Geopolitika

Srpska istorija sadašnjosti: Kosovo i zašto tako

 

Cvijićeva linija

 

Iz knjige "Mali pojmovnik geopolitike" (2004), autora Zorana Petrovića Piroćanca, prenosimo geostrateške i geopolitičke namere i poteze velikih u vezi sa Kosovom, kojih smo bili svedoci neposredno pre samoproglašenja "kosovske republike", a koji ovih dana postaju aktuelni do krajnjih granica

 

Zoran Petrović Piroćanac

 

Jugoistok, Centar za geopolitičke studije iz Beograda, u leto 1993. je signalizovao političkoj klasi Srbije i celokupnoj javnosti važnost zauzimanja JNA poligona, baze Krivolak u Makedoniji, od strane Unprofora. Reč je o jednoj od najznačajnijih vojnih lokacija u ovom delu Evrope, a u neposrednoj blizini Cvijićeve linije. U to vreme Unprofor je, u ime Makedonaca, zauzeo nove pozicije, "pojevši" Srbiji 120 kvadratnih kilometara teritorije u oblasti Gora. Osim Goranaca i geografa, profesora Milovana Radovanovića, kao i Jugoistoka, niko se nije oglasio: ni Vojska, sa generalom Perišićem na čelu, ni Milošević, niti obe skupštine, pa i niko iz opozicije.

U maju 1997. godine Jugoistok je preko svojih kanala u dijaspori došao do dokumenata iz krila NATO-pakta koji su pokazivali jasnu nameru da se ove snage instaliraju na raznim tačkama bivše Jugoslavije na duže vreme. Prema autentičnim ponudama za nabavke raznog goriva za trupe i druge potrebe, videlo se da NATO namerava da u Hrvatskoj, BiH, a potom i na Kosmetu, ostane i u XXI stoleću.

 

Sve raspolućeno

 

Posle okupiranja Kosmeta u junu 1999, zabeležena je izjava nemačkog ministra odbrane Rudolfa Šarpinga i drugih lidera Alijanse, koje su samo potvrdile Jugoistokove prethodne tvrdnje. Godinu dana kasnije, NATO je, bez ustezanja, obznanio znatno duže ostajanje na našoj teritoriji, i posle 2003. Pritom je za srpske geopolitičke interese manje važno hoće li Amerikanci sve vojne okupatorske poslove prebaciti na Evropljane, ili će i dalje direktno komandovati.

Politička klasa Srbije, čini se, ima potpuno pogrešnu sliku stvarnih odnosa unutar članica NATO-pakta, smatrajući da je margina autonomije Evrope u odnosu na SAD znatno veća. Ta margina je zanemarljiva i o svemu i dalje na terenu apsolutno odlučuje američka vojna sila, potpomognuta nadmoćnom vojnom tehnologijom i godišnjim vojnim budžetom od 550 do 600 milijardi dolara. I rat na Kosovu, i potonji događaji tamo, potvrđuju dugogodišnje stanovište Jugoistoka da je NATO pakt svojevrsna kopija Varšavskog pakta, i da Francuzi, Holanđani, čak i Nemci, imaju danas striktne zadatke pod komandom pentagonskih generala, slične zadacima Bugara, Istočnih Nemaca, Poljaka, ili Čeha, pod komandom ruskih maršala nekada.

Velikom vojnom bazom Bondstil, između Kačanika i Uroševca (u dlaku precizno instaliranoj na Cvijićevoj liniji), Amerikanci su zacementirali svoje geostrategijsko i vojno prisustvo u našem prostoru. Pentagon je u gradnju baze (sa aerodromom kadrim da primi i teške vojne transportere) krenuo iznenađujuće brzo, već juna 1999, a da pri tom još nije ni stabilizovao region posle netom okončanog bombardovanja Srba. Pažljivim strategijskim analitičarima taj čin ulaganja početnih nekoliko stotina miliona dolara za Bondstil bio je najrečitija potvrda o vojno-strategijskim planovima najmoćnijeg vojnog saveza planete. Po procenama stručnjaka, Amerikanci su odavno premašili milijardu dolara uloženih u opremanje Bondstila.

Pomenuta Cvijićeva linija često se toponimski izražava geografskom linijom: Valona-Skopje, Kosmet- Srbija, do Beograda i Dunava.

Tako Globalni pajkan (Global Cop), kako SAD popularno nazivaju sami američki mediji, nezadrživo grabi svom glavnom strategijskom cilju za ovaj deo planete - Dunavu.

Srbi su još jedini preostali nedisciplinovani element Balkana i rekonfiguracija nove bezbednosne arhitekture i geometrije Evrope podrazumeva ubedljivo urazumljivanje Srba bez obzira je li im na čelu demokratska ili komunistička vlast. Srbi su premali, preslabi i presitni da bi odlučivali o sudbini samostalno. Veliki moraju da obezbede svoje geoekonomske interese, komunikacijske i ine pravce ovog prostora, pre svega Dunav. Sa velikima se zato razgovara kao što je to 1940. neuspešno savetovao Knezu Pavlu ministar vojni, general Nedić, a ne na Titov način (čitaj: uvek samo na srpsku štetu).

U srpskoj tampon zoni oko Bujanovca i Preševa, Srbija se ponovo preznojavala tokom 2000. i 2001. godine, u igri živaca sa Albancima, a zapravo sa zapadnom Alijansom. Ovoga puta nije bilo osiromašenog uranijuma kao imanentne pretnje, ali je već i činjenica da su se albanski gerilci nalazili pod oružjem na suverenoj teritoriji Srbije, dovoljan pokazatelj krhke i krajnje nesigurne geostrategijske pozicije tranzicione zemlje Srbije, koja je, uz sve druge međunarodne probleme, i duboko iznutra raspolućena.

 

Dugoročne bolne posledice

 

Linija Bujanovac - bugarska granica je, zapravo, poslednja strategijska odbrana Beograda i Dunava i albanska-šiptarska provokacija u jesen 2000. itekako je bio čin koji prevazilazi njihovu autonomnu odluku da ulete duboko u srpski prostor. Iza ovakvog vojnog ponašanja su svakako bile NATO odluke da se upusti u opasno ispipavanje srpske odlučnosti, da posle svih unutrašnjih burnih događanja brane svoj teritorijalni integritet i suverenitet. Situacija se nije izrodila u šire sukobe sa jedinicama KFOR-a, ali je sasvim izvesno da su oni "napuckali" Albance kao neku vrstu "pipalica" na terenu.

Veliki prijatelj Albanaca-Šiptara, francuski geograf Mišel Ruks, anticipacijski je, još pre ratova u eks-Jugoslaviji, ukazao na važnost linije Bujanovac - bugarska granica.

"Strategijska vrednost je veoma značajna i velika. Čim pogledate na kartu, uverite se da je to dolina u planinama i raskrsnica, koja je funkcionisala u više navrata u istoriji. Drugi aspekt jeste da, ako Kosovo ne pripada Jugoslaviji, Makedonija je automatski odsečena, nije više praktično povezana sa ostalim delom zemlje, osim preko doline Morave, što znači preko koridora, 50 km širokog, između Bujanovca i bugarske granice. To je prostor koji se praktično ne može braniti."

Izuzezetni geopolitičar srednje generacije u Francuskoj, Mišel Fuše, savetnik ministra spoljnih poslova Francuske Mišela Vedrina, boravio je 2001. u Beogradu na promociji svoje knjige Evropska Republika. Pred aktivistima Evropskog pokreta, čiji je gost bio, citirao sam mu kolegu Ruksa. Na direktno pitanje ne znače li događaji oko Preševa i Bujanovca da radovi na novoj bezbednosnoj evropskoj arhitekturi nisu još okončani, veliki stručnjak je odgovorio baš tako da nisam u stanju da reprodukujem išta što je jasan odgovor. Moj poslovični pesimizam, kada su u pitanju srpske geopolitičke perspektive, ni u ovom problemu ne uspevam da preinačim u barem umereni optimizam. Prekompozicioni geopolitički i bezbednosni radovi su i dalje u toku, i da bismo maksimalno amortizovali njihove negativne efekte, nužna je krajnja ozbiljnost i kvalifikovanost strategijskih timova u vrhu. U proteklih dvadesetak godina (a to su i godine Stambolića i Miloševića, i DOS-a), srpska država je iskazala nebrojeno puta krajnji geopolitički diletantizam. Oko Bujanovca i Preševa, ovoga puta, nova vlast moraće da bude znatno lukavija, spremnija, ali i odlučnija, ako želi da zadrži teritorije na jugu. Vreme je Srbima, kao i dosad, veliki protivnik.

Gradnjom značajnih vojnih kapaciteta na takozvanoj Cvijićevoj liniji (Valona-Skopje Kosovo-Srbija do Dunava), globalni pajkan, SAD, nezadrživo se približio svom strategijskom cilju za ovaj deo sveta. Nova evropska bezbednosna arhitektura treba i Srbe da disciplinuje do mere bezopasnosti po komunikacijske, privredne i ine pravce koji prolaze bivšim jugoprostorom, pre svega Dunavom.

Aerodrom i baza Bondstil kod Kačanika, i druga vojna infrastruktura, osiguravaju uspešno okončanje "stabilizovanja regiona". Ovaj cilj je ozbiljnim strategijskim analitičarima bio sasvim jasan još 1994. godine, kada je NATO počeo da koristi Krivolak, bivšu bazu JNA u Makedoniji, jednu od najznačajnijih vojnih tačaka u ovom delu Evrope. Državni i vojni vrh SRJ očito nisu umeli da se prilagode novoj strategijskoj situaciji u ovom delu Evrope, niti da preduprede ill amortizuju brojne neugodne i opasne udare na našu državu, a naročito da izbegnu rat sa NATO paktom.

Zapadna Alijansa je svojim ulaskom na Kosmet, ovladala još jednom izuzetno važnom strategijskom tačkom - pravcem Bujanovac - bugarska granica. Taj posao je već obavljen, i srpska strategijska pozicija je time opasno dalje pogoršana.

Takođe je jasno da je takozvani "vojnotehnički sporazum" u Kumanovu simbolični, tužni i ponižavajući kraj granica koje su Srbi izborili od vremena Kumanovske bitke. Kraj veka je stigao sa neumitnim rekomponovanjem srpskih granica, čijih dugoročnih bolnih istorijskih posledica srpska politička klasa, po svemu sudeći, još uvek nije svesna.

 

 

 

 

Znalo se

 

Razgrnimo malo prostor koji interesuje toliko NATO pakt. Ugalj i njegove dokazane rezerve su itekako primamljiv cilj. Kako kaže stručnjak za energetiku, inženjer Jovan Mandić, Kosovski basen raspolaže sa preko 10 milijardi tona rezervi, a još dve milijarde tona su na Metohiji. To je bio glavni oslonac energetskog razvoja Srbije do 2030. godine. Ubedljiv primer je poređenje proizvodnje. Kolubarski basen može da eksploatiše ugalj još narednih pedesetak godina, dok je na Kosmetu, uz dosadašnji ritam eksploatacije, to moguće u sledećih više od 17 vekova. Pretpostavlja se lako da je uz moderniju eksploataciju od naše, zapadnu, lako moguće da se ova proizvodnja umnogostruči veoma brzo u Obiliću, na primer. Dakle, milijarde i milijarde dolara su na dohvat ruke i otvoreno se može reći kako su ugalj u Obiliću i rude u Trepči siguran nagoveštaj brzog priznavanja Kosova Republike. U 2004. na vidiku nema baš nikakvog tračka geostrategijske nade kako će Srbi uspeti da spasu ove vitalne resurse. Čak ni delimično. Zato je i Bondstil smešten tu gde jeste, na Cvijićevoj liniji.