Epizoda 60

 

Nismo mi od juče

 

Zoran Milojević

 

Sin je majci iščupao srce i počeo da beži. Spotakao se, pao i okrvavio koleno. Dok se sin držao za koleno majčino srce je zatreperilo u njegovoj ruci i upitalo ga: "Boli li te, sine?"...

Nekada su Srbi plakali uz ovu priču. Danas su ravnodušni kako se teši majka čijeg sina ubija droga: "...Neću biti tužna kad moj sin umre, jer znam da će umreti srećan".

Toma Nikolić i Ivica Dačić se mesecima prepiru oko toga hoće li EU zahtevati da Srbija prethodno prizna nezavisnost Kosova.

Drakče bakalin će na to da kaže: "...Bolje bi im bilo da sve učine kako bi Srbi i Srbija vratili svoju privatnu i državnu svojinu na Kosovu i Metohiji i da im se objasni šta znači izreka Dokon pop i jariće krsti".

Ne mogu da se načudim vladiki jegarskom Porfiriju, čelniku RRA, koji godinama gleda i sluša kako se proteruje srpska muzika sa većine radio i TV stanica sa nacionalnom frekvencijom.

Posebna boljka mi je moj negdašnji Studio B, u čijoj je redakciji za narodnu muziku stvaran program koji je sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina bio "mera ukusa".

A sad ne emituju čak ni Mišu Markovića, najtiražnijeg i najpopularnijeg pevača negdašnje produkcije Studija B, koji je od prodaje njegovih ploča i kaseta isplaćivala plate svojim zaposlenima...

Glodari, insekti i ostale štetočine vrše kulturni genocid sa demokratskim zanosom. Zato je potrebna hitna kulturna deratizacija.

Zakonom o restituciji je predviđeno da polovina imovine neće biti vraćena "saradnicima okupatora".

Opet, Drakče bakalin me pita: "...Šta su za tebe američke, nemačke, hrvatske i slovenačke trupe na Kosovu?". "Okupatori", potvrđujem ono što i on misli. A, šta su za tebe, nastavlja Drakče, dolasci Hilari Klinton, Angele Merkel, Boruta Pahora, Ive Josipovića u Beograd? "Prijateljske posete", rekoh sad već nesigurno... "Mućni glavom", kaže Drakče bakalin ljutito, "ako ti dolasci nisu saradnja sa okupatorom, ja onda ne znam šta jeste!"

To se, dakle, zove, sada ga ja podučavam, "priznavanje nove realnosti". Pa to je i Dimitrije Ljotić uradio 1941. godine. Priznao je realnost na terenu.

Malo mi je da budem samo građanin Srbije. Ja sam velikosrpski nacionalista, jer čeznem za tim da Srbija živi u svetosavskoj veri i velikoj svetonikolajevskoj mudrosti, da uči velike Njegoševe misli, diše velikom Brankovom dušom, voli velikim Zmajevim srcem, raste uz veliko Teslino znanje, diči se velikim Noletovim rodoljubljem...

Kad Srbije postane takva, biće mi dosta da budem samo "njen građanin".

Doveli smo "nesvrstane" da slave "časnike" EU, da im dočekamo "časnike" iz regiona, da se kulturno vezujemo i "svrstani" će uskoro da prošetaju.

O svemu ovome, Tića kafedžija mi govori: "...Konj se obilazi spreda, jer otpozadi baca ćifte, a jarac se obilazi otpozadi, jer spreda ubada rogovima. A mi sve obrnuto! Obilazimo konja (čitaj EU) otpozadi, a jarca (čitaj, region), obilazimo spreda..."

Srbi i dalje više vole da letuju u Crnoj Gori, Hrvatskoj ili Grčkoj nego u srpskim letovalištima. Ova navika me podseća na onu naviku poželjne komšinice da se sa komšijom sastaje u njegovom dvorištu - "Kod komšije je zelenija trava".

Na Kosovu ništa novo. Moji Kolašinci iz Zubinog Potoka imaju na to odgovor: "...Hteli bi oni da urade što odavno žele, a htela bi i Sinđa da nacepa, ali Radule neće da joj ga unese!".