag

Druga strana

Druga strana

Privatni istoričari: izrugivanje zdravom razumu, prošlosti i budućnosti

 

Sve će to istorija povratiti

 

Istorija zasnovana na glupostima i izmišljotinama može da traje i vekovima, ali uvek dovedi do stanja u kojem smo mi danas

 

Ana Borković

 

Pre tridesetak godina, u tada poznatom studentskom listu, jedan i danas aktivan novinar je u formi citata, kao šlagvort u tekstu, upotrebio navodnu Lenjinovu "misao": "Dok žena misli da si kod ljubavnice, a ljubavnica da si kod žene - a ti učiš, učiš, učiš!". I, bez obzira što su čitaoci tada još uvek bili temeljno preparirani ideološkim Lenjinovim doskočicama tipa "Učiti, učiti i samo učiti!" ili "Učenje svetlost - neučenje tama", u onu gornju promiskuitetno-pedagošku izmišljotinu poverovali su - gotovo svi. U sledećih šest meseci najmanje dvadeset ozbiljnih i visokotoražnih novina širom tadašnje Jugoslavije, prepisujući jedni od drugih, prenelo ju je kao nesumnjivo Lenjinov citat, do tada nepoznat, ali svakako atraktivan. Tim činom medijske promocije, jedna očigledna glupost, logička bedastoća i, doduše teško proverljiva, istorijska neistina, ugrađena je u opštu kulturu i istorijsko pamćenje kao činjenica koju treba imati u vidu kad se prosuđuje i o Lenjinu lično, i o Oktobarskoj revoluciji, i o komunističkom moralu u celini.

Ovaj primer je iznet tek kao bizarna pouka kako se lako stvari falsifikuju, pogotovo ako u javnom opštenju prema njima ne postoji kritički odnos, odnosno elementarna intelektualna sumnja kao, uostalom, preduslov svake demokratske misli. Na nivou velikih brojki, kada se dosegne relevantan statistički broj sličnih slučajeva, ovakve gluposti, trice i kučine počinju da čine ideologiju, čak i nacionalnu mitologiju, po definiciji zasnovanu na lažnim pretpostavkama i, počesto, očiglednim neistinama. U konačnom zbiru gubi se granica između (svakako lažnih) ideologija i mitologija nastalih slučajno, iz puke zabave i radi provokacije, i onih nastalih nečijom namerom, koncepcijski programiranih da poguraju ili ostvare nečiji interes, pokatkad najbanalniji pojedinačni, neretko dugoročni i istorijski.

Na jednom polu ovog spektra laži i opsena mogao bi se, za primer, naći nacionalno-istorijsko-mitološki, pa u krajnjem slučaju i ideološki slučaj Vuka Brankovića (između dva broja Tabloida obeležen je Vidovdan, dan Kosovskog boja), koji je već preko 600 godina simbol izdaje i noža u leđa, a da ne postoje nikakvi istorijski dokazi da je Vuk Branković na Kosovu ikoga izdao; istorijske činjenice, na protiv, govore da je njegova uloga u Kosovskom boju "pozitivnija" nego nekih drugih učesnika, koji su u istoriju otišli kao nacionalni heroji.

 

Logički apsurd

 

Ili, iz novije istorije, slučaj rušenja onog mosta na Neretvi, tokom tzv. Četvrte neprijateljske ofenzive, o kojoj su generacije morale znati napamet svaki detalj kao o remek-delu Titove vojne taktike, "genijalnoj varci" po zamisli vrhovnog komandanta  (navodno Tito naredio rušenje mosta kako bi zavarao Nemce, u čemu je genijalno uspeo, a onda su se partizanske jedinice tokom noći preko srušenog mosta prebacile na obalu; Partija i JNA su podučavali da su se ovim genijalnim činom nadahnjivale generacije polaznika kurseva vojne taktike i strategije u svim elitnim vojnim školama po svetu). Po svemu sudeći, i sam Tito je bio "zatečen" svojim zaslugama pa nije mnogo zamerio Koči Popoviću, učenom legendarnom partizanskom komandantu, koji je još za Titova života tvrdio: "Uveren sam da Tito nije mogao ni pomišljati da tada krene na drugu obalu Neretve... Na kraju krajeva, cela ta stvar logički je apsurdna: ko je tada, u tadašnjim ratnim uslovima, uz tako oskudne tehničko-inženjerijske snage mogao izvesti operaciju takve delikatnosti - da miniranjem sruši most, a da njegov kostur ostane u položaju pogodnom za prebacivanje ljudi preko plahovite reke, takoreći usred zime!? Stručnjaka koji bi mogli da pripreme i izvedu takvu pirotehničku operaciju nismo imali u to vreme. Siguran sam da nije bila u pitanju neka promišljena varka?... Kad su takva tumačenja uzela maha kao omamljiva legenda, više nisu mogla biti obuzdana, pa nije isključeno da su i oni koji su legendu lansirali, počeli iskreno verovati da ona odgovara istorijskoj istini".

Princip je isti, a sve ostalo su nijanse, i među hiljadama mogućih savremenih uzoraka, uočljivih u bilo kom ovdašnjem mediju. Radi se samo o šteti ili koristi koje iz tih "uzoraka" proističu i njihovim dometima u odnosu na trenutak, okolinu ili istoriju.     

Tu nedavno, u emisijama televizija sa nacionalnim frekvencijama gostovale dve dame - jedna spistateljica ("35 knjiga", mnoge sa istoriografskim prefiksom), kolumnistkinja, partijanerka, poklopac na svakom estradnom loncu itd., druga navodno najplaćenija novinarka na Balkanu, alfa i omega političkog novinarstva u RTS-u.

Ona prva se hvali kako je (i sa tatom) toliko putovala i upoznala toliko slavnih ljudi, da to nije za verovati. Tako je, kaže, "na primer, moglo da se desi da ujutro razgovaram sa princezom Dajanom, a ručam, na primer, sa Gagarinom". Na pitanje voditelja o čemu je "razgovarala" sa princezom Dajanom, ova odgovara: "Pitala me o odnosu crnogorskih princeza i Raspućina!?". E, sad, ako je tvrdnja o sadržaju ovog razgovora toliko imbecilna da nije ni za pokušaj komentara, ostaje još činjenica da voditelj na nacionalnoj televiziji nije imao nikakve primedbe u vezi sa princezom i Gagarinom. A podaci govore sledeće: gošća rođena decembra 1967... Gagarin poginuo marta 1968. To znači da je ručak sa Gagarinom obavljen kad je gošća imala najviše tri meseca i da je svoje poslednje trenutke Gagarin posvetio upravo njoj. Gošća je pri tom upravo doletela od Dajane koja tada ima sedam godina, a princeza će postati tek 1981, trinaest godina kasnije. Ili je možda htela da kaže kako se radi o "metafori", a da je umesto Gagarina zapravo ručala sa Mao Cetungom. Voditelj nacionalne televizije je ovakva trabunjanja listom prihvatao zdravo za gotovo, pozdravljajući nameru gošće da kao "svedok istorije", posle odgovarajuće istorijske distance, posle legalizacije ovakvih gluposti, kada budalaština postane istina, možda zatraži i nacionalnu penziju ili status akademika.

 

Jedno je želja, drugo...

 

Ova druga, opet, bez i najmanje reakcije voditelja, sa autoritetom koji se ne osporava, priča kako je 2001. godine u njenu emisiju poznati Džo bagerista doveo anonimnog Velju Ilića, za kojeg, kaže ona, niko do tada nije čuo, što znači da ga je ona otkrila. Tako za najplaćeniju personu RTS-a istorija i zvanično počinje 2001. Ono što ona ne zna - to i ne postoji. Bez obzira što se taj Velja Ilić do tada već tri puta politički rodio i tri puta politički umro, a za Džoa do tada niko nije čuo. Za sivu eminenciju RTS-a o trošku pretplatnika - utoliko gore po činjenice. Nekomentarisane, ove i ovakve "činjenice" tako postaju još jedna cigla u pisanju neke nove istorije i nove istine u aranžmanu javnih osoba koje nisu u stanju da prebroje ni sve telesne šupljine na sebi.

Aktuelni "slučaj Ratko Mladić" je, na primer, neverovatno zahvalno područje za istorijske improvizacije i gore od onih "lenjinskih" ili "neretvanskih". Tako je postala "opštepoznata stvar" da se Mladićeva "genijalna strategija i taktika" izučavaju (kao i u Titovom slučaju) na svim najznačajnijim vojnim školama u svetu. Istina je, međutim, da se ne izučava ni u jednoj ozbiljnoj akademiji ni u SAD, ni u Rusiji, ni u Francuskoj ni u Engleskoj. Tačnije, Mladićevo vojevanje u vojničkom smislu (i samo informativno), navodi se kao primer ratovanja Golijata protiv Davida s obzirom na nesrazmernu Mladićevu prednost (u borbenoj tehnici i drugim sredstvima) u odnosu na protivnika u svim konkretnim bitkama. Taj odnos je retko bio 1:6, češće čak 1:20 u Mladićevu korist, što njegovu "genijalnost" u vojničkom smislu bitno kompromituje. Prvu bitku koju je Mladić imao nakon početka NATO bombardovanja srpskih položaja (koje je za cilj imalo "izjednačavanje snaga na terenu"), posle kojeg se smatralo da su neprijateljske snage po opremljenosti relativno zaista izjednačene - Mladić je izgubio. Tako se ni uloga Mladića u odbrani Srba u Bosni ne može braniti i svoditi u realne okvire ukoliko se na drugoj strani prave mitovi kojima se na ozbiljnim vojnim akademijama smeju.

Praviti istoriju ne može svako, jer to je ipak "nešto drugo od običnog, mirnog života". Ako se i usudi "svako", dobije se - svašta.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane