Natrag

Mafija

Mafija

Inženjer lopovskog smera i njegova prošlost: dok su drugi ginuli, on je otimao milione

 

Povratak na mesto zločina

 

Mada srpska javnost o njemu ne zna skoro ništa, Branislav Grujić, biznismen, prevarant i zla kob bivše firme i bivših kolega iz uništenog giganta Jugodrvo, vratio se u srpsku prestonicu sa idejom da "poveže" svoj lopovski staž. Za sada je dogurao do predsednika super elitnog kluba Privrednik u Beogradu, u kome  članarina na mesečnom nivou košta 10.000 evra! Ovaj talentovani i zaboravljeni pljačkaš odmah se dopao Tadićevoj izgubljenoj i uspaničenoj vlasti. Odatle pa do komemorativnog skupa o nečijem trošku, nije daleko...

 

Piše: Igor Milanović

 

Branislav Grujić je Beograđanin. Rođen je 14. jula 1961. godine. Njegov otac je bio diplomirani inženjer i profesor Bogdan Grujić, a majka diplomirani ekonomista Milica Grujić (rođena Dedijer). Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, a u Beogradu je maturirao u IV gimnaziji. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu 1984. godine, smer mehanizacija. Jedan semestar postdiplomskih studija slušao je na nemačkom Univerzitetu u Karlsrueu.

U januaru 1985. godine, u svojoj 24. godini, postao je asistent na Mašinskom fakultetu u Beogradu za predmete teorijske mehanike, što je za tadašnje prilike predstavljalo meteorski uspeh. Usavršavanje je odmah počelo učešćem na mnogim kongresima o mehanici i mehanizaciji...

Otac Bogdan i majka Milica su ovog budućeg srpskog tajkuna još u detinjstvu terali da radi, ne bi li se naučio redu. Kako ćemo kasnije da vidimo, ovo vaspitanje im nije baš uspelo - umesto velikog radnika, od Branislava je postao veliki lopov.

U ličnu kartu ovog našeg skoro neprimetnog milionera, vredi još upisati i da je oženjen Anisijom, ćerkom jedinicom Bore Kostića, fudbalske legende Crvene zvezde, sa kojom ima maloletnog sina. Porodicu nije vodio sa sobom u inostranstvo, tako da ona sa njegovim lopovlucima nema nikakve veze.

Zanimljivo je da je "iz bezbednosnih razloga", kako je sam objašnjavao, Branislav Grujić odbio da se prihvati mesta ministra turizma u vladi Zorana Đinđića. To je zanimljivo baš zato što je on u to vreme u Srbiji držao svoju porodicu, za koju, očigledno, nije mnogo brinuo kada je bezbednost u pitanju.

Grujić 1992. godine postaje direktor inženjeringa u Jugodrvu, i na tom položaju ostaje do 1994. godine. Od tada se, posle prvih preduzetničkih koraka dok je još radio u Jugodrvu, otisnuo u privatni posao. Velika pljačka, međutim, mogla je da počne tek kada je Jugodrvo namerilo da zaobiđe sankcije UN.

Jugodrvo za svog predstavnika u Moskvu šalje Branislava Grujića. Pošto je zbog sankcija bio onemogućen platni promet između privrednih subjekata u Srbiji i njihovih predstavništva u inostranstvu, Grujić u ruskoj prestonici 1994. osniva Farman, privatno preduzeće čiji je on vlasnik, a koje kasnije postaje PSP Farman. Pare se, razumljivo, nose u putnim torbama i predaju na reč...

Farman je, međutim, ne samo osnovan parama Jugodrva već je, u suštini, prve korake i činio novcem ovog preduzeća iz Srbije. Dobit je, kao i često u takvim slučajevima, volšebno završavala na računima "privatnog vlasnika", u konkretnom slučaju - Branislava Grujića.

Para za pljačku u to vreme je bilo na sve strane. Grujić i njegov Farman ne samo da su nasledili dugogodišnje poslovne partnere Jugodrva koji su, bar u početku, bili ubeđeni da poslovanjem sa Farmanom u suštini zaobilaze sankcije i nastavljaju poslovanje sa Jugodrvom, već su se uključili i u novu delatnost kojom je beogradska centrala počela da donosi prihode svojim čelnicima.

Kako je zbog sankcija bilo nemoguće zvanično uvoziti naftu i njene derivate u Srbiju, mnogi su se upustili u šverc. Među njima je bilo i Jugodrvo, a sa ovim preduzećem i Branislav Grujić. Koliko su para zaradili organizatori ovog posla nikada do kraja neće biti razjašnjeno, jer je veliki broj njih poginuo u saobraćajnim nesrećama, nad nekima je "izvršeno samoubistvo", a preživeli jednostavno nisu bili zainteresovani da narodu podnose račune.

Među preživelima je i Branislav Grujić o čijem se daljem delovanju do 5. oktobra malo zna. Koliko je poznato, po propasti šverca nafte on se nije petljao u poslove u Srbiji. Za njega će to činiti neko drugi.

Pošto se dotadašnje rukovodstvo Jugodrva zasitilo para ili je iz nekih drugih razloga moralo da ode, na čelo ovog preduzeća dolazi Aleksandar Matijević. Ovaj sin nekadašnjeg visokog oficira vojne obaveštajne službe stare Jugoslavije brzo shvata da za prolivenim mlekom i gladnim radnicima ne vredi plakati, pa se priklanja onome ko ima pare i moć.

Za račun direktora i drugih sumnjivih lica Matijević od radnika otkupljuje njihove akcije Jugodrva. Posle petooktobarskog puča u Srbiju iznenada i ničim izazvan stiže i sam Branislav Grujić, koji zatim od Matijevića i uz njegovu pomoć za sitne pare otkupljuje akcije svoje nekadašnje firme. Već 2003. Grujić postaje većinski vlasnik Jugodrva, a svog saborca Matijevića do danas zadržava na značajnim funkcijama...

Pošto je tako rešio problem većine na skupštinama akcionara, Grujić kreće u upropašćavanje ove nekada uspešne i velike kompanije. Radnike otpuštaju, a objekte prodaju. Jugodrvu ostaju gubici, a Grujiću stižu dobici - šema koja je isprobana na mnogim preduzećima u ovoj nesrećnoj zemlji.

Konačno je i najpoznatija montažna zgrada na svetu, ona u beogradskoj Vasinoj ulici broj 2-4, stavljena pod hipoteku, a broj radnika nekadašnje uspešne firme sveden je na samo sedamdesetak ljudi.

 

Mešetar i meštar

 

O tome kako je Grujić preoteo Jugodrvo i usput opljačkao i radnike koje će kasnije da otpusti, opširno je još 2008. pisao Institut Paralaks.

Grujić je prvo malim akcionarima ponudio da od njih preuzme akcije, kako bi združavanjem imali bolju poziciju u trgovanju i preuzimanju Jugodrva. Ubrzo je Grujić, međutim, te iste akcije koje je preuzeo potpisivanjem nekakvog ugovora u prostorijama samog preduzeća, počeo da prodaje na Beogradskoj berzi po mnogo višoj ceni.

Shvativši da su prevareni, mali akcionari su se 2003. godine organizovali i krenuli u obračun sa Grujićem. Oni su tada već znali da je "otkup" akcija koji je predsednik Upravnog odbora Branislav Grujić sproveo mimo berze nezakonito, pa su potpisali odgovarajuće izjave i zajedno sa prijavama iste poslali kako nadzornim organima berze, tako isto i brokerskoj kući koja je sprovela prodaju akcija po Grujićevom nalogu.

Kad brokerska kuća primi dopis registrovanog vlasnika akcije kojim se osporava zakonitost prodaje, praksa je da broker uradi izveštaj i da se razmotri prodaja, kako bi se zaštitili mali akcionari. Brokerska kuća Stockbroker bila je svesna da je kupovina putem punomoćja, koju je sproveo predsednik Upravnog odbora, u prostorijama kompanije o čijim se akcijama radi - ilegalna. Brokerska kuća ima odgovornost posrednika da zaštiti male akcionare.

Stockbroker koja je prodavala akcije za Branislava Grujića, odgovorila je malim akcionarima, koji su pretrpeli štetu: "...Iz vašeg dopisa ne vidimo u kakvu vezu stavljate našu brokersku kuću s privatnim aranžmanom koji ste sklopili s drugim fizičkim licem. Mi smo nalog za prodaju akcija dobili od lica koje je imalo regularno sudski overeno ovlašćenje potpisano s Vaše strane."

Mali akcionari pisali su ponovo brokerskoj kući: "U tom, tako kažete, regularno sudski overenom ovlašćenju, potpisanom s naše strane, nigde ne piše da opunomoćenik može prodavati akcije na berzi, a da razliku u vrednosti može stavljati u svoj džep... Vi niste ukazali na neregularnost prodaje akcija putem 'punomoćja', tj. da je protivzakonit..."

 

Broker svih brokera posluje samostalno

 

Marta 2005. godine mali akcionari Jugodrva obavestili su Komisiju za hartije od vrednosti kako je Branislav Grujić nezakonito otkupio njihove akcije Jugodrva i o njegovom nezakonitom delovanju: kršenju njegovih obaveza kao predsednika Upravnog odbora; isplaćivanju minimalne vrednosti u evrima iz fioke zamenika generalnog direktora za finansije, Grujićevoj kasnijoj prodaji ovih akcija na berzi, prodaji njegovoj ličnoj of-šor kompaniji i kako je u svoj džep strpao ekstraprofit koji je zaradio od prodaje ovih akcija na berzi za mnogo veći iznos od onog koji je isplaćivan malim akcionarima!

Komisija za hartije od vrednosti konstatuje da Zakon o privatizaciji nalaže da bi mali akcionari svoje akcije trebalo da prodaju na berzi, i zaobilazeći nezakonitosti, prebacuje loptu Ministarstvu privrede i privatizacije, saopštivši da nije nadležna, bez pozivanja na propis po kojem nemaju nadležnost.

Ništa iznenađujuće kada se zna da su dva člana Komisije bili osnivači brokerske kuće preko koje je Grujić odradio posao i na čiji rad su se mali akcionari upravo žalili.

Jedino je direktorka Beogradske berze reagovala u dva navrata skidajući akcije Jugodrva sa trgovanja, i to zbog lažnih navoda u berzanskom prospektu koji je urađen tako što ga je štimovao predsednik UO Jugodrva, Branislav Grujić. Međutim, ni ovo nije imalo neke značajnije posledice ni po Grujića ni po njegovu lopovsku družinu, jer je čitava stvar prebačena u nadležnost Komisije za hartije od vrednosti, koja je sebe smatrala nenadležnom?!

Pošto je ovako "pošteno" poslujući Branislav Grujić ojadio Jugodrvo i njegove male akcionare, mogao je da se posveti daljim poduhvatima.

Fidelinka AD je proizvođač brašna i testenina iz Subotice koji je pokrivao čak trećinu srpskog tržišta. Većinski udeo u ovom preduzeću otkupio je Mineco Holding iz Bazela u vlasništvu Mikija Aksentijevića, potomka Geneksove mafije.

Fidelinka je danas u bankrotu, pokrenut je ne samo stečajni već i istražni postupak, jer su prodate i nekretnine koje su prethodno bile založene kako bi se dobili krediti od banaka koji su netragom nestali.

Na strani većinskog vlasnika pojavljuje se Branislav Grujić. On ne samo da preuzima akcije Fidelinke već i aktivno učestvuje u prodaji lanca prodavnica peciva Bread&Co iz sastava ovog holdinga austrijskom preduzeću Capexit. Ova trgovina je bila toliko uspešna da su austrijski kupci ubrzo pozatvarali sve prodavnice, radnike pootpuštali, a prodajna mesta krčme kao veoma interesantne nekretnine.

Posle na ovaj način skupljenih para, Grujić planira da investira u nekretnine. U novobeogradskom bloku 65 bi da gradi 160.000 kvadrata stambeno-poslovnog prostora za nekih 200 miliona evra. U Vasinoj ulici u centru Beograda, Grujić planira da za 25 miliona evra do kraja 2013. sazida Meriot hotel. U Rusiji zajedno sa bankrotiranom Galenikom i ruskim Farmimeksom gradi fabriku lekova...

Posle svega, izgleda da je Grujić veoma vešto unovčio živote svojih nekadašnjih kolega iz Jugodrva.

 

 

 

 

Samoubistva iz zasede

 

Tokom 1990. i 1991. godine sprovodi se privatizacija Jugodrva i pravi organizacija, posle čega je na čelu kompanije i dalje Gojko Zečar, a generalni direktor postaje Dobrašin Ralević. Tada počinje i "uzlet" kompanije, cvetaju i legalni, a pogotovo ilegalni poslovi.

Zemlja je u ratu i treba iskoristiti situaciju. Jedan od najvećih i najunosnijih poslova Dobrašina Ralevića bio je posao sa uvozom nafte, osmišljen 1991, a okončan 1993. godine, i to, nažalost, smrću više osoba. Predstavnik Jugodrva iz Budimpešte Branko Vuković hitno je pozvan da dođe u Beograd, ali tom prilikom gine u saobraćajnoj nesreći nadomak Novog Sada.

Pomoćnik generalnog direktora za finansije Radovan Nikolić krenuo je jednog jutra na posao i na stepeništu zgrade "izvršio samoubistvo", a nekoliko meseci kasnije, Ralevićev zet Mile Jovanović "igrao se sa pištoljem", pa se i on zvanično ubio.

Dobrašin Ralević i Aleksandar Matijević su privođeni nekoliko puta, ali nakon nekoliko sati ili dana, uvek bi bivali puštani na slobodu. U vezi i sa tim su uhapšeni ministri Sava Vlajković i Velimir Mihajlović, jer je kod njih pronađen novac, zakopan u dvorištu. Te 1993. godine, inflacija je pojela vrednost novca pa su pušteni na slobodu...

Jugodrvo je za potrebe države uvozilo naftu, prodavalo je Beopetrolu, kupovalo devize od NBS po zvaničnom kursu, pa sa nadograđenim cenama nafte obezbeđivalo sebi veliku zaradu, koja nije nigde evidentirana, jer je deljena između učesnika u poslu.

Tehnike su bile različite i komplikovane. Novac je prvo podizan u gotovini, po odobrenju NBS, i njime je plaćano dizel gorivo engleskoj firmi Mondial trejding iz Londona. Potom se prešlo na kiparsku firmu Telentino trejding LTD, a odatle je novac transferisan u Ženevu. Epilog takvih transakcija je odlazak Dobrašina Ralevića i još nekih direktora iz Jugodrva, a generalni direktor postaje Aleksandar Matijević, koji je na toj funkciji do današnjeg dana (povremeno kao generalni direktor, a povremeno kao predsednik Upravnog odbora).

Kompaniju vodi Gojko Zečar, od te 1993. godine kao predsednik Upravnog odbora, i sa Matijevićem otpušta i prima ljude koji mu odgovaraju, a to su uglavnom ljudi poluškolovani, koji doslovno izvršavaju naređenja i za to bivaju dobro nagrađeni.

 

                                (Iz Tabloida broj 199)

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane