https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Druga strana

Druga strana

Pogled na razbežane susede

 

S nama se ne može

 

Nije slučajno što neko sa strane, poput Merkelove, može da dođe u Srbiju i odredi ko će od nje da se otcepi i da zacepi može li i kome Srbija da se pricepi 

 

Ivan Molotok

 

Još dok je Angela Merkel, "napuštajući vazdušni prostor" Srbije (što je omiljena turistička fraza Titova i njegovih nesvrstanih gostiju i domaćina), kuckala njenim "narodima i narodnostima", koje je nokautirala još dok je bila na zemlji, ipak neočekivanu SMS poruku-zahvalnicu u kojoj ultimativno i patronski objašnjava gde su omanuli prethodnih i nalaže šta im je činiti i ne činiti narednih decenija, ponovo su se oglasile patriotske narikače nad srpskom istorijskom veličinom i aktivirale već genetski usađena pitanja: zašto niko neće s nama, zašto nas svi "mrze", zašto svi beže od nas k'o đavo od krsta, zašto "Srbi" nemaju prijatelja u svetu i zašto na nama može nekažnjeno da se istrese kako ko i po čemu stigne!

 

Ni naknadna nostalgičarska žurka sa tzv. nesvrstanima nije bogznakoliko popravila stvar, jer nijedna od onih stotinjak zemalja stalnih članica, posmatračica ili gošći nije, niti bi, za Srbijom pustila makar i običnu solidarnu suzu, niti bi priznala da je uopšte poznaje, pa makar Srbiju na sred svetskog globalnog sela nabijali na kolac, a ne samo bombardovali je ili joj tek povremeno otkidali jedan po jedan ekstremitet (baš kao što su se, na primer, srpski reprezentativni zastupnici Tadić i kompanija u sekundi odrekli i Libije i Gadafija, iako su mu sekundu ranije svi kolektivno, i muško i žensko, i na svom i na njegovom terenu, od poslednjih ministara do predsednika države, vlade i skupštine, titrali i šašoljili ga tako i toliko da je i njemu samom, onako ekstravagantnom, to bilo malo čudno i neprijatno, a drugim međunarodnim "posmatračima" bljutavo i sablažnjavajuće).

 

Mimo ustaljenih šablona, ni među bivšim i novonastalim velikim silama, prema kojima one male države poput Srbije mere ne samo odnose u svetu nego i najvažnije unutrašnje odnose, nema ama baš nijedne koja pokazuje i najmanji interes, pa ne daje ni dozvolu za to, da joj se Srbija uvuče pod kožu ili u nešto drugo i tako iskaže regularni, međunarodno prihvatljivi i priznati vazalni odnos, koji i kao takav sa sobom nosi obaveze ali i brojna poznata prava i status. Za značajne međunarodne faktore Srbija je po svim parametrima, u poslednjih dvadesetak godina, a u poslednjih desetak posebno i na specifičan način, neozbiljan, umišljen igrač, koji ne zna ni pravila ni ciljeve igara u koje bi da se svojevoljno i napadno upušta, koji bi da se hvata u kolo sa velikima nemajući svest o tome da ga veliki vide kao teškog invalida sa beznadežnom dijagnozom, nedostojnog ozbiljnog tretmana. Kako je došlo do toga duga je priča i po svemu predstavlja svetski fenomen vredan mnogo ozbiljnije analize. Poseban odeljak te analize bio bi bolesnički, neshvatljiv i neprihvatljiv odnos prema, na primer, velikom tradicionalnom pokrovitelju Rusiji, bez obzira kako se njena uloga i snaga videla iz srpske novokomponovane ne toliko prozapadne koliko antiistočne vizure, ili potencijalno novom, Kini, koja ima globalni interes da traga za srbijama, "nosačima aviona - kineskih interesa" po svetu. Iako se, dakle, prema velikima sa zapada i istoka ponaša na neobjašnjivo različite načine, epilog je isti: takva Srbija nikome od njih nije potrebna čak i kad im darove i žrtve prinosi.

 

Oni samokritičniji ne idu toliko visoko u srpska mitomanska nebeska prostranstva (shvatajući valjda da je i gore previše gusto, jer najmanje pet stotina svetskih što nacija, što velikih i malobrojnih naroda i velikih etničkih grupa, uključujući i jedan "u regionu", zasniva svoju mitologiju na "nebeskom narodu") pa se najmanje protekle dve decenije uporno pitaju kako to da baš niko iz tzv. regiona, ili barem iz sastava bivše zajedničke države, ni pre ni tokom raspadanja te države nije iskazao volju za "ostankom sa Srbijom", ili "Srbima", kako je ko to već uspeo da definiše i formuliše, nego da su, na protiv, svi bežali glavom bez obzira. Ako je takvo očigledno i dugotrajno centrifugalno stanje moguće (pokušati) objasniti kojekakvim antropološko-istorijskim kontekstima (jer su uzajamnom političko-kulturološkom vidokrugu Srbi i Albanci, na primer, i pored mnogovekovnog suživota jedni drugima veće nepoznanice i alijeni od bilo kog filmovanog vanzemaljca-negativca), gotovo ni za jedan drugi okolni ili "unutrašnji" narod se objektivan razlog za takvu koegzistencijalnu averziju ne može ni naći ni lako shvatiti. S obzirom da takva averzija, u istorijskim relacijama i dimenzijama, već dosta dugo postoji, to znači da, bez obzira šta Srbi ili Srbija o tome mislili i kako to tumačili, postoji kao objektivna stvar, kao činjenica. Mogu je ovdašnji patrioti šutirati i šamarati do sudnjeg dana, ali neće je uništiti kao realnost.

 

Umesto što su sve svoje sinekurske snage angažovali za podilaženje najnižim paradržavnim i kvazinacionalnim potrebama srpskih državno-nacionalnih elita u dugom vremenskom razdoblju, i to u kontinuitetu, gubeći se u dokazivanju da su svi drugi narodi, "narodnosti" i etničke grupe na ovim prostorima takođe "originerni" Srbi, ili da su barem nastali od Srba, te da je sve ostalo zapravo nastalo na srpstvu, ali da je istorijski nezahvalno i stoga podložno istorijskom kažnjavanju, i srpski akademici i njihovi "naučni" epigoni učinili su pomenutu averziju zakonitošću, Srbe gotovo omraženima i "za izbegavanje" na celom ovom prostoru i šire, a neuke srpske nacionalne vođe trajno hipnotisane u uverenju da su nadrealni predvodnici nadrealnog naroda koji ima jedan jedini problem - ni njih ni narod niko realno ne razume. 

 

Na praktičnom planu takvo stanje ima brojne i očigledne, ali za narod ne manje zbunjujuće konsekvence. Nije, naime, dovoljno "naučno" ustanoviti da su istorijski degenerisani ili politički izmanipuliusani svi oni koji iz srpskog nebeskog društva beže u, na primer, hrvatsko (ne baš nebesko, ali svakako "rajsko"). Pogotovo ako ti, poput Crnogoraca ili Bošnjaka, koji po logici stvari a ne samo naučno-istorijskih snoviđenja, imaju srpske krvi koliko i prosečan rođeni Beograđanin turske ili crnogorske, dakle - mnogo. I pogotovo što hrvatska mitologija, na primer, nije ništa manje karikaturalna od srpske, samo su karikaturisti drugi i drugačiji, i što, za razliku od srpske, nastoji da se "naučno"iz distancira od primitivnog regionalnog okoliša, čak i od onog koji joj se gura pod skute. Ne treba zaboraviti ni da je jedna obimna anketa iz 1999. godine u Republici Srpskoj pokazala da, mimo svakog predubeđenja, 57 posto stanovništva ne bi nikakvu državno-pravnu vezu sa maticom Srbijom, dok je 43 posto otpalo ne sve druge, i one koji bi, i one kojima je svejedno. Po sistemu, dakle: naši smo, svoji smo, ali daleko im lepa kuća!

 

I unutar srpske državne teritorije i celokupnog stanovništva Srbije je sistemskim, dugogodišnjim antidržavnim i antinacionalnim delovanjem njenih idejnih, duhovnih, političkih, državnih i moralnih vođa i orijentira ustoličena istina da niko ni sa kim ne može, da bi svi, da mogu, svoj atar ili regiju odneli na neko drugo mesto, daleko od komšije, i da je vlastiti opstanak nemoguć ako opstane i onaj s kojim deliš sudbinu. Tako je na državno-teritorijalnom planu, tako je na političkom planu, tako je na državničkom planu. "S nama se ne može", odavno je imanentno svojstvo srpskog društva, od klošara do predsednika države, od mesne zajednice do države u celini, od grupe slučajnih prolaznika do vladajuće stranke. Upravo zbog toga smo jedina, ama baš jedina zemlja u ovom regionu, koja ama baš ni o jednom od egzistencijalno važnih državnih i međunarodnih dilema-pitanja koja se bez prestanka postavljaju pred Srbiju, ne može da obezbedi ne samo opštenacionalni ili opštedržavni konsenzus, nego ni konsenzus unutar vladajućih partijskih koalicija, koje su na "rešenjima" takvih dilema i uzjahale na vlast.

 

Taj sindrom dovoljno objašnjava zašto niko neće sa Srbijom, zašto Srbija neće ni sa kim, ali i zašto Srbija neće i ne može ni sama sa sobom. Lokalni nadripatrioti već decenijama, čak i pun vek, samo na različite načine objašnjavaju zašto je Srbijom i Srbima "niko neće", ali radi se o tome da stvar mora konačno da se promeni. Sa sve takvim, za Srbiju apokaliptički štetnim lokalpatriotizmom.

 

 

 

 

Sva objašnjenja zašto "niko neće sa Srbijom" ili zašto "Srbija neće ni sa kim", padaju pred činjenicom da Srbija neće i ne može ni sama sa sobom.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane