Natrag

Amerika

Amerika

Pokret Okupiraj Volstrit ne posustaje

 

Srednja klasa uzvraća udarac

 

Amerika se poslednjih decenija polako, a u poslednje vreme sve brže, deli na pobednike i gubitnike, s tim što gubitnici nemaju krivicu za svoj gubitnički položaj. Umesto da kreira fer i izjednačeni prostor za sve, vlada i institucije Sjedinjenih Država su postali agenti moćnih i privilegovanih. Zato se i postavlja pitanje: Da li se Obama približava Okupatorima. O ovoj gorućoj američkoj temi piše Milan Balinda urednik Tabloida i dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda

 

Milan Balinda

 

Najveća zamerka pokretu Okupiraj Volstrit (OV) je ta da nemaju program i da nisu definisali ciljeve. Da nemaju zahteve koje hoće da budu ispunjeni. Da li je sve ovo mana i prednost ostaje da se vidi. Kada bi definisali zahteve onda bi se očekivalo da ih nekome uruče. Kome? Baš o tome se i radi jer OV ne apeluje na vladu već na građanstvo. Ukoliko moćnici hoće zahteve, i kada ih budu hteli, moraće da dođu po njih. Moraće da zamole, a za sada je u toku stvaranje svesti da je bolje društvo moguće. Da je bolja Amerika moguća i to ona Amerika iz originalne ideje. Uostalom, zahtevi već postoje i ko hoće da razmisli može lako da ih prepozna. Osnovni zahtev je da - ovako ne valja, zahtevamo bolje i pravednije. Kako mnoge interesne grupe (sindikati, domaćice, studenti, penzioneri, radnici...) imaju svoje specifične zahteve - lista bi bila predugačka i nepraktična. Pokret koji je započeo prošlog 17. septembra u Njujorku još je živ i u međuvremenu protegao se širom Amerike i Kanade, a takođe inspiriše proteste širom sveta. Da li će OV promeniti nešto u Američkom sistemu videće se skorije pre nego kasnije, ali pokret je ozbiljan, kao što je to neko rekao, makar koliko je ozbiljan srčani napad.

Pobednici i gubitnici

 

Amerika se poslednjih decenija polako, a u poslednje vreme sve brže, deli na pobednike i gubitnike, s tim što gubitnici nemaju krivicu za svoj gubitnički položaj. Umesto da kreira fer i izjednačeni prostor za sve, vlada i institucije su postali agenti moćnih i privilegovanih. Zakoni, regulacije i javne institucije, kao i norme, ideje i verovanja, trebalo je da u Sjedinjenim Državama stvori jaku srednju klasu - a ta klasa svakim danom sve više bledi. Robert Solov, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, sumirao je nastalu situaciju: "Distribucija bogatstva u korist bogatih i moći u korist moćnih". Bogatstvo stečeno u kapitalističkom sistemu nije samo po sebi neprijatelj demokratije, ali bogatstvo naoružano političkom moći to jeste. U preambuli američkog Ustava razlog za postojanje Sjedinjenih Američkih Država je "opšte blagostanje".

Džejms Medison i Tomas Džeferson su u svoje vreme upozorili Amerikance da budu oprezni prema ambiciji upravljačke klase. Takvo razmišljanje danas pripadnici bogate elite nazivaju "poziv na klasnu borbu". U ono vreme takvo razmišljanje dovelo je i jednog i drugog na predsedničku poziciju. Teodor Ruzvelt, republikanac, pre jednog veka suprotstavio se moćnicima, kombinaciji bogatstva i moći, optužujući ih da kupuju američku vladu. Pozvao je građane da se pridruže njegovim naporima jer se nije radilo o "partijskom ili političkom problemu" već da je on pre svega "pitanje morala". Ukazao je Amerikancima da se ne radi samo o njihovom političkom sistemu već o opasnosti da "sama civilizacija neće moći da preživi".

To su zahtevi pokreta Okupiraj Volstrit i zaista nema razloga da budu zapisani jer oni to već jesu. Ko to ne razume, ili se pravi nevešt ili je priglup. Jedan srpski bivši (?) političar nedavno je tvrdio da po njegovoj proceni od Okupiraj pokreta neće biti ništa jer je to grupa hipika koji neće preživeti na otvorenom dolazeću zimu. Tvrdio je to jer je bio u Njujorku i video demonstrante. On se nije pravio nevešt, a to što dolazi zima samo je delimično tačno. Naime, zima stiže u Njujork i Čikago, a i mnoga druga mesta širom Amerike. Međutim, Majami, Los Anđeles, Nju Orleans, Tampa, San Antonio... očekuju najlepši deo godine. Pokret može da preživi i na univerzitetima, kao što može, a to već radi, da organizuje određene i regularne dnevne šetnje. Zahvaljujući mobilnom telefonima, a i drugim metodama komunikacije, protest može da se organizuje ne samo širom Sjedinjenih Država i Kanade već i da se koordinira sa protestima u Španiji, Velikoj Britaniji, Grčkoj... što je već u nekoliko mahova činjeno.

Kada je Majkl Blumberg, gradonačelnik Njujorka, odobrio policiji da reaguje i okonča tada skoro dva meseca stari protest u Zukoti parku, čitav svet osudio je takvu odluku. Blumberg je za razlog rasturanja protesta naveo brigu o zdravlju i sigurnosti, ali se verovatno još pita da li je to bio pametan potez. U međuvremenu OV se vratio u park i to sa većim brojem demonstranata. Može se bez oklevanja reći da gde god se pokret OV usmerio to sigurno nije u povlačenje. Kolumnista Njujork tajmsa i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Pol Krugman, prokomentarisao je odluku gradonačelnika:

"Reagujući tako loše, Blumberg je jasno ukazao kome ne bi trebalo verovati i ko ne može da otrpi otvoreni dijalog. On je takođe spasao OV od onoga što je najverovatnije bio najveći problem pokreta - da ode u zaborav, da izbledi s prolaskom vremena i s hladnijim danima."

Pokret se pregrupisao, polizao rane i krenuo u protivnapad.

Čak je i konzervativni Fajnenšel tajms prepoznao ideološku snagu pokreta Okupiraj Volstrit:

"Rastuća nejednakost prihoda. Veoma spor ekonomski rast. Visoka stopa nezaposlenosti. Nije ni čudo što su čak i neki političari sa desnice počeli da u izvesnoj meri ukazuju simpatiju prema onima koji protestuju širom sveta. Činjenica da demonstranti nemaju jasan plan nije ni bitna. Oni predstavljaju zabrinutost s kojom mnogi mogu da se identifikuju, i malo je verovatno da će odustati."

 

Nadanje i promene

 

A šta o pokretu OV misle dve najjače političke partije, republikanci i demokrate? Pokret Čajanka, društvo konzervativnog sloja Amerikanaca, nije mnogo pomogla republikancima. Štaviše - dosta im je odmogla. Republikanski kandidat za predsedničke izbore sledeće godine moraće da računa na glasove iz Čajanke, a da bi ih dobio moraće da ima veoma konzervativne stavove što bi ga učinilo "nepogodnim" za predsedničku fotelju. Ekstremna desnica, kao i ekstremna levica, ne mogu da stignu do Bele kuće. Zbog toga i demokrate oklevaju da podrže OV. Ipak, u govoru u jednoj školi koji je predsednik Obama održao 6. decembra, mnogi su prepoznali izvesno Obamino približavanje Okupatorima. I mada nije otvoreno podržao OV, ipak je govorio o nejednakosti i podeli nacije na one koji najviše zarađuju i ostatak naroda:

"U nekoliko poslednjih decenija, prosečna primanja od 1 odsto na vrhu, povećana su za više od 250 odsto da bi iznosila 1,2 miliona dolara godišnje. Ne govorim o milionerima, ljudima koji imaju milion dolara. Govorim o ljudima koji primaju milion dolara svake godine. Za vrhunske jedne stotinke od 1 odsto, prosečna primanja su 27 miliona dolara godišnje. Tipičan generalni direktor koji je zarađivao 30 puta više od svojih radnika, sada zarađuje 110 puta više. A ipak, u poslednjoj deceniji primanja većine Amerikanaca praktično su pala za otprilike 6 odsto. Sada, ova vrsta nejednakosti, na nivou koji nismo videli od Velike depresije - pogađa sve nas".

Generalno, demokrate skupa sa Belom kućom, oprezno su se odnosili prema Okupatorima, naročito nakon što su se na nekoliko demonstracija u raznim gradovima sukobili sa policijom. Ipak, opšte je mišljenje da to što je Obamin govor početkom decembra uključio i temu o velikoj razlici u primanjima, direktna posledica pokreta OV. Pre samo tri meseca, kada je predsednik Obama promovisao svoj program o zapošljavanju, u njegovim nastupima nije bilo ni reči o neproporcionalnim zaradama. Da li Barak Obama tim govorom u srednjoj školi već ukazuje na političku platformu kojom će nastupiti za reizbor sledeće godine, ostaje da se vidi.

Na Obamine opaske reagovala su i konzervativna glasila. Novine Investors biznis dejli komentarisao je sledeće:

"Problem je što pravednost, baš kao nadanje i promene, mogu da znače bilo šta što neko hoće da znače... Za Obamu, pravednost očigledno znači više poreza za bogate, više uredbi namenjenih privatnoj industriji i više trošenja vlade koja deli narodu njegov fer deo".

A ko, na kraju krajeva, čini taj jedan odsto superbogatih? Još bolje, ko čini taj 0,1 odsto, znači svaki hiljaditi građanin koji zarađuje neverovatnu sumu novca? Da li su to preduzetnici koji kreiraju radna mesta? Ne, nisu! Taj 0,1 odsto su uglavnom generalni direktori kompanija, korporacija koje su ili u finansijskoj sferi, ili se bave nekretninama ili su multinacionalne. Među njima malo je onih genijalaca kao što je bio nedavno preminuli tvorac Epl kompjutera Stiv Džobs, ili kao što je to Bil Gejts iz Majkrosofta. Ne, to su direktori ili advokati koji uglavnom ne kreiraju radna mesta i koji uglavnom nisu još izmislili bog zna šta. Jednom rečju - nisu doprineli razvoju čovečanstva. Većina njih, ne svi ali nekih 70 odsto od tih 0,1 odsto, jesu ljudi koji isključivo znaju kako da naprave velike sume za sebe.Mali broj njih žive u srednjem pojasu Sjedinjenih Država jer više vole obale. Bilo Pacifika, bilo Atlantika ili Meksičkog zaliva.Većina pripada republikanskoj partiji. Zahvaljujući prethodnoj administraciji Džordža Buša oni plaćaju pola sume na porez od one koje su plaćali 1980. godine. Znatno su više obrazovani od ostatka nacije. Po jednoj analizi Galupa 72 odsto među najbogatijim Amerikancima imaju fakultetsku diplomu. Skoro 50 odsto njih imaju diplome magistra ili doktora nauka. Što se ostatka naroda tiče: 31 odsto ima završeni fakultet i 16 odsto magistraturu ili doktorat.

 

Izbori su za bogate

 

No, američki predsednički izbori održaće se 6. novembra sledeće godine. U ovom trenutku republikanski kandidati u jeku su predizborne kampanje za nominaciju. Predsednik Barak Obama još ne mora da razmišlja ko će mu biti oponent, ne makar dok taj ne bude izabran, ali u međuvremenu može da skupi nešto novca za izbore koji će se održati za nepunih 11 meseci. Odnosno, nešto novca neće biti dovoljno, moraće da skupi dosta novca baš kao i kandidat iz druge partije. Američki izbori su svaki put sve skuplji.

Sezona izbora na federalnom nivou koštala je 2000. godine tri milijarde dolara. Osam godina kasnije, ta se suma popela na pet milijardi, a procenjuje se da su 2,4 milijarde potrošene na predsedničke izbore. Očekuje se da će izbori sledeće godine koštati više od šest milijardi dolara, a možda i preko sedam milijardi.

Obamina kampanja skupila je 2008. godine 760 miliona i očekuje se da će za sledeće izbore nabaviti preko jedne milijarde. Za poređenje nije loše napomenuti da su 1976. Džerald Ford i Džimi Karter skupa potrošili 66,9 miliona dolara. Kada je 1996. republikanac Robert Dol izašao na crtu Bilu Klintonu, oba tabora potrošili su skupa samo na oglase oko 113 miliona. Na izborima za federalna mesta 2008. potrošeno je samo na TV reklame 2,7 milijardi dolara. Ovoga puta TV stanice, koje takođe kubure zbog ekonomske krize, s nestrpljenjem očekuju prognozirane 3 milijarde od izbornih oglasa.

Mada se pretpostavlja da se izbori odlučuju na izbornim mestima, nije na odmet upitati se koliko novac bogatih odlučuje o krajnjim rezultatima. Sakupiti novac nije lak zadatak i ponekad se graniči s umetnošću. Evo kako je početkom decembra izgledao jedan dan skupljanja fondova predsednika Obame: morao je da prisustvuje na tri gozbe. Na prvoj je u jednoj kafani u Njujorku, Gotham bar & gril, ugostio 45 od svojih glasača. Služila se salata od pečenih cvekli, meso i pohovani luk, štrudla od jabuke i čokoladna torta, kao i sladoled s cimetom. Svakog gosta taj je ručak koštao 35.800 dolara. Odmah nakon toga Obama je u privatnoj kući Džeka Rosena, sekretara Američko-jevrejskog kongresa, ugostio nešto više od 30 Jevreja gde je svaki od njih platio po 10.000 dolara da bi ručao s predsednikom. Još se hrana nije ni svarila, a Obama je ugostio u hotelu Šeraton veći broj istomišljenika koji su platili ulaznicu od samo hiljadu dolara svaki.

Nije objavljeno šta se nalazilo u tim tanjirima od po hiljadu dolara. Možda parizer?!

Da li bi, dakle, 99 odsto Amerikanaca trebalo da mrzi jedan odsto svojih sugrađana? Nikako, to niko normalan ne preporučuje, ali bi tih 99 odsto trebalo da zahtevaju da im se više ne pričaju bajke o bogatim koji kreiraju radna mesta. Isto tako insistira se da bogati na berzama preuzimaju rizik i da im je ta osobina da rizikuju "dodatna vrednost". Da li onda oni koji igraju ruski rulet, preuzimajući veliki rizik, takođe poseduju "dodatnu vrednost"?

 

 

 

 

Skraćena kolumna iz Njujork tajmsa

Pol Krugman

 

Panika plutokrata

 

Ostaje da se vidi da li će protest Okupiraj Volstrit promeniti američki pravac. Ipak su protesti već izmamili nezapamćene histerične reakcije iz Volstrita, pre svega superbogatih, a i političara i analitičara koji regularno služe interesima najbogatijem stotom delu jednog procenta.

Ovakva reakcija kaže nam nešto važno - konkretno, da su ekstremisti koji zloupotrebljavaju američke vrednosti, kako ih je nazvao F. D. Ruzvelt, "ekonomski rojalisti", ne ljudi koji kampuju u Zukoti parku...

...radi se o delu šireg sindroma u kome bogati Amerikanci koji imaju velike koristi od sistema koji im je naklonjen reaguju s histerijom prema svakom koji ukazuje koliko im je to sistem naklonjen.

Prošle godine, možda se sećate, dobar broj finansijsko-industrijskih barona podivljao je zbog vrlo blage kritike predsednika Obame. Optužili su g. Obamu da je skoro socijalista jer je podržao takozvano Volkerovo pravilo, koje bi samo zabranilo bankama kojima je država jamac da stupaju u riskantne spekulacije. A što se tiče reakcije na predlog da se zatvore rupe u zakonu koje dozvoljavaju da neke od njih plate neverovatno niske poreze - dobro, Stefen Švarcman, direktor Blakstoun grupe, poredio je to sa Hitlerovom invazijom Poljske...

...Šta se ovde događa? Odgovor je, zasigurno, da su svemirske gazde Volstrita duboko u sebi shvatile koliko je moralno neodbranjiva njihova pozicija... To su ljudi koji su se obogatili jajarenjem kompleksnih finansijskih šema, i daleko od toga da doprinesu jasnu korist američkom narodu, gurnuli nas u krizu čije posledice nastavljaju da uništavaju živote desetine miliona njihovih sugrađana.

A ipak nisu platili cenu. Njihove institucije spasene su novcem poreznika, sa samo nekoliko manjih obaveza... I imaju koristi od rupa u zakonu koje, u mnogim slučajevima, neki ljudi sa multimilionskim primanjima plaćaju manji porez od porodica srednje klase...

...Dakle, ko je ovde zaista ne-Amerikanac? Ne demonstranti, koji jednostavno pokušavaju da se njihovi glasovi čuju. Ne, pravi ekstremisti ovde su američki oligarhisti, koji hoće da uguše svaki kriticizam o poreklu njihovog bogatstva.

 

 

 

 

Populizam s levice i desnice

 

Politički populizam je skoro toliko star koliko i sama Amerika. Otkako je predsednik Endrju Džekson vodio epsku bitku protiv "moći novca", simboliziranu u Drugoj banci Sjedinjenih Država, daleke 1833. godine, političari i aktivisti iskazivali su svoj bes prema "eliti" koja je ignorisala, korumpirala ili izdala običnog građanina.

Populisti s desnice obično trube svoje neslaganje o religioznim razlikama i kulturnim stilovima. Progresivna (levičarska) kontrateža stavlja težište na ekonomsku nepravdu. Ali im je oštar jezik zajednička osobina. Jezik namenjen masama, dakle - lako razumljiv.

"Imala sa čast da veći deo života provedem u malom mestu", uzvikivala je Sara Pejlin prilikom prihvatanja nominacije Republikanske partije za potpredsednicu. To malo mesto, kako je ona objasnila, naseljeno je ljudima "koji rade neke od najtežih poslova koji postoje u Americi... koji proizvode hranu, rade u fabrikama i bore se u našim ratovima". Ona je poredila kontraste između "njenog sveta" i onog koji vodi elita u Vašingtonu.

Može biti da je to ona ista stara pesma, ali politički populizam je pomogao republikancima da pobede na mnogim izborima. Ričard Nikson bio je šampion vrlina "srednje Amerike". Ronald Regan kresao je poreze i time sticao popularnost, mada ih je smanjivao uglavnom dobrostojećima. Džordž V. Buš napadao je "liberalnu elitu" da je slabašna prema terorizmu i naklonjena gej brakovima.

Konzervativci nikada ne bi postali ono što jesu, veliki i značajan pokret, da nisu dosta često koristili jezik populizma.

Mogućno je da pokret Okupiraj Volstrit počeo koristiti isti jezik, ali o ekonomskoj nepravdi. Takav pristup zbunio je desnicu i u ovom trenutku su spremni da ocrne prvog crnog predsednika i preobrate konzervativce u besne robovlasnike.

(Bazirano na tezama američkog istoričara Majkla Kazina)

 

 

 

Demonstrant

 

   Američki nedeljni magazin Tajm (TIME) sledeći svoju 84 godina staru tradiciju prošle je nedelje proglasio za ličnost godine - Demonstranta.

   To bi bio bilo ko, ko je ove godine demonstrirao od Tunisa, preko Egipta, Španije, Njujorka, Oklanda, Rusije…

   Ovo prolazeća godina bila je godina protesta, promena i revolucije. Najverovatnije da je pokret Okupiraj Volstrit prevagnuo u odluci urednika Tajm magazina za ovaj donekle čudni izbor. Tokom šesdesetih godina prošlog veka Amerikanci su marširali za svoja građanska prava i protiv rata u Vijetnamu. U sedamdesetim narod se digao na demonstracije u Iranu i Portugalu. Osamdesetih protestovalo se protiv nuklearnog naoružanja u Sjedinjenim Državama i Evropi, protiv izraelske okupacije Zapadne obale i Gaze, protiv komunističke tiranije u Pekingu i Istočnoj Evropi…

   Potom je Francis Fukujama 1989. proglasio u jednom svom eseju Kraj istorije. Po njemu je bila završena ideološka revolucija i pobedio je "liberalni Zapad". Čini se da uticajni Fukujama ipak nije bio u pravu…

   Američki alternativni magazin Adbusters je pozvao na okupaciju Volstrita kao simbola kapitalizma. Krajem prošlog jula nekoliko proto-Okupatora sastali su se u jednoj kancelari u finansijskoj zoni Njujorka da bi prodiskutovali šta Okupiraj Volstrit magazina Adbusters u suštini znači. Sreli su se dva dana kasnije u Zukoti parku. Tamo je bio i 50 godina star antropolog i priznati naučnik, pro-anarhistički aktivista, Dejvid Grejber koji je i smislio parolu "Mi smo 99 odsto". S njim u društvu bio je i grčki emigrant Georgije Sagri. Potom su proradili i-mejlovi, fejsbook i tviter... Pokret je bio nezaustavljiv. Potvrdila se parafraza: Ako "tvituješ" oni će doći.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane