ParaDOS

Slika jednog vremena: kako smo zaveli vladavinu demokratskog haosa i bezumlja (2)

 

Oči nisu mogle da vide šta se događalo na čelu

 

Potpredsednik prve postkomunističke vlade Srbije, Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, scenarista, nekadašnji urednik TV Novi Sad i doskorašnji srpski ambasador u Izraelu, napisao je sredinom prošle decenije knjigu-svedočanstvo o skandaloznoj koaliciji DOS. Kao saučesnik tog političkog provizorijuma, kvalifikovan da o njemu kritički progovori, ubrzo je zasmetao. I on i knjiga. U međuvremenu su neki zasmetali sebi ili su postali deo političke istorije. Tabloid u nekoliko brojeva objavljuje izvode iz ove knjige

 

Mile Isakov

 

 

Već na prvom sastanku kod Vuka, bilo je dogovoreno da se što pre organizuje jedan veliki miting u Beogradu, na kome bi ujedinjena opozicija pokazala svoju snagu. Tako je, čini mi se, i najavljeno, za otprilike mesec-dva, pa su nas onda novinari stalno propitivali zašto se kasni i šta se čeka. A mi prosto nismo bili spremni, ni sigurni da smo u stanju da okupimo više od 100 hiljada ljudi, što se procenjivalo kao minimum za dovoljno ubedljiv, novi početak. U međuvremenu, na narednim sastancima, čiji su se domaćini smenjivali (drugi je vodio Koštunica, možda i treći, pa onda jedan ili dva Mićun, i tako redom), mučili smo se sa datumom za miting i zahtevima koje ćemo na njemu postaviti. Iza toga krila se suštinska dilema da li da glavni zahtev budu izbori ili da idemo direktno na rušenje vlasti i kakav tajming treba da bude. Za izbore nismo bili sigurni niti da ih možemo iznuditi, niti da ih možemo dobiti. Za rušenje vlasti na ulici još manje. Sve je zavisilo od tog prvog, pompezno najavljivanog mitinga i zato smo ga dugo i sa oprezom planirali i pripremali, nastojeći da dobijemo na vremenu, da se stvori atmosfera za njegovu masovnost.

Nezavisni mediji, i do tada otvoreno opozicioni, počeli su tim povodom da deluju kao sastavni deo te ujedinjene opozicije i pokreta otpora, koji su i sami kreirali i stvarali.

Konačno, dugo očekivani miting smo zakazali za 14. april, više zbog toga što bi dalje odlaganje bilo znak slabosti, nego što smo bili sigurni da smo spremni i da će on zaista opravdati u javnosti naduvana očekivanja. Još manje smo znali o tome šta i kako dalje, ako uspe, a posebno ako ne uspe.

 

Čankovo vešanje

 

Izuzetno značajan doprinos atmosferi i masovnosti mitinga dali su, više spontano nego od nas organizovano, novosadski "Otpor" i grupa studenata, njih oko stotinu, koji su dan ranije krenuli peške iz Novog Sada za Beograd i izazvali veliku medijsku pažnju i podršku građana, ne samo u mestima kroz koja su prolazili. Njihov trijumfalni dolazak u Beograd, oko podneva, izazvao je divljenje i ovacije građana i podigao moral liderima DOS-a, pred njihov nastup na Trgu Republike. Sećam se kako me je vođa tih mladih maratonaca demokratije, Vlada Pavlov, sa otečenim patikama i ruksakom na leđima, spremajući se da govori, iza bine pored "Konja", nekoliko puta nervozno zapitkivao:

"Čika Mile, hoćete li prvi da prihvatite veliki transparent Otpora koji smo pripremili, pa da ga razvijemo na bini i da ga svi zajedno držite, dok ja govorim". Nekoliko minuta kasnije, evo ga opet: "Čika Mile, a mogu li ja da vam svima kažem ono naše Ko izda pizda! Hoće li se ostali lideri naljutiti"? Neće, a i ako se neko naljuti, šta te briga. Ima svi da te slušaju ko đaci. "A hoćete li vi da dignete pesnicu, pa da i drugi prihvate taj naš pozdrav"? Hoću. Tako je i bilo. Vladina kletva dobro je primljena i najviše odjeknula. Postala je to neka vrsta zakletve, na koji su se mnogi kasnije pozivali, kojom su nas opominjali ali i pretili.

Druga, još veća bomba, na tom Mitingu bio je govor Nenada Čanka, koji se sve vreme držao nekako po strani. Nije se ni popeo na binu sa nama, sve dok nije najavljen da govori. Poznavajući ga dobro, znao sam da nešto sprema i da će nešto da zabrlja, ali čak ni ja nisam mogao da predvidim tako nešto. Ostali su bili šokirani, pa i preplašeni, kada je zapretio da ćemo da vešamo Miloševića. U masi je zavladala prava histerija kada je zaurlao: "Evo ovde, ovde ima da visi", pokazujući na najbliži elektronski sat. Manirom iskusnog glumca sačekao je zaglušujući huk odobravanja da bi dodao uslov: "Ako ponovo pokrade izbore". Znao je da to više niko ne čuje, ali da je važno za zapisnik.

Uprkos dogovorima da ne provociramo i ne dozvolimo da budemo isprovocirani, da se čuvamo teških reči, uvreda i pretnji, on je baš tako nastupio i, sa neuobičajeno velikom grupom obezbeđenja, odmah krenuo kroz masu, što je doprinelo dodatnoj dramatizaciji? Zašto, kada smo znali da režim jedva čeka nešto tako, da bi dokazao svoje tvrdnje da smo mi besprizorna banda siledžija, koja bi na silu da uzme vlast i koja ne preza ni od čega, pa ni ubistava. Tim govorom dobili su argument za zastrašivanje naroda od takve opozicije "koja bi samo da ruši i veša" i, nimalo slučajno, taj govor se danima vrteo na svim državnim radio i televizijskim stanicama. Da li je slučajno izgovoren?

Svašta sam čuo na raznim mitinzima za deset godina, ali tako nešto, samo još ružnije, moglo se čuti jedino od Šešelja, kad je ono 96. u kampanji izigravao opoziciju veću od opozicije. Tu je bilo baš svega što se često ne može ni prepričati: Milošević je bio umobolni ubica i samoubica, a žena mu ludača kojoj raste cveće iz glave i slične ogavštine, koje ni najveći opozicionari od časti, nisu mogli ni slušati, a kamoli tako izgovoriti. Pokazalo se brzo da je to bio njihov dogovor i Šešeljev zadatak. Da bude oštriji i od najoštrije opozicije i tako pokupi glasove onih koji su Miloševića najviše mrzeli, a onda mu ih posle izbora preda i tako omogući da sačuva vlast. Možda je, pri tom, dao i sebi malo oduška, ali to je već njihov problem. Mene je uvek mučilo da li je i u Čankovom nastupu bilo nečeg sličnog. Za razliku od ranijih nastupa, kada bi me satima davio prepričavajući mi šta će reći, ponavljajući, više puta, neke udarne rečenice, vežbajući, pri tom, i kako treba da zvuče, ovog puta me nije, kao obično, konsultovao. Zaista, ne mogu da kažem ni da, ni ne, mada je činjenica da mu zbog toga nije ni dlaka s glave zafalila i da je taj nastup bio predmet raznih sumnji i nagađanja.

 

Nema više sitnog strančarenja

 

Ali, bez obzira na to, i ma šta bili njegovi lični razlozi i motivi, moram da kažem da je, po mom sudu, efekat tog nastupa, suprotno našim strepnjama, bio veoma dobar. Naime, svi naši govori bili su jedna ravna priča i jedna celina, sa različitim akcentima, ali, ipak, jedna poruka koja bi se mogla svesti na dva zaključka: 1. izrazito negativnu ocenu stanja u zemlji, krivicom režima koga treba smeniti, i 2. zahtev za izborima, kao jedino rešenje.

Te dve rečenice, izgovorene od mladog Pavlova i Čanka, koje su najviše odjeknule i zapamćene, ma koliko sirovo i surovo zvučale, bile su percipirane kao najuverljiviji dokaz da se ovoga puta zaista misli ozbiljno, da nema vrdanja i da postoji odlučnost da se ide do kraja. Već poslovično kilava opozicija, pokazala je zube. Salonski opozicionari i sterilne demokrate, koji su inače kritikovali i jalovost DOS-a, sa gađenjem su se ogradili od toga. Možda se razočarao i jedan broj birača, ali na takve se nije ni moglo računati u konačnom obračunu koji se spremao.

Za većinu građana, kojima je bilo svega dosta, bilo je to ohrabrenje. Ma koliko prosto zvučalo, bio je to znak da je vođstvo konačno jedinstveno, da ima jasan cilj i neophodnu drčnost i petlju da ga i ostvari. U ime toga, bili su spremni da previde egzibicionizam i prečuju prejaku reč. Čak, verujem, da su im, negde podsvesno, bili i potrebni.

Sve u svemu, bio je to sasvim uspešan početak. Uspešniji nego što smo i sami očekivali. Čak uspešniji nego što smo u tom trenutku bili svesni. Posle toga, DOS je delovao toliko ubedljivo i inspirativno da su počele da mu, sve otvorenije, prilaze i brojne nevladine organizacije, koje su se do tada držale na distanci i pokazivale neskriveno nepoverenje, pa i antipatije, prema političkim strankama i strančarenju opozicije. Moram priznati da je često bilo i obrnuto, da su lideri opozicije prezirali te organizacije, doživljavajući ih kao pritajenu konkurenciju. Najaktivniji je postao G17, sa sve očiglednijim političkim ambicijama, i studentski Otpor, koji je naglo počeo da se širi i prerasta u pravi narodni pokret otpora, okupljajući sve veći broj građana najrazličitijih uzrasta i zanimanja. Od "otpornih mama", "otpornih baka i deka", do profesora, sportista, umetnika i drugih intelektualaca i javnih ličnosti, koji do juče nisu hteli direktno u politiku, a nisu imali drugi način. Uskoro su, i jedni i drugi, dobili svoja stalna posmatračka mesta u Predsedništvu DOS-a, kao neka vrsta pridruženih članova.

Kada je vlast osvojena, Otpor se povukao sa porukom "Samo vas gledamo", dok se G17, iako i dalje sa poludistance u statusu "specijalnog gosta", direktno uključio u podelu vlasti, tako agresivno, da su ubrzo zaradili epitet DOS-ov JUL. To mi je prvi, tokom jednog sastanka, došapnuo Dragor Hiber, koji je najčešće zamenjivao uveliko prezauzetog ministra spoljnih poslova Svilanovića, a onda smo zajedno to svima ispričali kao dobar vic, koji se očigledno dobro primio. Mnogi su se time kasnije služili i hvalili, ali istina je da je on autor, bez obzira da li mu sada to odgovara ili ne. Dosetka je duhovita i poprilično tačna, ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da ni oni nisu išli na izbore, ali im je posle pobede, ipak, pripao značajan deo plena. Nema, naravno, nikakve sumnje da je i ta organizacija eksperata, kako su se sami nazivali, značajno doprinela naglo rastućem ugledu i popularnosti DOS-a.

 

Glasovi protiv

 

Moj utisak je da je sticajem raznih okolnosti, više spontano nego našim smišljenim planom, cela ta kompozicija spolja delovala ozbiljnije i snažnije nego iznutra, i zato se razvijala brže nego što smo bili svesni.

Doduše, ne treba zaboraviti, ipak i još uvek, odlučujuću ulogu Miloševića. Da on nije izgubio, nikad mi ne bi pobedili. Milošević je, čitavu deceniju, sve probleme rešavao tako što je proizvodio nove i veće, koji će ih zaseniti i učiniti manje važnim. I više od nas, on je tako sam sebe uništio. Došao je do kraja. Zaratio sa celim svetom i izgubio Kosovo, a od toga nije bilo većeg problema, da ga njime zameni. Sistem je prestao da funkcioniše. Činilo se da je taj njegov politički "perpetuum mobile" savršen do kraja, ali se pokazalo da nije jer, ipak, ima kraj.

Dakle, uz njegovu veliku pomoć, DOS je brzo napredovao, jer je osvajao već prazan prostor.

Tako je i ideja DOS-a, kao najbolja, jer bez prave konkurencije, vrlo brzo nadrasla i sam DOS i njegove nosioce. Videlo se to najbolje kada je, posle još jednog atentata na Vuka, u Budvi, DOS najpre fizički, a potom i faktički, napustio njegov najistaknutiji lider i najsnažnija partija, SPO. Bez ikakvih posledica, DOS je nastavio da jača i pridobija sve više pristalica.

Bio sam kod Vuka u budvanskom stanu, samo nekoliko dana posle pokušaja ubistva. Očigledno još pod stresom, pričao je o svemu što se dogodilo i bez pitanja. O svakom detalju i sve pokazivao, kao da ni sam još ne veruje kako je preživeo. Ja sam mu poverovao svaku reč, jer bio je još uplašen, krajnje iskren i uverljiv, baš kao i rane na glavi i meci u zidu i trosedu. Kada se povukao iz DOS-a, pomislio sam da je ponovo jako uplašen. Nijednog trenutka nisam poverovao da, zaista, misli da na izbore ne treba izaći, pogotovo kada je ipak istakao svog kandidata, Dražinog unuka, za predsednika Jugoslavije, kontra našem iz Koštunića. Ali nisam mu zamerio, jer sam pričao sa njime u Budvi, ali i onomad posle robije na kojoj je bio pretučen do bunila, kao i posle Ibarske magistrale. Kada sam ga, posle duže vremena, video u masi na sahrani posmrtnih ostataka Ivana Stambolića, samo desetak dana posle sahrane Zorana Đinđića, zamolio sam policajce iz koridora koji nas je obezbeđivao da ga propuste da zajedno "sa nama iz vlasti" što pre napusti groblje.

Ni odbijanje Đukanovića da nam se pridruži i pomogne, makar u obaranju Miloševića lično, na izborima za predsednika Jugoslavije, nije više moglo da naškodi DOS-u. Mi koji smo ga činili i personifikovali, bili smo time razočarani i zabrinuti, ali DOS ne. On je već bio institucija za sebe, nedodirljivi simbol, kome više ni mi nismo mogli nauditi.

Imam utisak da smo svi mogli da izađemo iz DOS-a i da se ništa ne bi promenilo. DOS bi i bez nas već nekako našao svoj put do pobede. Neko je, prosto, morao pobediti Miloševića i njegovu sve omraženiju vlast. A druge alternative nije bilo. Zato ni posle pobede nismo smeli zaboraviti da glasovi koje smo dobili na izborima nisu bili naši, već pre svega glasovi protiv Miloševića. Nama su bili dati na revers i mi smo te glasove tek trebali da zaslužimo. Prevremeni izbori su pokazali da nismo uspeli.

 

Slučaj Milo

 

Što se Đukanovića tiče, treba priznati da je i on dao određeni doprinos stvaranju imidža i autoriteta DOS-a. Od početka nas je svesrdno podržavao i pomagao, posebno otvarajući svoje medije za nas i nudeći nam svoje gostoprimstvo, za sve naše "tajne" sastanke, kao i one sa dijasporom i predstavnicima međunarodne zajednice, koji više nisu dolazili u Beograd.

Ali, treba i to reći, imao je u tome i svog debelog interesa. Na otporu Miloševiću stekao je veliku popularnost u Crnoj Gori, ali i u Srbiji i svetu. Postao je jedini čvrst oslonac za borbu protiv Miloševića, iznutra, i u to ime sve mu je bilo oprošteno, svašta gledano kroz prste. Amnestiran je i za doprinos usponu Miloševića i dugogodišnju saradnju sa njime, i uživao je imunitet za razne oblike šverca i međunarodnog kriminala, koji se odvijao preko Crne Gore, za koji je i sam sumnjičen. Štaviše, dobijao je i ogromnu pomoć spolja, samo da se održi u sedlu i da bi mogao nama da pomogne. Dakle, bila mu je to na neki način i obaveza.

Ipak, na izbore nije hteo da izađe, jer nije verovao u nas i u mogućnost da mi u Srbiji ozbiljnije ugrozimo Miloševića. A nije mu to ni odgovaralo. Od Miloševića je dobio sve i crpeo snagu. 1 dok je bio s njim i kad mu je okrenuo leđa.

Naša pobeda i odlazak Miloševića umanjila bi njegov međunarodni značaj, a onda možda izgubi i zaštitu. Zahvaljujući suprotstavljanju Miloševiću, on je bio suvereni pobednik u Crnoj Gori i nije mu trebalo da se ponovo izlaže proveri i da sa luzerima, poput nas, gubi rejting i kredibilitet.

Ipak, dogodilo se i to čudo. DOS je i bez njega pobedio i, naravno, on je višestruko izgubio. Najpre popularnost i naklonost, koju je uživao u Srbiji, koja je tada bila puna razumevanja za njegovu želju za otcepljenjem, ali sada ga više ne razume i sve više je uvređena.

S druge strane, našom pobedom i u Crnoj Gori su osokoljene projugoslovenske i prosrpske snage. Ojačana je njegova "interna" opozicija koja je, učestvujući na izborima uz nas, takođe delimično oprala svoju Miloševićevsku biografiju, a preuzimajući sa nama upravljanje zajedničkom državom na putu evropskih integracija, počela da menja i gradi svoj novi imidž. Tako su se dve partije bliznakinje, prateći evropske modne trendove, ponovo počele isto odevati i sve više ličiti jedna na drugu. To je stvorilo potrebu i prostor za nekom trećom, koja se, posle "samoubistva iz zasede" Perovićevih liberala, još nije pojavila, ali naziru se neke zasad nestranačke grupe i ličnosti koje bi to mogle postati. Bez subjektivnosti, mada mi je prijatelj, tipujem na Nebojšu Medojevića i njegovu "Grupu za promene".

Dakle, ta pogrešna procena sa DOS-om, koštala ga je ozbiljnije promene odnosa snaga u samoj Crnoj Gori, na duži rok, sa nesagledivim posledicama. Referendum o samostalnosti, koji je u to vreme bio unapred rešen, više ne sme ni da raspiše, a i međunarodna podrška se polako topi. I u svetu, kao i u Srbiji, sve je manje razumevanja za to u situaciji kada je i Srbija na putu za Evropu. Nesaradnja sa Hagom, jedini mu je preostali izgovor, ali izgleda ne vidi da je to i jedini razlog zašto je nekima spolja još potreban. Kakva god bila, Srbija će, ipak, i to brzo, morati da ispuni te svoje obaveze, a on će onda biti prepušten sudbini o kojoj će odlučiti razočarani, iznevereni i prezaduženi Crnogorci. Kao što rekoh, moj tip su novi, mladi, pametni ljudi, moderne i iskrene levičarske orijentacije, koji će preuzeti vlast pošto se Milo Đukanović i sadašnja opozicija međusobno sami unište, a njihovi tajkuni pobegnu u Srbiju ili na neka "egzotična ostrva", ako Srbija to više ne bude bila. Crna Gora je suviše mala bara za toliko krokodila, ali baš zbog toga idealna za idealno, otvoreno društvo. Ili, bar, za ideale.

 

Predsednički kandidat

 

Tokom čestih gostovanja u Crnoj Gori povodom pregovora i ubeđivanja oko izbora, jednom prilikom posle ručka na Svetom Stefanu, pomenuta je i ideja da upravo Đukanović bude naš zajednički protivkandidat Miloševiću, ali je Svetozar Marović glatko odbio svaku pomisao da bi on to prihvatio. Delovao je tako ubedljivo da sam zaključio da je i na taj način neko već pokušao da ga pridobije za izbore, da je ta mogućnost u njegovom štabu očigledno već razmatrana i da je to konačan stav.

Valjda sam se zato okuražio da pomenem Ivana Stambolića, kao mogućeg kandidata. Na moje, ne malo, iznenađenje, predlog je prihvaćen sa zanimanjem i odobravanjem od većine prisutnih, pa i samog Marovića, koji je izrazio lično mišljenje da bi Stambolić mogao biti vrlo ozbiljan protivkandidat. I on je računao da bi, pored opozicionih glasova, on mogao privući i brojne razočarane socijaliste. Ideja se toliko primila da smo se Rasim Ljajić, Žarko Korać i ja odmah dogovorili da na tome i poradimo, a Cole Kovačević, koji je sa Ivanom održavao i česte lične kontakte, dobio je zadatak da razgovara o tome sa njim i proveri da li bi prihvatio da ga u tom smislu uopšte i pominjemo. Cole mi je kasnije pričao da je Ivan prvo tražio malo vremena za razmišljanje i konsultacije, a onda mu odgovorio otprilike ovako: "Onaj će me verovatno, zbog toga, ubiti, ali pristajem. Nemam više šta da čekam". I mi smo, u dogovoru i sa Čankom, odlučili da ga i zvanično predložimo DOS-u, koji je tek počinjao da razmišlja o jedinstvenom kandidatu. Koliko smo znali, još ni jedno ime nije ozbiljnije figuriralo kao rešenje, čak ni u užim krugovima. Ali, očigledno nismo bili dobro obavešteni. Već tada je, u senci, počeo da funkcioniše nekakav "mini DOS", koji je na sastanak na kome je trebalo da otpočnu tek preliminarni razgovori o mogućem kandidatu došao sa gotovim, i pokazalo se konačnim, predlogom da to bude Vojislav Koštunica. Bio sam toliko iznenađen, i načinom i samim predlogom, da se ni ne sećam ko je prvi to rekao, da li Mićun ili Đinđić, ili neko treći. Tek, svi ostali su to ili znali, ili, kao i obično, mehanički prihvatili, ali predlog je odmah imao takvu većinu, da bi bilo besmisleno da mi trošimo Ivanovo ime. Zato smo odustali i od njegovog pominjanja. Ostao sam u uverenju da su, ipak, svi prisutni znali i za naš neizrečen predlog, kao što sam uveren da su znali i na suprotnoj strani, i da je to, nažalost, bio i jedan od razloga za njegovo kidnapovanje i likvidaciju. Od tog osećaja griže savesti nikad se nisam oslobodio.

Što se Koštunice tiče, on nije postojao ni u najneverovatnijim kombinacijama o kojima sam razmišljao i razgovarao sa drugim liderima. Znalo se da je Đinđić izrazito nepopularan i da se ne sme kandidovati, ali da će se Koštunica toga prihvatiti niko nije ni sanjao. Da je neko tražio da pogodim, ni iz deset pokušaja ne bih uspeo. Tim više sam bio iznenađen i predlogom i već postojećom saglasnošću, pa i navodnom podrškom spolja koju je neko, čini mi se, takođe odmah pomenuo. Bilo je očigledno da je sve već pripremljeno, pa i da je Koštunica bio ranije upoznat. Sasvim neuobičajeno, odmah je dao načelnu saglasnost i zatražio, samo pro forma, malo vremena da razmisli. Pri tome, jasno je stavio do znanja da će, ako prihvati, formirati svoj štab i voditi svoju posebnu samostalnu kampanju, što je valjda podrazumevalo i samostalno finansiranje. Dakle, imao je već i svoje izvore finansiranja i nije računao na novac iz zajedničke kase, o kojoj, uzgred, nikad nismo razgovarali, zbog konspiracije, valjda. O tome je isključivo brinuo šef kampanje Zoran Đinđić i fantomski "mini DOS", čije jezgro su, u početku, očigledno činili stari partneri iz DS (Đinđić, Mićunović, Koštunica i Labus). Pretpostavljam, da je bio promenljivog sastava, od slučaja do slučaja, ili preciznije od interesa do interesa. Naravno, veoma ličnih. U tom trenutku Koštunica je upravo najavio njegovo napuštanje, a u čekaonici su nestrpljivo čekali Žarko Korać, koga je Đinđić već bio sasvim hipnotisao, i Vladan Batić, koji se isticao mržnjom prema Koštunici sa kojim je zajedno napustio DS, a onda i DSS.

Svi Koštuničini zahtevi su, nekoliko dana kasnije, glatko prihvaćeni i od tada je sve ređe dolazio na sastanke Predsedništva DOS-a. To je bio razlog da počnem da sumnjam da je i to bio deo nečijeg plana i da je on, zapravo, trebalo da bude žrtvovan i potrošen. Da izgubi od Miloševića, ali da DOS prođe. Mislim da je i Koštunica to znao, ali je imao drugačiju računicu. U to sam postao siguran kada sam počeo da primećujem kako se, po prepoznatljivom scenariju i DS, iz "mini DOS-a" sve češće izostavlja i Mićunović, a uključuju "mladi lavovi" kao što su Čanak i Čeda. Pokazalo se da je Koštunica imao bolju procenu ili bolje informacije. I tada i kasnije. Nasuprot očekivanjima bio je sasvim dobar i uspešan kandidat, mada ostaje utisak da bi i bilo koji drugi kandidat DOS-a pobedio. Ali, posle bitke, lako je biti pametan. Mora se priznati da je, tokom kampanje, Koštunica značajno napredovao u javnim nastupima, posebno na mitinzima, koje nije voleo i kojih se, mislim, plašio. Očigledno je i da je imao ono "nešto" što se nije znalo, a što mu je omogućilo da izraste u istinskog lidera. Kabinetski političar, bez prepoznatljive harizme, postao je preko noći veoma popularan, čak omiljen, što baš i ne bi mogao svako, bez obzira na izuzetno povoljnu klimu i našu podršku. Bio je to povod da počnem ozbiljnije da ga shvatam i analiziram, i na osnovu toga zaključim da uopšte nije mutav kao što izgleda ili se pravi.

 

 

 

 

Svašta sam čuo na raznim mitinzima za deset godina, ali tako nešto, kao Čankovo, samo još ružnije, moglo se čuti jedino od Šešelja, kad je ono 96. u kampanji izigravao opoziciju veću od opozicije.

 

 

Kada je vlast osvojena, G17 se, iako i dalje sa poludistance u statusu "specijalnog gosta", direktno uključio u podelu vlasti, tako agresivno, da su ubrzo zaradili epitet DOS-ov JUL. To mi je prvi, tokom jednog sastanka, došapnuo Dragor Hiber.

 

 

Što se Koštunice tiče, on nije postojao ni u najneverovatnijim kombinacijama (za predsedničkog kandidata) o kojima sam razmišljao i razgovarao sa drugim liderima.

 

 

Narudžbenica

 

Knjigu Miodraga Isakova Parados moguće je naručiti putem telefona redakcije: 7610-208, 7621-206 i 7621-207, svakim radnim danom od 9,30 do 17 časova. Cena knjige je 500 dinara.