Natrag

Krici i odjeci

Krici i odjeci

Kriminal u Gradskom centru za socijalni rad

Reketiranje donatora i lov na stanove

Poštovani gospodine Bijeliću,

Podstaknuti Vašim člankom u poslednjem broju Tabloida i uvereni da ćete se i nadalje baviti ovom temom, zabrinuti situacijom u Gradskom centru za socijalni rad, obraćamo Vam se i nudimo nove informacije. Naravno, ovo je tek nekoliko činjenica na koje želimo da Vam skrenemo pažnju, a koje su nam poznate. Većina dešavanja u Gradskom centru je poznata mnogima koji su ili ovde zaposleni ili su na drugi način profesionalno povezani sa ovom ustanovom, ali niko ništa ne preduzima.

 Naime, od dolaska na mesto direktora gospođe Snežane Stošković, u Gradski centar za socijalni rad je uvedena politika po meri koja do sada nije bila poznata i gde joj, po logici stvari, nije mesto. Tako je gospođa Stošković svoj mandat otvorila i zapošljavanjem ljudi na mesta za koja nemaju kvalifikacije (na primer, profesor fizičke kulture je neko vreme proveo na radnom mestu rukovodioca Odeljenja Obrenovac, a potom i na radnom mestu koordinatora za projektne aktivnosti!), ali imaju partijsku i političku podobnost.

Najnovija njena odluka da na radno mesto rukovodioca Odeljenja Novi Beograd postavi gospođu koja ima tek nekoliko godina iskustva rada u socijalnoj zaštiti i nepunih godinu dana u Gradskom centru za socijalni rad, može se objasniti samo nepotizmom, budući da su njih dve rođake. I to nisu jedina dva slučaja.

Inoviranje usluga socijalne zaštite je zamrlo u dobroj meri od dolaska gospođe Stošković. To osiromašuje kvalitet usluga i sužava ono što socijalna zaštita može da ponudi.

Naime, zbog prakse da od svakog potencijalnog donatora ili finansijera zatraži procenat od 20 odsto (!) uglavnom je prestalo njihovo interesovanje da ulažu u socijalnu zaštitu u Beogradu, pa Beograd u dobroj meri zaostaje za drugim gradovima po razvijenosti i razgranatosti usluga, što je teško objasniti. Nejasno je koja je namena sredstava prikupljenih "reketiranjem" jer nije vidljivo na koji se način koriste, ali je još strašnije to da se na taj način zapravo dodatno ugrožavaju korisnici usluga socijalne zaštite jer im se onemogućava korišćenje neophodnih usluga. Da ne govorimo o tome da se realizatori projekata dovode u situaciju da donatorima pravdaju ukinutih 20 procenata, što je njima potpuno neshvatljivo jer se sav novac mora utrošiti u namenjene svrhe.

U najmanju je ruku čudna inicijativa Gradskog sekretarijata za socijalnu zaštitu koju potpisuje gospodin Đukić, gradski sekretar za socijalnu zaštitu i član PUPS-a, u kojoj je u junu protekle godine od rukovodioca svih odeljenja Gradskog centra za socijalni rad zahtevan spisak svih stanova korisnika Gradskog centra koji u njima ne žive jer su negde na smeštaju. Dakle, spisak praznih stanova. Traženi su i najsitniji podaci - tačna adresa, ime vlasnika, površina stana... Nikada nije objašnjeno zašto je taj spisak bio potreban, u koju svrhu je trebalo da služi i šta je sa njim urađeno. Sve to otvara mesta sumnji u stvarne namere nekoga ko je na čelu socijalne zaštite Grada i institucije koja bi trebalo da kreira socijalnu politiku.

Naravno da su nam neprihvatljive kvalifikacije koje dovode u sumnju etiku svih zaposlenih u socijalnoj zaštiti. Jasno nam je, međutim, da postoje osobe koje duboko kompromituju struku i uništavaju socijalnu zaštitu.

 

         Grupa radnika Centra za socijalni rad Grada Beograda

 

 

Kriminalna aktivnost bivšeg rukovodstva JUL-a

 

Prevarili i prisvojili tuđu imovinu

 

Fakultet za menadžment malih i srednjih preduzeća, kao pravni prethodnik Beogradskog trgovinskog centra (BTC), a na osnovu ugovora o kupoprodaji poslovnog prostora sa pripadajućom opremom u Ulici Đure Đakovića (sada Venizelosova) u Beogradu, koji je zaključen sa prethodnim vlasnikom, bivšim jugoslovenskim trgovinskim gigantom General Exportom, postao je svojevremeno vlasnik zgrade na ovom atraktivnom mestu, nedaleko od obale Dunava.

Polovinom devedesetih godina dr Nenad Đorđević, osnivač BTC, sada u svojstvu vlasnika lepe predratne vile u tadašnjoj Ulici Đure Đakovića, prodao je poslovni prostor i opremu u toj zgradi političkom pokretu Jugoslovenska levica (JUL), na taj način što je sačinjen ugovor o prodaji u kome je bilo precizno predviđeno da će kupac (JUL) preuzeti deo postojeće kreditne obaveze od prodavca (BTC, dr Nenad Đorđević), po ranije zaključenom ugovoru o investicionom kreditu između BTC i ondašnje Beobanke. U ugovoru je takođe pisalo da on neće imati pravno dejstvo, ukoliko bilo koja od strana potpisnica ne ispuni ugovorene uslove.

Ubrzo, to se upravo i desilo! Jugoslovenska levica koja nikada nije imala, niti je ikada i mogla imati prava vlasništva nad ovom imovinom, jednostavno nije ispunila svoje obaveze.

Tako je sačinjeno poravnanje pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, kojim je raskinut ugovor o prodaji sporne nekretnine zbog neplaćanja ugovorene kupoprodajne cene.

Tako Jugoslovenska levica nikada nije uknjižena u katastar nepokretnosti.

U međuvremenu je došlo do promene vlasti, JUL je politički poražen, ali na zgarištu ove partije (koja je u međuvremenu prestala da postoji) ostala je jedna mala interesna grupa, koja je osnovala udruženje građana "Bolja Srbija".

Naravno, osnivači su sami sebe postavili na rukovodeća mesta u udruženju, a cilj njegovog delovanja ubrzo će postati malo jasniji...

Naime, ovo društvo bivših čelnika JUL-a u sastavu Dragana Kuzmanović, Radomir Rojević i Živorad Stanić, počeli su sa operacijom prevare i falsifikovanja sa ciljem da zaposednu zgradu u Venizelosovoj ulici, te tako oduzmu nešto što im nikada nije ni pripadalo.

Lažno se predstavljajući pred državnim organima, sastavili su ugovor između JUL-a (koji ne postoji) i udruženja "Bolja Srbija". Tačnije, između sebe i sebe! Na osnovu tog ugovora, udruženje "Bolja Srbija" dovelo je u zabludu Republički geodetski zavod i Službu za katastar nepokretnosti, jer su kod njih upisali kao imovinu nešto što im uopšte ne pripada po zakonu, niti im je ikada pripadalo!

Nažalost, uprkos očigledno organizovanoj kriminalnoj aktivnosti, sudski postupak se namerno odugovlači, uključujući i postupak po krivičnim prijavama protiv odgovornih lica.

 

                                                         I.M.

 

 

Stav

 

Sarađivao sam i sarađivaću

 

Vreme je pokazalo da je kritički um jednako što i disident. Jer, nijedno vreme i nijedna politika nisu vredni slepe odanosti. Jedan kraći osvrt Vladimira Markovića, novinara i disidenta, na izopštenost koju je odabrao ili, još bolje, koju su mu odabrali, rečito govori o neprolaznim bitkama režima i pobunjenih pojedinaca

 

 

Počev od 1976. godine, objavljivao sam članke u inostranim antikomunističkim listovima i časopisima, uglavnom o različitim oblicima nepoštovanja ljudskih i građanskih prava i verskih sloboda.

Od 1976. pa do 1988. godine, dakle duže od jedne decenije, redovno sam i besplatno primao interesantan petnaestodnevni bilten pod nazivom Hrišćanski antikomunistički krstaš iz Amerike, koji su mi slali sa adrese u Long Biču. Odmah na početku, još 1976. godine, objavio sam u ovom biltenu jedan svoj članak pod punim imenom, prezimenom i adresom. Napominjem da je bilten izlazio u 50.000 primeraka i besplatno se dostavljao članovima i simpatizerima udruženja širom Amerike i sveta.

Otprilike u isto vreme stupio sam u kontakt sa još jednom međunarodnom religioznom humanitarnom organizacijom sa sedištem u SAD (Hrišćanske misije u komunističkom svetu).

Osnivač i predsednik ove organizacije je bio sveštenik Ričard Vurmbrand, koji je posle Drugog svetskog rata robijao u Rumuniji. Kad se 1967. godine nekako dokopao Zapada osnovao je tu organizaciju za pomoć sveštenicima i vernicima svih veroispovesti koji su živeli pod komunizmom.

Krajem 1985. godine slao sam tekstove Nemačkom nacionalnom listu (Deutsche National Zeitung) koji je izlazio u Minhenu. Morao sam u ono vreme da ih šaljem čak iz Trsta, kako bih izbegao režimsku kontrolu i cenzuru na našim poštama! Bili su to tekstovi o zloupotrebi psihijatrije i medicine u političke svrhe.

Kasnije sam, u okviru turističkih putovanja, upoznao većinu zemalja ondašnjeg komunističkog lagera, poput Poljske, Mađarske, Čehoslovačke, Istočne Nemačke (tadašnji DDR), Sovjetskog saveza... Tokom putovanja sastajao sam se sa istaknutim antikomunistima tih zemalja, sa disidentima, od kojih su neki odigrali ključnu ulogu u rušenju komunizma tokom 1989-1990. godine. Sve te kontakte i veze sa inostranim antikomunističkim, emigrantskim organizacijama, održavao sam samoinicijativno. Sve troškove snosio sam sam, dovijajući se kako znam i umem, u nameri da pružim svoj skroman doprinos rušenju komunističkog jednoumlja, bez ikakve lične koristi.

Danas, kad u Srbiji takođe deluje jednoumlje i kad su se neka od najcrnjih iskustava komunističke prakse pretvorila u demokratski manifest, opet bih rado da sarađujem sa borcima protiv totalitarizma širom sveta. Sarađivao sam onda, sarađivaću i sad.

                                               Vladimir Marković

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane