Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

Život i priključenija u odsustvu parlamentarne demokratije

 

Predsednik protiv predsednika

 

Kada će Srbija postati uređena pravna država socijalne pravde? Kad većina političara bude uhapšena. Kada će to biti? Malo sutra. Ili možda malo kasnije? O ovim i drugim dilemama postdemokratskog društva piše Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve Vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

 

Piše: Mile Isakov

 

Kao što je Lenjin govorio za Socijalizam, i pogodio, tako će i Demokratiji glave doći mangupi u sopstvenim redovima. Naročito u tranzicionim državama u kojima je njena destrukcija započela odmah po formalnom uvođenju.

 Nekritički kopirajući sve, pa i antidemokratsku praksu razvijenih zemalja, demokratski pripravnici u svoje programe razvoja unose i taj virus, sa kojim se demokratska društva sa tradicijom mnogo lakše nose zato što demokratske institucije po inerciji, ipak, još funkcionišu. Tek formirane, takve institucije kod nas, nisu se još ni etablirale, jer njihovi funkcioneri i činovnici, postavljeni tamo po partijskoj pripadnosti, tek treba da se uče. Imajući u vidu da su tamo i dospeli mimo sveta i reda, takvi prirodno brže usvajaju razne marifetluke nego pravila i norme.    

     Ako Srbija ikad bude uređena pravna država, većina političara će biti uhapšena. Odnosno, postaće to tek ako budu pohapšeni. Kako stvari stoje to znači NIKAD.

     U ovoj zemlji Ustav i zakone, za primer, ne poštuju čak ni oni koji su ih doneli i koji su najodgovorniji za njihovo sprovođenje, pa kako onda građane uveriti da oni moraju i očekivati od njih da se ponašaju u skladu sa propisima, koji se, uzgred, svaki čas menjaju.

     Primera je mnogo ali red je da počnemo od najkrupnijih. Od glave.

U članu 115, Ustava Srbije piše: „predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu dužnost", a naš predsednik države istovremeno je i predsednik jedne političke partije, što je nesumnjivo javna funkcija. To je kršenje Ustava, mada je Ustavni sud, sebi u bradu promrmljao nešto drugo, niko ne zna šta. O poštovanju demokratije, njenim načelima i principima, kao što je podela i stroga odvojenost zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, naprimer, da i ne govorimo.

 

Zakonsko bezakonje

 

     Predsednik Republike trebalo bi da bude predsednik svih građana podjednako, a to prosto nije moguće ako istovremeno mora da radi u interesu svoje partije, koju lično i predvodi. Mada u članu 5, Ustava, piše da „političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi", partije na vlasti upravo to čine uz blagoslov i direktno učešće predsednika Srbije. Po Ustavu predsednik ne bi smeo ni da se meša u rad Vlade, pa ipak on njome praktično rukovodi i potpisuje međudržavne ugovore u ime Vlade Srbije!

 Zatim, Ustav garantuje imovinu lokalnoj samoupravi i Pokrajini, ali ona im je oduzeta 1996. i još uvek im se ne vraća. Baš kao što se ni građanima ne vraća nacionalizovana imovina posle drugog svetskog rata. To je takođe direktno kršenje Ustava. Ako nema zakona o restituciji, zakon o lustraciji postoji, ali se ne primenjuje. Postoji i zakon o sukobu interesa, postoje i poslanici koji su ga izglasali, a i dalje sede u dve tri fotelje. Postoji i zakon o finansiranju političkih partija, a kao da ga nije ni bilo, donosi se novi?

 Političke stranke koje su i donele oba zakona, na očigled javnosti troše desetinu puta više novca nego što su im legalni prihodi i nikom ništa. Usvojeni su i zakoni o javnim nabavkama i korupciji, a partije i dalje uredno reketiraju one kojima nameštaju poslove mimo tendera ili preko reda. I tako beskonačno. Kada vlast tako nipodaštava Ustav i zakone, kako se onda može očekivati da ih poštuju građani? Kako će oni koji selektivno, po sopstvenoj volji i nahođenju, primenjuju propise za čije su sprovođenje nadležni i odgovorni, ubediti građane da ih se pridržavaju i plaćaju debele kazne za njihovo kršenje?

 

Jedan u dva

   

Očigledno „zakoni su za protivnici", kao što je govorio Pašić, i donose se više zbog toga što je to uslov evropskih integracija, nego sa ubeđenjem i rešenošću da se njihovom primenom uređuju prilike u zemlji. Prosto se prepisuju i štancuju, pri čemu ta hiperprodukcija zakona stvara bezakonje, baš kao što i preterana upotreba vitamina, stvara hipervitaminozu i umesto da jača, zapravo slabi opštu otpornost organizma.

Višak zakonodavstva, pokazatelj je nepostojanja društvenih vrednosti, svesti i odgovornosti, više nego pravne uređenosti društva.

Ozbiljnim ljudima ne treba zakonom zabranjivati da skaču pod voz, niti ih obavezivati da u tom istom vozu ustanu i ustupe mesto za sedenje starijem. Ali najvišoj vlasti u Srbiji, očigledno, treba doneti zakon o poštovanju zakona.

Predsedniku Srbije, izgleda, posebnim zakonom treba zabraniti da u isto vreme bude i predsednik jedne partije, jer na taj način, svojim dvoličnim ponašanjem, nanosi štetu i državi i sistemu vrednosti na kojem počiva demokratsko društvo.

Da je principa i časti, svaki predsednik partije bi trebalo da podnese ostavku na tu dužnost već onog momenta kada se kandiduje za predsednika svih građana, a najkasnije u trenutku kada biva izabran na to mesto.

Tako bi sasvim sigurno bio bolji predsednik države, a i ličnim primerom na najbolji način doprineo sazrevanju društva i afirmaciji istinskih demokratskih vrednosti i pravne države. Naravno, tako bi stekao i autoritet i moralno pravo da i od drugih, pre svega u vlasti, ali i od građana, zahteva to isto, da se ponašaju u skladu sa interesima društva i po pravilima u te svrhe utvrđenim.

Ovako kad svi znaju da on navija za jednu partiju i sve što radi podređuje interesima te, svoje partije, sve ostale svrstava u građane drugog reda, čime nanosi veliku štetu društvu i kompromituje principe ravnopravnosti i jednakosti pred zakonom.

 

Ili jesi ili nisi

 

Ako imalo drži do demokratskih principa i fer pleja, predsednik države jednostavno ne bi smeo da bude aktivan ni u jednoj partiji i ne bi smeo da učestvuje u izbornim kampanjama za opšte izbore. Uprkos svojim ubeđenjima i simpatijama, ne bi smeo nikoga da favorizuje, jer ne sme da zloupotrebljava svoj položaj i autoritet funkcije predsednika Republike. Ne bi smeo da se meša ni da utiče na izbornu volju građana, kada su u pitanju parlamentarni ili lokalni izbori, jer pored Ustava mora da poštuje slobodnu volju birača.

To je znao čak i Milošević, da ni u njegovom sistemu, u kojem mu se sve moglo, nešto ipak ne može. Neke stvari prosto ne idu zajedno pa je i jedan takav diktator, makar samo formalno, ipak zamrznuo svoju funkciju predsednika partije u trenutku kada je istakao svoju kandidaturu za predsednika svih građana. Nije nas naravno ubedio da je postao demokrata, ali je znao da bez toga tek nema nikakve šanse.

     Zbog tako ambivalentne pozicije predsednik države, koji je i predsednik jedne stranke, često gubi orijentire i meru, mešajući se u sve i svašta, i kad treba i kad ne treba, pri čemu najčešće ostaje nejasno kada govori kao predsednik, a kad kao Predsednik.

 Kada preuzme stranački barjak ume bogami i da žestoko opali po mnogim problemima, od korupcije do nepristojno bogatih tajkuna, i po Vladi i po pravosuđu, (po policiji ne sme jer to nije njegovo, nego Dačićevo, a bez Dačića i SPS- a on ne može), ali kad se preobrati u vođu države sve to biva relativizovano i razblaženo u moru objektivnih poteškoća izazvanih svetskom ekonomskom krizom.

Vremenom je otkrio da takva dvostruka uloga može zgodno da posluži kao izgovor za mnogo što-šta. Za razne greške i nedoslednosti, uvek može da se izvuče objašnjenjem da nije on to uradio ili rekao kao ovaj predsednik, nego kao onaj predsednik. A opet, ako zatreba, nije da nije rekao.  

    

Mi znamo da On zna

 

Naravno sve su to samo jeftine dovitljivosti dorćolskog tipa, jer dovoljno je da Predsednik Republike samo ponekad okrene glavu pred pljačkom i krađama državne imovine, pa da padnu u vodu svi zaveti o socijalnoj pravdi i zakoni za borbi protiv kriminala i korupcije. A toga ima, ohoho! Zna on bolje od nas za takve slučajeve u kojima glavne uloge imaju visoki državni funkcioneri, kao i oni u lokalu, ali ne može da reaguje kako treba jer među njima ima i onih iz njegove partije, koji to rade pre svega za potrebe stranke, zadržavajući deo i za sebe kao nadnicu za strah, i za ćutanje ako slučajno budu uhvaćeni. A ne sme ni na koalicione partnere, koji ga ucenjuju, jer može da izgubi većinu. Tako i predsednik postaje saučesnik ozbiljnih krivičnih dela. Zna on i to, ali isto tako zna da za njega zakoni ne važe, osim kad se sam prijavi da plati kaznu (slučaj šampanjac) kako bi dokazao suprotno. A kad i mi znamo da on zna, onda postaju uzaludne sve priče i svi propisi. Samo hapsana pomaže, ali ko da hapsi kad su svi u igri? A i hapšenje treba da bude po zakonu. Kojem zakonu? Pa onom koji proizilazi iz Ustava, koji se takođe ne poštuje.

 

 

 

 

Predsedniku Srbije, izgleda, posebnim zakonom treba zabraniti da u isto vreme bude i predsednik jedne partije, jer na taj način, svojim dvoličnim ponašanjem, nanosi štetu i državi i sistemu vrednosti na kojem počiva demokratsko društvo.

  

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane