Otimačina

Grobari moderne istorije Vojvodine u akciji osvajanja poslovnog prostora

 

Ići će i Neša na đubrište Bangladeša

 

Kako je Liga socijaldemokrata Vojvodine, stranka Nenada Čanka, uzaptila najatraktivniji poslovni prostor u Novom Sadu i kako je dugogodišnja otimačina jednog od najjačih kulturnih brendova nekadašnje Jugoslavije varvarski dospela na novosadsku deponiju...

 

Nikola Vlahović

 

Novosađani su davne 1901. godine osnovali Novosadski foto-klub, jedan od prvih na Balkanu. Posle Drugog svetskog rata obnovljeno je okupljanje ljubitelja fotografije u Društvu foto i kino-amatera Novog Sada, koje je 1951. godine iznedrilo Kino-klub "Novi Sad", a od 1954. godine nosi ime Foto-klub "Branko Bajić". Foto-klub se opredelio za ime Branka Bajića, književnika, humaniste i pravnika, kojeg su mađarski okupatori ubili u ilegalnoj štampariji dok je štampao list "Slobodna Vojvodina".

 Uoči Drugog svetskog rata, Branko Bajić je bio rukovodilac Foto-sekcije u Planinarskom društvu "Fruška gora", koja je na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine osvojila gran pri, najveću nagradu za kolekciju fotografija svojih članova. To je jedno od do sada najviših, neprevaziđenih svetskih priznanja našoj fotografiji.

Članovi Foto-kluba "Branko Bajić" često su tokom svake godine održavali više klupskih i međuklupskih izložbi fotografija, a izlagali su i drugim mestima tadašnje Jugoslavije kao i u inostranstvu, takmičeći se za prestižna zvanja u oblasti fotografskog stvaralaštva. Od 1961. godine utemeljena je tradicionalna izložba fotografija povodom obeležavanja Dana oslobođenja Novog Sada. Glavni trofej izložbe je postalo "Zlatno oko".

 U jakoj konkurenciji sa starim iskusnim fotografskim umetnicima (Geza Barta, Julije Brežan, Novak Živković, Nikola Radošević, Jovan Polzović, Silvester More, Jovan Vajdl...) prvo "Zlatno oko" je pripalo tada mladom novinaru Borivoju Mirosavljeviću. "Zlatno oko" postalo je vrlo brzo izazov za sve ozbiljne fotografske stvaraoce, najpre u Novom Sadu, a potom u celoj Jugoslaviji i svetu.

U razmeni kulturnih aktivnosti sa svetom stalno su bili projekti Novosadskog foto-kluba.

Kao diplomirani ekonomista Borivoj Mirosavljević je toliko razvio korisne aktivnosti, da je postavljen za direktora narasle radne zajednice, dok su se dužnosti predsednika prihvatili najpre Petar Palkovljević Pinki, ondašnji šef policije Vojvodine, a potom i dr Đorđe Đurić, profesor univerziteta.

Posle čitave jedne decenije uspešnog realizovanja svoje koncepcije u Foto-klubu "Branko Bajić", Borivoj Mirosavljević se vratio novinarstvu ustupivši svoje mesto direktora Josipu Šmitu, dotadašnjem direktoru "Forumove" štamparije u Novom Sadu.

Došavši iz samoupravljačkog okruženja, Šmit nije uspeo da se suprotstavi akcijama svojinskih transformacija, pa je dozvolio da se u Foto-klubu "Branko Bajić" razdvoje društvena i privredna delatnost! Tako je odsečena zlatna grana na kojoj je Klub počivao! Štamparija i hemigrafija su privatizovane, reprezentativna Foto-galerija je proglašena imovinom nekadašnjeg Jugopetrola, te je "privremeno" preseljena u prostorije Kino-kluba "Novi Sad", instruktori su ostali bez posla, fotografi otišli u privatnike...

Do potpunog raspada sistema došlo je 1994. godine. Iskoristivši ratnu situaciju, kada su se mnogi članovi Foto-kluba "Branko Bajić" i Kino-kluba "Novi Sad" (u koji je "privremeno" preseljen Sava Stepanov, "kustos" zatvorene Foto-galerije) nalazili na ratištu ili se krili kao vojni obveznici po inostranstvu, grupica "ratnih profitera" je stupila u akciju.

Na brzinu su odlučili da ukinu Foto-klub "Branko Bajić" i Kino-klub "Novi Sad" i formiraju neki centar za vizuelnu kulturu "Zlatno oko"!

Naravno, samo oni znaju koja su dokumenta isfabrikovali i uspeli da ih u SUP-u Novi Sad izbrišu iz registra društvenih organizacija i na njihovo mesto upišu Centar sa prisvojenim imenom "Zlatno oko"!

 Kao osnivači, upisani su Josip Šmit, Sava i Milivoj Stepanov, Pavle Jovanović, Geza Lenert, Peđa Pavlović, Zvonimir Župančić, Mladen Marinkov i Zoran Pantelić. Na spisku članova novog centra sa datumom osnivanja 30. aprila 1994. godine bili su još: Gabor Ifju, Borivoj Mirosavljević, Ana Lazukić, Nikola Stojanović, Mladen Bandin, Jovan Bačić, Mirjana Luburić, Dušan Šeguljev, Dušan Bugarski, Momčilo Đurđević i Manda Mandić. Odmah treba reći da su u igri bili i ostali samo "osnivači" dok su dodata imena članova, u stvari drska manipulacija, jer pomenuti ljudi u toj ujdurmi nisu imali niti sada imaju bilo kakvo učešće!

 Očigledno zaslužan za raspad Foto-kluba "Branko Bajić", jer je kao direktor kluba dozvolio da kola krenu nizbrdo, Josip Šmit je skoro svesno odsekao granu na kojoj je sedeo. Geza Lenert je bio dete "Branka Bajića" koji mu je omogućio da, uz svoj nesumnjivi talenat, stigne u zvezdani vrh naše fotografije. A prema svom matičnom udruženju poneo se baš po onoj narodnoj: "hrani psa da te ujede!"

 Umesto da se u Klubu angažovao na rešavanju nastalih problema ili da je svoje iskustvo prenosio na mlađe kolege, on se solidarisao sa uzurpatorima. Kad je došao u sukob s "rukovodstvom" Centra, napustio ih je i bio jedan od zagovornika da se "uzurpirani klub vrati članovima", učestvovao je na njihovim skupštinama. U donošenju odluka protiv "uzurpatora", biran je u novo rukovodstvo, a potom se opet vratio "disidentima"...

 "Kustos" ugašene galerije Sava Stepanov video je šansu da se gašenjem Kino-kluba "Novi Sad" domogne poslovnih prostorija koje će kasnije zameniti za bolje, što se i dogodilo. Shvatajući da dolaze dani biznisa, zanemario je brigu o fotografiji i posvetio se "marketingu" slikara.

 U tom se poslu toliko osilio da je u jednom trenutku pokušao da u Statutu Centra izbriše osnovnu delatnost - fotografiju! Srećom, to mu nije pošlo za rukom. 

Koristeći raniju reputaciju izložbe i nagrade "Zlatno oko", Stepanov je uspevao da kao direktor Centra isposluje društvena sredstva za realizaciju raznih projekata, najmanje fotografskih. Savin brat, Milivoj Stepanov, ugledni novosadski advokat, pronalazi pravne mogućnosti da se igra sa "Zlatnim okom" odvija pod plaštom zakonite forme i da traje što duže.

Prošlo je nezapaženo kada je na temeljima nekadašnjih klubova, Foto-kluba "Branko Bajić" i Kino-kluba "Novi Sad", preko noći iznikao Centar za vizuelnu kulturu "Zlatno oko". O tome niko nije ni razmišljao jer su se čuli tek zahuktali topovi bratoubilačkog rata.

Tek na jednom okupljanju fotoreportera u "Dnevniku" neko se zapitao: "Šta je s našim klubom?" Kada je usledio odgovor: "Sava i njegov brat su ga privatizovali!"- razvila se žučna diskusije nakon koje je potpisana inicijativa da se Foto-klub "Branko Bajić" vrati svojim članovima.

Pokrenut je mukotrpan upravni spor. Na zahtev velikog broja članova kluba koji su zbog njegovog brisanja bili "primorani" da se smatraju "preuzetim" članovima Centra za vizuelnu kulturu "Zlatno oko", održana je 9. decembra 2.000 godine u novosadskom Spensu Skupština kojoj je prisustvovalo 60 članova. Svi su oni bili članovi i 1994. godine, ali ih niko nije ni pozvao na Skupštinu koju su organizovali "uzurpatori". Ipak, poziv za Skupštinu upućen je i Centru iz kojeg je, s potpisom direktora Save Stepanova, stigao odgovor da tu Skupštinu - "ne priznaje"! Skupština je donela odluke kojima je izabrano novo rukovodstvo Centra, a i Savi Stepanovu je, kao direktoru, jednoglasno izglasano nepoverenje. O svemu tome je zvanično obavešten SUP, sa zahtevom da se kao osnivači u registar upišu novi članovi Predsedništva sa Borivojem Mirosavljevićem, novim predsednikom i v.d. direktorom, do izbora novog umesto smenjenog Save Stepanova. Ova promena u SUP-u nije izvršena uz obrazloženje da se čeka kraj upravnog postupka pred sudom!

 

Maratonsko suđenje je nastavljeno i pored toga što je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, poštujući odluke najviših sudskih organa, u decembru 2007. godine poništilo prethodne odluke novosadskog SUP-a. Tek tada je Policijska uprava u Novom Sadu 18. januara 2008. godine obnovila postupak i naložila da se održi nova Skupština sa aktuelnim članovima. "Ražalovani" direktor Sava Stepanov tužio je državu, odnosno MUP Republike Srbije, zbog donetog rešenja o ukidanju prethodnih rešenja novosadskog SUP-a. Kad je Vrhovni sud Srbije odbacio tužbu Save Stepanova, novosadski SUP više nije bio nadležan za rešavanje ovog slučaja jer je predmet dostavljen Agenciji za privredne registre.

 

Po nalogu suda, sada treba utvrditi ko je 1994. godine bio član Foto-kluba "Branko Bajić" i Kino-kluba "Novi Sad". Istovremeno sa gašenjem" Foto-kluba "Branko Bajić i Kino-kluba "Novi Sad", iz iste zgrade u centru Novog Sada su na beskrupulozan način izbačeni i Radio-klub "Novi Sad", Vazduhoplovni savez Vojvodine, Auto-moto društvo "Novi Sad" i kompletna Narodna tehnika Novog Sada i Vojvodine, nakon čega se u toj zgradi smestila, a i danas se u njoj baškari, "ugledna" politička organizacija, Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine!

Ovo višedecenijsko stecište mladih, u kojem su se obučavali korisnim veštinama, okupirala je politika.

Ko je sve kriv za to osim pomenutih? Teško je prebrojavati ljude. Na spiskovima se nalaze uglednici i starine koje su svoju mladost posvetile stvaralaštvu čiji rezultati ostaju na ponos mlađim generacijama. Vreme u kome se dešava ova mučna radnja, surovo je. Ideali su postali naša bolja prošlost, a interesi pojedinaca i partijska plemena, naša mračna sadašnjost...

Pre deset godina javnost je bila zapanjena saznanjem da je deo vizuelne istorije Novog Sada i ove zemlje pomešan sa fekalijama na đubrištu u novosadskoj "faveli", nehigijenskom naselju Bangladeš! Među hiljadama fotografija nalazile su se i istorijske fotografije oslobođenja Novog Sada od fašista 1944. godine!