Natrag

Epizoda 66

Epizoda 66

 

Nismo mi od juče

 

Zoran Milojević

 

Čitajući u novinama da mnogi u Srbiji žele "više Evrope", Drakče bakalin se žesti: "Ako ja to razumem, ubio me Bog! Ajde da želimo više zdravlja, više para, ili ne daj bože, kad bi Bog dao više seksa. Ja bih da u Srbiji bude "više Srbije": više životnih mogućnosti, više dece, više poštenja koje nije nesvakidašnji događaj, više ljudi koji se ne stide da nekom pokažu ljubav!"

Ovih dana, dok promovišem svoju novu knjigu, zbirku pripovedaka, često je poklanjam onima koji ne mogu da je kupe. To je obaveza i nalog od Boga da podarenu nam umetnost podelimo sa drugima. Nije mi žao, ponosim se time. Ali, žalim one koji imaju i za razna izobilja i za knjigu, što nekim čitaocima ne poklone čašu mleka i parče hleba, da budu zadovoljni i željni hleba i željni duha. Da se svi zasite!

Fudbal u Srbiji je okupan prljavštinom, zaudara na pohotna tela "mrtvih duša", a iz privatnih terena izrasta korov koji guši i ono malo mirisnih cvetova. Po fudbalskim dvorištima se šepure ljudi koji su u životu sve stekli sa deset prstiju - na obaraču. Zelena trava raste iz prljavštine od lopovluka, nerešenih ubistava i finansijskog kapitala. Iz prljavog dvorišta ne izlaze čisti ljudi. Izlaze Muse Kesedžije, samo nema Marka Kraljevića. Čak ni u pesmama.

Ja razumem zašto Veselinov i ostali vojvođanski autonomaši traže referendum za Vojvodinu-republiku. Oni su unuci i praunuci austrougarskih konjušara. U njihovim venama teče navika da timare tuđe konje. Konjušar ne može nikada da postane gospodar, jer ne ume da skine potkovice sa svojih nogu.

Na dan rođenja Duška Radovića setio sam se kako je izgovarao "Beograde, dobro jutro". To njegovo "dobro jutro" ulazilo je u kuće kao dobronameran gost na ulazna vrata, za razliku od današnjih voditelja radio i TV programa čija "jutrenja" liče na nedobronamernog gosta koji kradom preskače ogradu. Oni izgovaraju bilo šta, daju rečima značenje koje one nemaju i stvaranju dijalekt kakvim Srbi nikada nisu govorili. Oni nisu čitali i tumačili Njegoša koji je pisao "nije riječ svilena marama da je vežeš oko vrata, "no je riječ ptica lutalica, koja na svakojaki način pogađa srca i misli."

Lazar Stojanović, režiser i Titov disident, priča o Srbima na barikadama, pa se pita da li je to potrebno da rade i Francuzi u Alžiru kada je De Gol Alžiru davao samostalnost. Lazo, Lazo, izgleda da nisi učio da su  Francuzi okupirali Alžir, a Kosovo je "vavijek" bilo u Srbiji. "Titovi disidenti", inače, nikada nisu bili protiv socijalizma, već su protestovali zbog "velike Titove lične moći."

Lazar Stojanović, sin pekara, oficira JNA, napravio je scenu onanisanja u svom filmu "Plastični Isus", a danas onaniše nad sudbinom Kosovskih Srba. I on je produkt "kruga dvojke" u koji se u jesen četrdeset četvrte uselio komunistički šljam, isterujući iz kuća Srbe i Jevreje, pod patronatom Moše Pijade. Svi ti pobednici bili su Oznaši i Udbaši i iza sebe su ostavili ljudski šljam koji se docnije predstavljao kao "disidentska" grupa. Oni nam danas nameću evropejstvo, kao da su Srbi živeli na Marsu. Kada su "otpadnici" od jedne ideje stvaroci morala neke nove ideje, tu su deponije otpada ogledalo društva.

Na Kosovu ništa novo! Neće ni biti sve dok "međunarodna zajednica" i kriptotitoisti u Srbiji ne ostvare cilj: da na Kosovu nema srpskog cveta.

Sačuvajte osmeh na svom licu i podelite ga sa ozeblim mučenicima sa barikada.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane