Natrag

Ološ ekonomija

Ološ ekonomija

Jesu li se u stvarnom životu ikada razumeli siti i gladni

 

Humanitarci u zlatnoj barci

 

Danas je potpuno jasno da je američki san bio pre svega lukava marketinška ideja. Ovu jeretičku misao napisala je italijansko-američka profesorka ekonomije Loreta Napoleoni, u mladosti simpatizer Crvenih brigada, a danas svetski priznati borac protiv ekonomskog terorizma i globalizacije. U njenoj knjizi "Ološ ekonomija" (Rogue Economics, Seven Stories Press, New York, 2008), čije delove Tabloid donosi svojim čitaocima u nekoliko nastavaka (srpski prevod, izdavačka kuća "Hesperia", Beograd) detaljno je prostudirana mračna strana globalizma

Loreta Napoleoni

 

U dokumentarcu „Neprijatna istina" (iz 2006. godine) Al Gor priznaje da mu je, tokom predsedničke kampanje 2000. godine, savetovano da izbegava ambijentalne teme - do kojih je njemu veoma stalo - jer to ne donosi glasove birača.

 Istraživanja javnog mnjenja su zaista pokazala da su birači potpuno nezainteresovani za zaštitu životne sredine. Danas bi sve bilo potpuno drugačije. Kriza ekološkog sistema ima veoma negativne posledice, što osećaju milioni ljudi. Samo šest godina kasnije, govoreći o zaštiti životne sredine, A1 Gor dobija Oskara i Nobelovu nagradu za mir!

Političari u državi-tržištu igraju ulogu koja nema veze sa tradicionalnom politikom, jer odslikava isključivo potrebe tržišta. Umesto da vode izborne kampanje, oslanjajući se na neki projekat, na viziju budućnosti, političari govore samo ono što birači žele da čuju.

Politika više nije teren za sukob ideja, već ring na kome se meri uspeh marketinških kreatora javnog mnjenja. Amerikanac Mark Pen, čuveni istraživač javnog mnjenja, prilagodio se komercijalnim principima. Ishod izbornih kampanja danas određuju neodlučni potrošači i birači koji iz jedne partije prelaze u drugu.

Oni su pravi politički pokazatelji.

Taj mehanizam je već isproban u marketinškim kampanjama za potrošnju na malo. Lanac britanskih supermarketa Tesco razvio je dragocen sistem prikupljanja podataka deleći kupcima kartice koje im stvaraju zavisnost od određenih proizvoda. One otkrivaju pravi „genetski kod" potrošača, jer sadrže sve podatke neophodne za uspostavljanje komercijalnog odnosa, od društvenog statusa do kulinarskog ukusa. Marketinške agencije zadužene za analizu informacija, koristeći takozvanu tehniku data-minig (prikupljanje podataka), najviše se fokusiraju na potrošače bez izgrađenog ukusa, a ne na one koji uvek kupuju iste proizvode. Njih interesuju neodlučni potrošači. Promene u njihovim potrošačkim navikama ukazuju na konkretne mogućnosti prodaje.

Istraživanje javnog mnjenja je za političare isto što su posebne potrošačke kartice za supermarkete kao što je Tesco. To je slika o navikama neodlučnih birača. Stručnjaci za istraživanje političkog javnog mnjenja analiziraju podatke. Prikupljaju i proučavaju informacije o neodlučnim biračima i na tim osnovama grade izborne kampanje. Tako je i smišljen kontroverzni slogan „Napred, a ne nazad" Laburističke partije u izbornoj kampanji 2005. godine .

Pre izbora u Velikoj Britaniji, udruženje Penn obavilo je hiljade razgovora da bi steklo uvid u to šta misle ljudi o Bleru i Laburističkoj partiji i šta od njih očekuju. Rezultati razgovora saopštavaju se Penu, a on ih sažima u slogan.

 

I bogovi troše gorivo

 

Sociolozi stalno troše reči govoreći o „neodlučnom" srednjem staležu, ali tek u državi-tržištu takvi birači postaju ključni faktor politike. Paradoks je to što u modernoj demokratiji svoj politički izbor rado ističu baš takve manjine, mnogo više od političkih partija. Bez intelektualnih i ideoloških odlika političari su samo opsenari koji ubeđuju mase da je njihova politika korisna za zemlju.

Razumevanje razloga koji u državi-tržištu ljude navode da promene političko opredeljenje je dragocen instrument za one koji znaju da ga koriste u cilju delotvorne propagande. Slavne ličnosti znatno utiču na neodlučne birače, što može imati odlučujuću ulogu za ishod izbora. To je nova pojava. Zamislite kako bi izgledalo da super-ekipa Felinijevog filma Slatki život, pedesedetih godina, agituje za Demohrišćansku partiju. To tada nije bilo moguće.

Retki su umetnici koji su, u prošlosti, učestvovali u političkim debatama, najčešće protiv establišmenta. To je bio, na primer, Čarli Čaplin tokom uspona nacizma, ili, kasnije, makartizma.

Danas političari pozivaju „zvezde" da im se pridruže, jer tako privlače više glasača koji u njima vide ostvarenje sna. To objašnjava zbog čega je Konzervativna partija postavila Boba Geldolfa za konsultanta u osmišljavanju političke strategije za rešavanje problema globalnog siromaštva; među slavnim aktivistima UNICEF-a su i Dejvid Bekam, Riki Martin i Robi Vilijams. Da pomenemo i to da su bivše pobednice Mis Univerzuma (njih pet) naimenovane za ambasadore Fonda Ujedinjenih nacija za stanovništvo.

Uključivanje „slavnih" u svetsku politiku određeno je društvenim položajem a ne pripremljenošću i stručnošću u određenim oblastima. Globalizacija je nesrazmerno naduvala njihovu ulogu, tako da su im lica postala poznata u svim, čak i najudaljenijim delovima sveta a tranzicija države-nacije u državu- tržište im je olakšala ulazak u konvencionalnu politiku. Celebrities čine deo establišmenta, jer svoju slavu i bogatstvo duguju opsesivnoj komercijalizaciji svog lika i delŕ. Od tržišta zavisi njihov uspeh, to jest njihova egzistencija.

Poznate ličnosti, ili kolektivna uobrazilja o njima, mogu se porediti sa mitovima o starogrčkim bogovima, kapricioznim božanstvima na Olimpu države-tržišta. Obasuti slavom i bogatstvom pripadaju kategoriji nadljudi i, kao takvi, mogu voditi život van tradicionalnih pravila. Njima je sve dozvoljeno, čak i život pun mrlja.

Bred Pit, koji časno pokušava da spase planetu za volanom ekološkog automobila, obilazi svet i privatnim avionom.

 Dok je sa Anđelinom Džoli putovao po Namibiji, potrošio je gotovo 40.000 litara goriva kojim bi se, inače, ekološkim automobilom moglo stići na Mesec. Roker Bono Voks  je spasavao Afriku od siromaštva krstarenjem, pa je za to čak i kandidovan za Nobelovu nagradu za mir. Inače, poznato je da njgova muzička grupa U2 ne plaća poreze u Velikoj Britaniji, jer je sav svoj imetak prebacila u holandske poreske rajeve. To je isto kao da je u najmračnijim trenucima makartizma Čarli Čaplin večerao sa senatorom Makartijem ili sa braćom Dals.

U prošlosti se takvo licemerno ponašanje nije tolerisalo. A danas je drugačije. Zašto? To smo već objasnili. Slavne ličnosti pripadaju rasi nadljudi. Široke mase vole u to da veruju. Ljude zaista interesuju životi poznatih i prosto ne bi znali šta će bez dnevne doze neke sapunice. Ljubavne avanture poznatih su u jednoličnoj svakodnevici jeftina, ali dragocena zabava. Mediji stvaraju prisan odnos između njih i obožavatelja koji sanjaju otvorenim očima. Oni ne žele da stvaraju bolji svet, već da postanu deo sveta slavnih.

I ovim „nadljudima" manipulišu političari koji ih koriste u izvođenju mađioničarskih trikova.

Političari su pravi opsenari našeg doba a ne pop-pevači, fudbaleri i holivudske megazvezde. Džordž W. Buš i Toni Bler prividno podržavaju Bonov i Geldofov Live 8 i njihovu borbu protiv siromaštva u Africi, mada su, u suštini, okrenuti isključivo interesima svog biračkog tela. Sigurno nisu aktivni borci protiv siromaštva u Africi. Uključivanjem slavnih ličnosti, kao i medijskim super-spektaklima praćenim agresivnom propagandom, oni nastoje da to prikažu kao altruistički čin zapadnjaka prema Africi. U stvarnosti, cilj je suprotan.

Njihov pravi cilj je da se pažljivo pridržavaju političke platforme u kojoj bi afrički kontinent i ubuduće trebalo da poštuje zakone tržišta nametnute od zapadnih sila.

 

Razmišljanja o Africi

 

Mnoge generacije ekonomista i političara razmišljaju o tome kako da reše problem Afrike. Od šezdesetih godina do danas ovaj kontinent je dobio više od 500 milijardi dolara strane pomoći, a sada je još siromašniji nego kada su mu dodeljene prve pozajmice. Zašto je to tako? Bono i njegovi partneri rekli bi daje odgovor jednostavan. Nedovoljno novca i nemogućnost afričkih vlasti da vrate dugove, čime je zaustavljen ekonomski rast. Zato oni smatraju da je najjednostavnije da donatori otpišu dugove i udvostruče finansijsku pomoć. Toni Bler je pred zemlje članice G8 (2005. godine) izneo rešenje koje su predložili Bono i Bob Geldolf i one su podržale tu inicijativu.

S tim se nisu složili ugledni ekonomisti, diplomate i ličnosti koje su posvetile život borbi protiv siromaštva u nerazvijenim zemljama. Nerazvijena zemlja se ne razvija zbog strane pomoći, „već pronalaženjem načina za sticanje novca", smatra italijanski diplomata Karlo Cibo koji je decenijama živeo u Africi. Najvažnije je kako afrička politička elita koristi pomoć. Veliki deo od 500 milijardi dolara, koje je Afrika dobila šezdesetih godina, služio je za finansiranje državnih udara i građanskih ratova a ne za ekonomski napredak naroda. Samo osamdesetih godina u 29 zemalja subsaharske Afrike dogodila su se 92 državna udara.

Između 1982. i 1985. godine, Zimbabve troši na oružje i municiju od 1,3 do 1,5 milijarde pomoći.

Istorijski gledano, strana pomoć Africi zapravo pokazuje snagu ološ ekonomije koja finansira pre svega terorizam. U zemljama razorenim ratom, kao što su Etiopija, Somalija i Sudan, preprodaja dobara, to jest preraspodela inostrane pomoći, predstavlja najunosniji izvor lokalnih, naoružanih grupa. Tokom građanskog rata u Sudanu, najveći deo pomoći u hrani, namenjen područjima pogođenim ratom i glađu, koriste naoružane grupe i gospodari rata. Oni kupuju iračko oružje za borbu protiv sudanske vojske i ubijanje stanovništva. I afričke vlasti učestvuju u toj pljački. Vlada iz Kartuma koristi svoju kvotu pomoći za kupovinu iračke nafte potrebne za ratnu mašineriju i za plaćanje iračkih vojnih savetnika. Zemlje donatori su utvrdile da oko pet odsto pomoći negde „curi". U nekim afričkim zemljama čak 20 odsto.

Najčešće je pomoć oteta čim stigne u zemlju, a ako je podeljena stanovnicima, pljačkaju ih po kućama.

U Africi naoružane organizacije „konfiskuju" dobra na određenim kontrolnim punktovima. Zbog pljačke, ljudi su još siromašniji, kao što se desilo u Sudanu. Tokom građanskog rata, policija Bagara, sa severa, pljačkala je sela na jugu gde se zabarikadirala Sudanska vojska za narodno oslobođenje, jedna od naoružanih grupa s ovog područja. Policija otima stoku, osnovni izvor preživljavanja stanovništva u južnom delu zemlje i tako ga sasvim siromaši.

 

Zagrizi metak umesto hleba

 

Mada prihvaćene i organizovane sa dobrim namerama, inicijative poput Live Aid za Etiopiju, osamdesetih godina, i Live 8 - 2005. godine, ipak posredno podstiču građanske ratove umesto da rešavaju ekonomske probleme Afrike. Pravi uzrok totalnog siromaštva u Etiopiji, osamdesetih godina, nije bila suša, već ogromne migracije stanovništva koje je bežalo od rata oko reke Tigar. Rat između Adis Abebe, eritrejskih ratnika i Narodnog fronta oslobođenja trajao je deset godina. Između 1982. i 1985. godine, Etiopija dobija 1,8 milijardi dolara strane pomoći, uključujući i doprinos prikupljen tokom koncerta Live Aid. Ali, umesto da bude podeljen izgladnelom stanovništvu, najveći deo novca - ukupno 1,6 milijardi dolara - koristi se za nabavku oružja. Nehotice Live Aid i strani donatori podržavaju ratove i nemilosrdnu borbu između naoružanih kriminalnih grupa i vlasti oko raspodele pomoći. Tako doprinose tragičnoj sudbini Etiopije, zemlje koja je danas siromašnija nego što je bila početkom osamdesetih godina.

Dakle, i velike umetničke incijative s humanitarnim ciljem lako postaju plen ekonomije ološa, naročito u afričkim zemljama. Takve inicijative su prihvaćene, jer u ljudima bude lažno uverenje o pružanju pomoći onima kojima je potrebna.

Karlo Cibo dodaje da pop-muzičari na koncertima previše ističu svoje „zasluge", lažno smirujući savest ljudi. Njihova pažnja se odvlači od stvarnih problema koje je mnogo teže resiti. Prikupljeni novac često se troši i brzo i pogrešno, kako se ne bi stekao utisak da je završio u džepovima organizatora.

Ali to nije pravi način da se pomogne Africi. Čak je i Svetska banka jasno rekla da bi otpisivanje duga i povećanje pomoći još više osiromašilo Afriku. Bilo bi mnogo korisnije da bogate zemlje ukinu 300 miliona dolara subvencija svojim poljoprivrednicima.

Takva strategija bi povoljno uticala na porast afričke poljoprivredne proizvodnje. Prihod od toga bi iznosio sto milijardi dolara i bio bi za dvadeset milijardi veći od 80 milijardi dolara pomoći  koliko su, 2006. godine, industrijske zemlje uputile Africi. Ukidanje subvencija u industrijskim zemljama omogućilo bi afričkim proizvođačima da se slobodno takmiče sa zapadnim zemljama i da ubiraju profit od 500 milijardi dolara, što bi bilo dovoljno da se do 2.015. godine iz siromaštva izvuče 150 miliona Afrikanaca.

Pravi problem je u tome što takve kampanje nisu u skladu sa interesima zapadnih poljoprivrednika koji čine najveći deo Bušovog izbornog tela, kao ni grupe za pritisak koje su veoma moćne u SAD i u Evropi. Buš i Bler su oduševljeno prihvatili predlog Bona i grupe U2; muzičari su pozvani u Belu kuću i na kongres Laburističke partije da bi razgovarali o rešavanju problema siromaštva. Veoma jeftin medijski potez.

 

Umesto da leči, pomoć je dovela do bolesti

Iza kampanje „ukinuti siromaštvo" krije se prava istina, a to je da strana pomoć donosi korist samo onima koji je dodeljuju. To se posle rata pokazalo i sa Maršalovim planom kojim se, pre svega, stvaralo novo tržište za američke proizvode, dok se Evropi pomagalo samo na posredan način. Mumo Kisau, ekonomista koji radi za brojne humanitarne organizacije u Africi, tvrdi da na svaki dolar koji stiže na kontinent tri dolara ostaju u zemlji porekla. Radna snaga i proizvodi stižu iz zemalja donatora. Konačno, i pomoć se daje zbog stvaranja tržišta za proizvode sa Zapada. Svetska banka iznosi podatak da afričke zemlje troše 70 odsto kredita za kupovinu dobara i usluga od zapadnih preduzeća.

Mnogi afrički lideri su se izjasnili protiv načina davanja strane pomoći. Oni su, umesto toga, tražili mogućnost nabavke tehnologije i razvoja ključnih infrastruktura, na primer u saobraćaju. Naime, u Africi nema struktura i ljudskih resursa koji bi zemlju mogli izvući iz siromaštva, kao što pokazuje izgradnja brane na reci Niger koju je finansirala Svetska banka. Projekat vredan 15 miliona dolara završio je u inženjerskom studiju jednog Amerikanca jer su vlasti Nigerije bile nesposobne da vode taj poduhvat.

Ako je cilj Maršalovog plana bio da obnovi Evropu, uništenu u ratu, tako što će potrošači moći da kupe američke proizvode, finansijska pomoć u Africi ima suprotan cilj. Da bi zaštitila svoje poljoprivrednike, Evropska unija, poznata kao velikodušan donator, još zabranjuje da se Africi prodaje genetski modifikovano seme koje može uspevati u uslovima suše. Pomoć, kao filantropski čin, posmatrana je kao neka vrsta sigurnosti koju donatori plaćaju da bi sopstvenu industriju zaštitili od konkurentnih afričkih proizvoda.

U tom kontekstu je jasno zbog čega je pomoć iz inostranstva pravi uzrok lošeg stanja u Africi i može se posmatrati kao veoma zarazan i smrtonosan ekonomski virus, sličan eidsu. Švedski ekonomista Fredrik Erikson dokazuje da je, od šezdesetih godina, obim pomoći afričkim zemljama bio obrnuto srazmeran ekonomskom rastu. Umesto da leči, pomoć je dovela do bolesti.

Zemlje koje su dobile veću pomoć postale su još siromašnije. Na primer, Tanzanija i Kenija, koje su šezdesetih godina, posle sticanja nezavisnosti, imale održivu stopu rasta, počele su da stagniraju polovinom sedamdesetih godina. Ekonomski sunovrat se podudara sa dobijanjem strane pomoći. Od početka sedamdesetih do 1996. godine, ove dve zemlje dobile su oko 16 milijardi dolara pomoći. Taj novac je upotrebljen za katastrofalno vođenje ekonomske politike.

Tanzanija prolazi kroz prevaziđen oblik socijalizma na afrički način, a Kenija zabranjuje uvoz.

 

Africi ne treba strana pomoć

 

Inostrana pomoć ne donosi ni političku stabilnost. U leto 1998. godine, članovi A1 Kaide napadaju američke ambasade u Keniji i Tanzaniji usmrtivši stotine ljudi zato što vlasti nisu reagovale na pravi način. Druga priča je sa Bocvanom, zemljom koja je poslednjih trideset godina privukla skromnu stranu pomoć a koja ipak ima veći privredni rast čak i od Kine (BDP je porastao sa 1.600 dolara - 1975, na 8.000 dolara - 2004.). Bocvana se smatra jednom od politički najstabilnijih afričkih zemalja.

Tomas Šiji, autor komparativne studije Beyond Dependence andPoverty: Rethinking U.S. Aidto Africa ukazuje na to da je Afrika, u prošeku, dobila četiri puta veću pomoć od Azije. Uprkos tome, danas BDP po glavi stanovnika svedoči da se ona nalazi na granici siromaštva, jer su njenih 15 država najsiromašnije na svetu, dok Azija primetno napreduje.

Prema izveštaju Svetske banke iz 2007. godine, globalno siromaštvo, procenjeno na osnovu broja ljudi koji žive sa manje od dolara dnevno, smanjuje se zahvaljujući ekonomskom rastu u Kini i Indiji.

Problem Afrike nije ekonomski, već politički. Moći će da ga reše samo „dobre vlasti", a ne novac.

Džon Rider, autor knjige Afrika, biografija jednog kontinenta, opisuje istoriju Ukare, ostrvceta na jezeru Viktorija u Tanzaniji. Gusto naseljena, sa škrtom peskovitom zemljom, retkom vegetacijom i nikakvim resursima, Ukara nikad nije patila od gladi i nestašica. Rajder smatra da je taj uspeh plod sistema privatnog vlasništva i odsustva šefova i diktatora.

Afrički ekonomisti su čvrsto uvereni da je Africi potrebna građanska revolucija, srednji preduzetnički sloj u stanju da obezbedi radna mesta u proizvodnji i prodaji robe za koju ima kupaca. Africi nije potrebna strana pomoć.

Dakle, dve godine posle istorijske odluke o otpisu afričkog duga, kontinent nikad nije bio siromašniji. Nijedna inicijativa nije bila korisna, čak ni takozvana „crvena marka" (Red). Pod njom se ujedinila grupa preduzeća koja Africi prosleđuje određeni procenat od sopstvenih zarada.

Neuspeh kampanje za ukidanje siromaštva nemilosrdno pokazuje osujećenje „dobrih namera" slavnih ličnosti. Loše obaveštena i često bez potrebnog znanja za bolje razumevanje složenih pitanja, kao što je priroda siromaštva u Africi, poznata lica postaju lake žrtve lukavih političara i njihovih makijavelističkih, marketinških mašina. Političke zablude su u dopunjujućem odnosu sa matrix-tržištem, jer doprinose rušenju barijera između stvarnosti i mašte. One su duša propagande države-tržišta: političari ih fabrikuju, a mediji raznose.

Najjeftinija zabluda je ta da će se kupovinom proizvoda marke Red pomoći gladnoj afričkoj deci. U političkom smislu je, naime, najunosniji strah od terorizma kojim je popunjavana ideološka praznina nastala posle raspada komunizma.

 

 

 

 

Bogovima je bogovski

 

Poznate ličnosti, ili kolektivna uobrazilja o njima, mogu se porediti sa mitovima o starogrčkim bogovima, kapricioznim božanstvima na Olimpu države-tržišta. Obasuti slavom i bogatstvom pripadaju kategoriji nadljudi i, kao takvi, mogu voditi život van tradicionalnih pravila. Njima je sve dozvoljeno, čak i život pun mrlja.

Bred Pit, koji časno pokušava da spase planetu za volanom ekološkog automobila, obilazi svet i privatnim avionom.

 Dok je sa Anđelinom Džoli putovao po Namibiji, potrošio je gotovo 40.000 litara goriva kojim bi se, inače, ekološkim automobilom moglo stići na Mesec. Bono je spasavao Afriku od siromaštva krstarenjem, pa je za to čak i kandidovan za Nobelovu nagradu za mir. Inače, poznato je da muzička grupa U2 ne plaća poreze u Velikoj Britaniji, jer je sav svoj imetak prebacila u holandske poreske rajeve. To je isto kao da je u najmračnijim trenucima makartizma Čarli Čaplin večerao sa senatorom Makartijem ili sa braćom Dals.

U prošlosti se takvo licemerno ponašanje nije tolerisalo. A danas je drugačije. Zašto?

 

 

 

 

Knjigu Lorete Napoleoni "Ološ ekonomija - tamna strana novog svetskog poretka" u prevodu Alenke Zdešar Ćirilović, moguće je kupiti direktno kod izdavača:

"Hesperia"

Čubrina 5, 11000 Beograd

Tel: +381 11 2624 544; +381 11 2624 693

Fax: +381 11 2182 918

E-mail: hesperiaeduŽeunet.rs

 

 

 

Cilj terorizma je terorisati

             Franc Fanon

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane