Francuska

Crni kontinent: Krv petrola i mutne radnje ispod stola

 

Raskrinkane tajne operacije tajne službe

Francuska televizija u nekoliko navrata objavila je dokumentarac od skoro tri sata ofiranja i cinkarenja jedne od najvećih mafija koja je vladala poslednjih pola veka. Organizacija o kojoj je reč sada javno priznaje da je pljačkala i korumpirala po celoj Africi, održavala diktature, organizovala i izvršavala državne prevrate i vojne udare, finansirala revolucije, pa usput bila umešana i u neke genocide. To je specijalno odeljenje francuske tajne službe - Fransafrik (Francafrique)

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Medijski objektivno obelodanjena, francuska politika na Crnom kontinentu umnogome je veoma bliska najgorim optužbama njenih najcrnjih neprijatelja. Emisija-dokumentarac o jednoj od najvećih mafija koja je vladala poslednjih pola veka primer je autošibanja i pljuvanja po sebi, ali bez iole pokajanja. Kao da sve to što nekad beše tajna, danas više nema nikakve važnosti. Ovakvo pranje prljavog a često i okrvavljenog veša, bez premca je u seriji medijskih pokajanja i elektronskog ispovedanja u Francuskoj: - Oprostite, priznajemo, bilo pa prošlo, isteklo je vreme žalbe, sada je red da se slavi jubilej 50 godina uspešnog rada jedne mafije koju su organizovale najviše državne vlasti i sam predsednik Republike.

"Francuska crna ruka"

Od De Gola do Širaka, svi su podržavali ovu kvazimafiju koja je imala za zadatak da po svaku cenu  obezbedi energente i bazne sirovine državi koja ih nema, a voli lepo da živi. Trebalo je da se održi visok standard života francuskih građana, pa makar i po cenu bede i nemaštine za ostale, one koji su imali lošu sreću da na svom tlu poseduju neiscrpne rezerve petrola ili raznih drugih resursa.

Način na koji je Francuska to uspela da ostvari veoma je jednostavan i svuda još uvek široko primenjen. Zaposlili su najtalentovanije domaće izdajnike u bivšim kolonijama, dali im vile, i uz vile na Azurnoj obali  cele zgrade po pariskim šik kvartovima, kao i procenat na dil. Onaj ko nije poštovao dogovor i nedovoljno pljačkao svoj narod bio bi smenjen, a ponekada i likvidiran od tajne policije, francuske crne ruke. Sve je ovo objavljeno u slici i reči i svako ko odgleda ovaj dokumentarac (ima ga i na Jutubu), ne može a da ne konstatuje da je čovečanstvo otišlo u sunovrat i da nigde više nema nade u neko bolje sutra. Jer ako je Francuska kao zemlja ljudskih prava i slobode bila kadra da za svoj interes organizuje građanski rat u Ruandi, glad u Bijafri, da otruje jednog predsednika ili obori avion drugog jer smetaju pri otimanju prirodnih blaga siromašne Afrike, šta onda ostaje ostalim silama koje su pored svoje vojne sile, poznate i kao neljudske tvorevine bolesnih umova i žednih krvi?!

Kako uopšte još imati poverenja u Francuze, kada sada priznaju da su oduvek krili svoja nedela i napadali svakog ko bi samo posumnjao u ono što oni danas tako normalno iznose u javnost. Kao, jeste, pljačkali smo dosta i korumpirali još više jer je takvo bilo vreme?! Da nismo to radili mi, radili bi neki drugi: Amerikanci, Rusi, Kinezi ili Japanci. Uvek je bilo sila koje su želele da nam uzmu mesto i sve privilegije po Africi. Da se čovek zapita kako da im danas i ubuduće veruje bilo šta kada su u prošlosti toliko lagali? Kako da se poveruje da ono što se danas demantuje i opovrgava, sutra neće biti predmet neke slične TV serije.

Nezavisnost nije sloboda

Nakon Drugog svetskog rata svima je bilo jasno da je kolonijalizmu došao crni petak. Francuski predsednik De Gol, kada je došao na vlast 1958. godine, zamislio je jedan plan, vrlo jednostavan kao i svaka velika prevara - simuliranje nezavisnosti bivših kolonija, tako da svet ništa ne primeti.

Dve godine kasnije, 12 francuskih kolonija crne Afrike dobilo je zvaničnu nezavisnost, što naravno za kolonije nije značilo ni odvajanje ni totalnu slobodu. Značilo je samo da su te države dobile granice i vladu. Francuzi su ostali na svojim posedima koji su nacionalizovani, ali pod izvesnim uslovima i specijalnim ugovorima. Vojne baze su takođe ostale gde su bile, sa još više aviona, bombi i raketa, kako bi se bolje garantovali sigurnost i prosperitet mladih i tobož nezavisnih i nesvrstanih država. Naravno, niko to nije tada ovako objasnio, ali je ipak svima bilo jasno da kad Francuska nešto menja, ona to radi tako da sve ostane kao i ranije. Uostalom, za svoje energente Francuska je uvek imala arapske mediteranske zemlje kao što su Tunis, Maroko i naročito veliki Alžir.

Najveće iznenađenje je došlo 1962. kada se taj naftonosni i gasonosni Alžir nasilno odvajao od "majke" Francuske i to sa sve Saharom i svim njenim blagom koje krije ispod peska. Naravno da su hladni rat, Beogradska konferencija i slične podrške komunista bili presudni u iznenadnoj želji Alžiraca za samostalnošću. Iz tog perioda ostala je mrlja na francusko-srpskom prijateljstvu. Niko ovde nije zaboravio brod Split koga su Francuzi zaplenili punog raznog oružja proizvoda made in Kragujevac. Bilo kako bilo, Francuska se i bez Tita našla u ratu koji je ubrzo izgubila i nikada više nije pronašla svoj raniji sjaj kojim je osvetljavala svet.

Kako nijedna velika sila ne može biti ni velika, a ni sila, ako nema energentsku nezavisnost, tako je De Gol tada zamislio jednu novu vrstu nezavisnosti po meri za sve afričke banana republike. Pozvao je dva čoveka iz svoje tajne službe i zadužio ih da obezbede snabdevanje države svim blagodetima Afrike i to po svaku cenu i da niko ne zna. U prevodu je to uglavnom: u bescenje i na silu, a ako ih uhvate - ne poznaju se. 

Francuski Džejms Bond i otac projekta za korupciju i veze Fransafrik zvao se Žak Fokar (Jacques Foccart), čovek koji je ulazio kod Generala kad je hteo, i bez kucanja. Zvanično on nije bio član vlade, ali je u mnogim slučajevima bio i iznad cele vlade. Birao je ambasadore, ministre i direktore firmi, postavljao i uklanjao afričke predsednike, po potrebi i ličnoj proceni. Njegov prvi saradnik i desna ruka za levi džep bio je Pjer Gioma, bivši ilegalac i partizan čovek koji je posle rata od francuske države dobio na poklon fotelju petrolejske firme ELF. Ovaj neiscrpni rudnik crnog blaga nasred Crnog kontinenta trebalo je da obezbedi municiju za sve tajne misije Žaka Fokara i to u dolarima. U prevodu: za pripitomljavanje na poslušnost krumpiranih lidera. Novac je bio i ostao najbolji cement za građenje stabilnosti i vernosti novih država.  Novac iz kolonija, naravno, jer Fokar nikada nije uzeo ni franak iz državne kase. Njegova finansijska samostalnost bila je njegova sloboda akcije. Kako je u to vreme pronađeno veliko naftonosno dno mora u vodama Gabona, tako je ova država dobila veoma važan strategijski značaj i umnogome zamenila tragično izgubljeni Alžir.

Godinama je trajalo podmićivanje i lično bogaćenje desetina afričkih lidera, sve dok jednoga dana kola nisu krenula niza stranu, a afrički predsednici počeli da ucenjuju i samu Francusku. Prvi je počeo Seku Ture, koji je sa šampanjca prešao na votku.

Gvineja je izbacila francuski i u školama uvela ruski jezik. To je ohrabrilo i druge poglavice koje su se naglo osilile. Ljudožder Amin Dada, imperator Bokasa i naročito Omar Bongo. Za njega se tvrdi da je bio kum cele mafije i da je sastavljao liste ministara Francuske pri dolasku Žaka Širaka na vlast. Ucena je bila vrlo jednostavna i veoma efikasna. Ako ne platite primarne materije po pravoj ceni, možemo ih prodati bilo kome na ovoj planeti. Sva su bogatstva bila postala predmet ucene, od petrola i uranijuma do dijamanata, kakaoa i banana. Sve je dobilo novu cenu u novom periodu koji je izronio iz prašine srušenog Berlinskog zida. Jer cela priča i jeste u tome. Ceo svet je ne samo znao već svesno dao Francuskoj ulogu žandara u Africi. Da sačuva svoje kolonije od komunističke napasti koja je pretila da osvoji ceo svet, a pogotovo Afriku.

Nestankom hladnog rata i SSSR-a, Francuska nije više imala značaja, a sve afričke sirovine postale su  vrednije nego ikada ranije. Možda bi sve ovo ipak ostala tajna istorije odneta u grobove Fokara i De Gola, Pompidua ili Miterana, da pre nekoliko godina nije izbila afera ELF korupcije i retrokorupcije prilikom prodaje krstarica Tajvanu i u koju su bila umešana mnoga slavna imena, kao na primer ministar Rolan Dima. Nekoliko samoubistava kasnije i evo na ekranu i prave istine za kojom je novinar Patrik Bonquet tragao više od godinu dana.  

Preokret u inostranoj politici Francuske je evidentan. Osim intervencije na Obali Slonovače ili u Libiji, trebalo bi da označi kraj jedne tradicije i početak novog sveta, poštenog i pravednog, kakav nikada do sada nije postojao.

Naravno da treba biti velika ovca ili bar običan mongoloid da bi se poverovalo u ijedno slovo onoga što se narodu servira kao istina, i to na nekoliko meseci pred predsedničke izbore.

Ako Sarkozi i nije kao ostali u tom pogledu, to je najverovatnije zato što više i ne može da se tako radi. Jer kako narod lepo kaže: Sila može šta god hoće, al' ne može dokle hoće. Danas, kao posledica pola veka Žaka Fokara, Francuskoj su ostali samo milioni ekonomskih izbeglica, hiljade milijardi duga i prvo mesto na svetu po apatiji i pesimizmu, ali i u rukometu. Eto, bar u nečemu je Francuska ostala prvak sveta.

 

 

Francuski Džejms Bond i otac projekta za korupciju i veze Fransafrik zvao se Žak Fokar (Jacques Foccart), čovek koji je ulazio kod Generala kad je hteo, i bez kucanja.

 

Godinama je trajalo podmićivanje i lično bogaćenje za desetine afričkih lidera, sve dok jednoga dana kola nisu krenula niza stranu, a afrički predsednici počeli da ucenjuju i samu Francusku. Prvi je počeo Seku Ture, koji je sa šampanjca prešao na votku.