Natrag

Odjeci

Odjeci

Lepenski vir: povodom tekstova u Tabloidu 236 i 237

 

Njihova "poetika" bila je razarajuća

 

A sve je počelo od dronjaka iscepanog ter-papira...

 

Piše: arhitekta Peđa Ristić

 

 

Svojevremeno je naš velikan profesor Aleksandar Deroko, još 1983. godine, rekao da je preseljenje senzacionalnog arheološkog lokaliteta Lepenski vir "najveća kulturna katastrofa XX veka".

Tu izjavu je snimila RTB u njegovom stanu, u diskusiji najznačajnijih autoriteta tog vremena, i emitovana je nekoliko puta. Mislio sam da će ta autoritativna najoštrija osuda imati nekog uticaja na kulturnu javnost, makar da odgovori i da brani i odbrani način rada koji je koštao milione, a očigledno je bio neuspešno izveden. Cela šira stručna ekipa koja je organizovala preseljenje Lepenskog vira sve što je svojim projektima idejama predvidela, ništa od toga nije moglo da se ostvari čitavih 40 godina.

Da su bili Japanci, izvršili bi harakiri, ili bar dali ostavke. Tako je Lepenski vir ostao nepristupačan, da niko nije odgovarao i izgleda da je ovladala neka nemušta mafijaška zavera mračnih odgovornih ustanova i krunisanih bosova u njima.

Iako sam prvi objavio svoju tezu o rekonstrukciji arhitekture Lepenskog vira još 1968. godine i konkretno izgradio rekonstruisanu kuću Lepenskog vira, ona je od mračnih sila ocenjena da može da se prihvati samo kao "dodatna turistička atrakcija". Međutim, kada sam uprkos takvoj "preporuci" svoju tezu branio i odbranio na nemačkom jeziku, pred biranom stručnom naučnom komisijom na čuvenom univerzitetu u Gracu, dobio sam za to najveću moguću ocenu. Onda je u našem inače u ozbiljnom nedeljniku NIN-u doneta kratka vest - "Peđa Ristić doktorirao u pedesetoj godini zbog svoje mame".

U svojoj tezi držao sam se svoje arhitekture, kako teorije tako i prakse, i dodirivao sam arheologiju ne više nego što je to potrebno, jer arheologija zahteva timski rad, a na Lepenskom viru ona je očigledno bila najslabija tačka, ispod svakog nivoa. Neke osnovne stvari su ipak zajedničke za obe "arh" - a to su ručna kolica sa jednim točkom.

Prosta radna snaga za iskopavanje zaposlena među okolnim meštanima je bila neobično jeftina. Ovi jeftini nadničari su dolazili na iskop sa svojim alatima, ali i sa svojim ručno izrađenim kolicima na kojima je i točak bio primitivno ručno izrađen, bez okova, pa točkovi zbog habanja nisu bili precizno kružni, već pomalo elipsasti i džombasti. Kolica nisu mogla da se ravnomerno guraju jer su zapinjala i truckala.

Svaki preduzimač štedeo bi radnu snagu, ali pre svega i kvalitet rada. Naime kolica su prelazila često preko onih divnih bronzanih otkopanih osnova i razarali nepovratno njihovu strukturu. Da se to ne bi događalo, organizatori su postavljali fosne da se preko njih vozi, međutim kolica nisu mogla ni da dobro drže pravac, pa su spadala sa fosni i bukvalno kopala rupe po podovima. A tek šta se događalo kada je trebalo da se spuste sa platformi nasilno obrubljenih osnova? Bio sam svedok kako su kolica padala sa fosni, udarala u zasek i odvaljivala čitave rubove porubljenih osnova i time potpuno menjala njihovu siluetu toliko važnu za dalja istraživanja.

   Već u ono vreme na građevinama su preovladala metalna kolica sa pneumatičkim točkom sa kugličnim ležajem i mogla su se kupiti kod Avrama Filipovića (Feruma). Nikog od nadležnih nisam mogao da ubedim, pa sam nameravao da od svog novca kupim bar jedna točak i da ga montiram na jedna od tih drvenih kolica. Nažalost, nisam uspeo.

 

Afera ter-papir

 

O ovim malim detaljima nisam nikada pisao, jer sam smatrao da treba da se usredsredim samo na svoj glavni cilj, tj. na rekonstrukciju odnosno rekompoziciju arhitekture, međutim čini mi se da nikada nisam pisao i o tragičnoj aferi "ter-papir", kad odjednom čitam o njoj u Tabloidu, iz pera autora Stanislava Živkova. Ne znam gde je to Živkov iskopao, ali, hvala Bogu, neko pominje i ter-papir kojeg su na terenu upotrebljavali da prekrivaju otkopano radi opšte zaštite. Svako veče studenti su navlačili dronjke od tog već iscepanog ter-papira, koji je bio težak i dodatno šmirglao bronzane ostatke, a praktično nije mogao da zaštiti nalaze od neke provale vode. Govorio sam i vikao da u svakoj seljačkoj zadruzi ili apoteci može da se kupi najlon širine četiri metra. Nije pomagalo, sve do velike poplave 1970, kada je Dunav odneo, pored ostalog, i trećinu najvažnije kuće br. 54 . Tek posle tog gorkog nauka stigao je najlon i najlon-džakovi sa peskom na lokalitet, ali kasno.

 

Poetika bronzanih boja

 

Ovo su samo neki sitni uzgredni detalji kulturne katastrofe XX veka. Ipak, da pomenem još jednu, koju nisam nikad pominjao. Nije da sam baš za arheološka iskopavanja bio sasvim nepismen, jer sam raspolagao sa tri "liferunga" (isporuka) R.R. Šmita, arheologa, Nemca iz Vojvodine, koji je zaista profesionalno obradio 1930. godine lokalitet Aihbil sa gornjeg Dunava, koji je imao mnoge analogije sa Lepenskim virom i gde sam imao primer iz kojeg sam mogao da naučim kako se stručno obrađuje jedan arheološki lokalitet. Prvo, Šmit je postavio montažni most nad svojim lokalitetom, sa koga je velikim starinskom kamerom fotografisao ortogonalne projekcije onoga što je otkopavao svakog dana.

U to vreme imao sam dobre veze sa strastvenim avio-modelarima. Oni su se besplatno nudili da sa svojim malim modelima aviona i balona isto tako dobro fotografišu kao Šmit, samo sa najmodernijim automatskim fotoaparatima. Niko to od odgovornih nije shvatio ozbiljno, da iskoristi tu priliku. Danas bi, bar kad su za nauku uništeni ili deformisani materijalni dokazi Lepenskog vira u pitanju, imali solidnu nedeformisanu foto-dokumentaciju. Danas ne bi bilo tehničkog problema da te fotografije budu u boji i te fotografije iz duboke praistorije imale bi istu takvu poetiku kao fotografije iz dubine kosmosa. Već u ono doba afirmisali smo se u svetu sa našim živopisom (freskama). Međutim, te freske ne bi nikad mogle da se dožive na licu mesta (in situ) da nismo imali izvrsne majstore-kopiste, pa su njihove prenosne kopije obišle ceo svet. Kad već nisu imali ni ideje za značaj ortogonalne fotografije, mogli smo da imamo odlične kopije sa kojih je svako mogao da doživi njihovu poetiku.

Paradoksalno je da je poetika bio jedini priznat i glavni "naučni" metod glavnog istraživača, a mistična matematika bila je zauvek "neprevodiva" na bilo koji naš matematički sistem! Ispada da mi koji smo koliko- toliko ušli u tu neljudsku matematiku, a verujemo i u Boga, da nemamo nikakvu maštu ili osećanje za poetiku koja je sad u modi. Međutim, ti "poetičari" unakazili su bronzanu patinu lepote Lepenskog vira. Posle poplave 1970. godine Dunav je potpuno isprao tu patinu, pa su nespretno spojeni isprani drobeži osnova, a pored manjka ostali su i viškovi tog drobeža, sveukupno ispali su kao eksponat u formalinu u sterilnoj prosekturi, u novoizvedenoj fabričkoj hali. Sve blede osnove imaju praktično jednu te istu ravnu površinu boje krem mlečne čokolade.

Tako u ovoj fabričkoj hali niti mogu da se vrše dalja naučna istraživanja, niti da se nešto poetski doživi.

 

A šta se dogodilo na gornjem Dunavu

 

U Aihbilu na osnovu tako dobre dokumentacije nije bilo teško još 1930 (dakle pre Hitlera) izgraditi rekompoziciju (ne rekonstrukciju) celog naselja (crtež naselja) a da među naučnicima nije bilo nikakve dileme o njegovom tačnom rešenju, jer je tačno rešenje tehničkih problema samo jedno i ono ne "sputava maštu stvaraoca", već je, naprotiv, samo potvrđuje i utvrđuje. Danas Aihbil živi i uključen je u turističko putešestvije u nizu preistorijskih naselja Evrope. Nažalost, na Lepenskom viru imamo samo neka "poetska nadahnuća maštovitog stvaraoca", koji u poetskom nadahnuću uzgred neovlašćeno prisvaja i potpisuje tuđa dostignuća i koji ne može da ih uklopi u celinu jer ih - ne razume. Tako smo zakopani u mestu i Lepenski vir je bio ugušen 40 godina, a i pitanje je kako će dalje nastaviti svoj razvoj i uklapanje Lepenskog vira, da li će on ikad zbog ovakvog stanja biti primljen u baštinu UNESKO-a?      

Međutim, Aihbil je deo mog odbranjenog doktorata. Naime, dokazao sam analogiju njegovog ražnja sa ražnjem Lepenskog vira, iako je svojevremeno bilo ocenjeno da ražanj LV i njegova iracionalna mera ne može biti ključ za odgonetanje njegove rekompozicije! Nije bila ubedljiva ni stvarna rekomponovana kuća 54 LV, u razmeri 1:1, pa ni ražanj na kome je ispečen ovan od 100 kila, kojim se počastilo 2000 posetilaca izložbe 1973. u SKC-u u Beogradu, kao ni knjiga od 138 strana u 500 primeraka kojoj će uskoro izići reprint kao dokaz prvenstva i autorskog prava. Sve je to nestalo i biće, nadam se, povod za istragu.

A sve je počelo od dronjaka iscepanog ter-papira...

 

 

Ko je autor teksta

 

Autor teksta, istaknuti srpski arhitekta Peđa Ristić, jedan je od najznačajnijih savremenih intelektualaca ovog podneblja. Završio je osnovnu Nemačko-srpsku školu u Beogradu 1941. godine, maturirao 1949. godine. u Gimnaziji kralja Aleksandra I. Diplomirao 1956. godine na Arhitektonskom fakultetu sa ocenom 10, a doktorirao u Gracu, takođe sa najvećom ocenom, 1980. godine...                                              

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane