Natrag

Na nišanu

Na nišanu

Veleizdajnički projekat Tadićeve vlade: Srbija srlja u sve dublje dužničko ropstvo

 

Ubijanje na rate i od kamate

 

Dok Međunarodni monetarni fond Srbiji navlači omču oko vrata, dok Evropska unija istovremeno ovu zemlju seče na sitne komade, dotle vlada Mirka Cvetkovića i jednima i drugima daje dalje ustupke, gurajući ono što će da ostane od Srbije i one koji će od njenih građana da prežive u dugotrajno dužničko ropstvo. Umesto da se otarasi zlonamernih "pomagača" iz EU i MMF-a kako bi domaće resurse upotrebila za dobrobit sopstvenog naroda, ova vlast uporno čini dalje ustupke kako na finansijskom, tako isto i na političkom polju

 

Milan Malenović

 

Interes je uvek tamo gde je i novac, a i obrnuto - gde se pojavi nečiji interes, tu sigurno ima para. Bogati do svog bogatstva nisu stigli zato što su milostivi, već zato što su pohlepni. Sve ovo treba imati na umu kada se analizira stav Evropske unije prema Srbiji.

Ko pogleda rezoluciju Evropskog parlamenta o napretku pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, sa zapanjenošću mora da primeti kako u njoj uopšte nema ni jednog jedinog slova o ekonomskom stanju ili budžetu Srbije. Sve što EP interesuje jesu političke i politikantske teme, pri čemu valja podsetiti da je temelj na kome počiva EU ekonomska saradnja, a ne politički diktat.

Utisak vara, jer je EU i te kako zainteresovana za stanje srpskih finansija, samo što se iz određenih razloga ne pojavljuje u prvom planu.

O tome kako EU brine o stanju u kasama svojih članova i kandidata za članstvo, najrečitiji primer nam je susedna Grčka. Ova mediteranska zemlja je već decenijama punopravna članica evropske porodice, a i od početka je i u evrozoni. Zvučalo bi paradoksalno da lideri EU nisu bili informisani o predstojećem sunovratu grčkih javnih finansija. Bili su, ali ih to nije brinulo.

Kada su grčka kola krenula nizbrdo u pomoć su pritrčale ostale članice EU, posebno one iz evrozone, ali na način koji svakome jasno pokazuje u kom grmu leži zec. Uslov svih uslova Evropske centralne banke (ECB) da odreši kese uzajamne pomoći bio je da Grčka sklopi povoljan aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF-om). Znači, ECB nije banka evrozone, već potrčko svetskih monetarnih moćnika.

Isto je i sa Srbijom. Još 6. juna 2001. godine tadašnji predsednik Svetske banke, Džejms Volfenson, u pismu obaveštava svog beogradskog prijatelja da je po srpsku privredu pogubni Zakon o privatizaciji donet po diktatu Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i britanskog Odeljenja za međunarodni razvoj.

Nigde se, dakle, direktno nisu mešale institucije Evropske unije, koje su samo zadovoljno primile k znanju spremnost Srba na kolektivno samoubistvo, a zavrtanje ruku su prepustile svetskim bankarima i britanskim obaveštajcima.

Kako EU i MMF idu ruku pod ruku, kada se analiziraju ekonomske i finansijske teme težište treba staviti na posmatranje delovanja MMF-a, a ne Evropske unije. Na kraju se ionako ispostavi da je ono što je dobro za MMF još bolje za briselske birokrate.

Prethodne dane je obeležilo pucanje dogovora između Srbije i MMF-a o stend-baj aranžmanu u visini od 1,1 milijardu evra. Pošto je vest puštena neposredno pre rasprave o rezoluciji o Srbiji u Evropskom parlamentu, bilo je odmah jasno da se radi o dimnoj zavesi iza koje treba da se sakrije nešto sasvim drugo.

Već na prvi pogled je ovo primetno, jer se aranžman o rezervama od 1,1 milijarde odlaže zbog odluke srpske vlade da se u slučaju potrebe zaduži za 100 miliona evra više od sa MMF-om dogovorenog eventualnog vanrednog zaduženja od 200 miliona evra. Da su čelnici MMF-a želeli da srpskim vlastima skrenu pažnju na grešku u računanju, a ne da izazovu paniku među građanima, oni bi jednostavno svoj aranžman umanjili za pomenutih 100 miliona evra, što će reći za manje od 10 odsto.

Ponovna martovska rasprava o pitanju da li Srbija ispunjava uslove za sticanje titule kandidata za članstvo u EU, što je životno pitanje vladajuće koalicije Za evropsku Srbiju (ZES) na čelu sa Demokratskom strankom, treba tako, po planu briselskih mutivoda, da bude u senci diskusije o aranžmanu sa MMF-om.

Pošto se Srbima bude objasnilo da su u finansijskom smislu dobili ono što su ionako već imali, sve će ići lakše u pogledu političkih zahteva koji će pred njih biti postavljeni.

Primer susedne nam Hrvatske takođe može da bude veoma poučan za sve one koji sanjaju da se evropskoj žurki priključe kada je već sve pojedeno i popijeno.

Hrvatski evroskeptici su, za razliku od ovdašnjih, potegli digitron. Pošto je terorišući svoje manjine Hrvatska ispunila nemačke balkanske snove, ona nije kao Srbija imala obavezu da se odlučuje između nacionalne svetinje i ulaska u EU. Jedino što je povodom tog pitanja morala da učini, jeste da pazi da memorijalni park u Jasenovcu ne zaraste u korov.

Zbog toga se i diskusija između zagovornika ulaska u EU i protivnika tog čina u Zagrebu vodila oko pitanja finansija i daljeg ekonomskog opstanka. Brojke su jasne i nedvosmislene, a to što većina Hrvata nije htela da ih razume, to je već druga stvar. Za nas, građane Srbije, ima dovoljno vremena da o svemu trezveno razmislimo.

Hrvatski spoljni dug je dosegao već vrtoglavih 67 milijardi dolara. Jedan od osnovnih razloga ovolikog zaduživanja jeste cena ulaznice u EU, a ponešto je završilo i u džepovima tamošnjih političara. Po računici Bugarske, koja je već nekoliko godina članica EU, ona je iz predpristupnih fondova EU svojevremeno dobila dve milijarde evra bespovratne pomoći. Sa druge strane, uklapanje njene privrede u briselske šeme koštalo ju je do 100 milijardi evra - dakle pedeset puta više!

Hrvatsku evropski put do sada košta 50 milijardi evra. Jedan od usisivača para iz našeg zapadnog suseda predstavlja i vezivanje nacionalne valute, kune, za evro. U Srbiji je slično pre godinu i po dana tražio predsednik udruženja Privrednik, Branislav Grujić, tako da sada bar znamo kome da ispostavimo račun kada nam cela država ode na doboš.

Vezivanje nacionalne valute za neku od svetskih, kao što su dolar ili evro, već je isprobano u Južnoj Americi i imalo je pogubne rezultate. Početkom devedesetih godina više južnoameričkih država, među kojima i Argentina (po kojoj će ovaj hod po mukama i dobiti ime "argentinski model"), tražilo je način da se izvuče iz inflatorne spirale.

Na "pomoć" uvek spremni mudraci MMF-a ponudili su tim zemljama da svoje monete vežu za dolar. Kako stabilnost novca zavisi od snage nacionalne ekonomije, što će reći da je dolar, ipak, iz nekih ekonomskih razloga stabilniji od raznoraznih pezosa, rešenje je nađeno u tome da se putem kreditnih aranžmana uvek obezbedi neophodna količina dolara kako bi se branila nacionalna valuta.

Posle izvesnog vremena, krediti su sve više uzimani da bi se reprogramirala i otplatila stara zaduženja, sve manje da bi se branila nacionalna valuta, a u razvoj domaće privrede nije odlazilo ništa.

 

Ovo zvuči poznato...

 

U Hrvatskoj već godinama evro ima vrednost 7 kuna, a u Srbiji oko 100 dinara. Iako Narodna banka Srbije za razliku od hrvatske centralne banke nije zvanično prihvatila argentinski model, on se po preporuci tajkuna iz kluba Privrednik već uveliko sprovodi. Kako je Srbija veće tržište od Hrvatske, a mogla bi pod određenim okolnostima da postane i jače, to znači da će naše vlasti moći da se zadužuju i više, od Hrvatske već dosegnutih, 50 milijardi evra, odnosno sve bliže bugarskih 100 milijardi.

Nastup MMF-a u Srbiji ovih dana je, dakle, samo dimna zavesa iza koje se krije nešto drugo, ali zbog južnoameričkog iskustva ovu priliku bi trebalo iskoristiti da se konačno odbaci diktat iz Vašingtona i Brisela i da se nacionalna valuta vrati naciji. To vlada Cvetkovića sigurno neće da uradi.

Naprotiv, srpska vlada će i dalje da juri u ponor prezaduženosti, jer bi sve drugo za nju predstavljalo gubitak vlasti, a sa tim su skopčani i gubici privilegija i imovine, a poneko će da izgubi i glavu.

Pošto je Srbiji MMF u ovom trenutku ponudio finansijski štap, vlast će da se okrene Evropskoj uniji, koja nudi finansijsku šarenu lažu kao šargarepu, ali uz to i konkretan politički štap. Izveštaj Jelka Kacina više je nego dovoljno rečit po tom pitanju.

Da bi Srbija dobila status kandidata i tako stekla mogućnost da prikupi nešto novčanih mrvica iz briselskih fondova, od kojih će zatim da vrati delić dugova prema MMF-u, ona Evropskoj uniji mora da učini konkretne i bolne ustupke. Konačno odricanje od Kosova i Metohije pri tome je čak najmanje bolna rana koja nas čeka.

Na ekonomsko-finansijskom planu EU uvek nastupa zajedno sa MMF-om koji, sa svoje strane, protežira argentinski model. To znači da će Srbija morati da ode u dužničko ropstvo ako želi da nastavi sa evropskim integracijama. Isto to je već učinila Hrvatska.

Srpski "spasilac", bar iz perspektive ove pogubljene vlasti, jeste EU koja nije stroga kada je ekonomija u pitanju. Videli smo to na primeru Grčke. Da bi nam otškrinula vrata potpuno prazne kase, evropska birokratija od Srbije traži samo da se odrekne svoje državnosti. Ništa više.

U Kacinovom predlogu rezolucije stoji zabrinutost zbog stanja ljudskih prava nacionalnih i seksualnih manjina - o prezaduženosti se ne diskutuje, što je odličan signal za žutu vlast da upravo u tom pravcu treba da se ide. Evropski parlament nije gadljiv na činjenicu da narod u Srbiji nema šta da jede, dokle god se ovde ne dira u pravo na organizovanje gej parade ili na otcepljenje od Srbije svakog regiona koji za to pokaže spremnost.

Pomenuta rezolucija je zvanični akt, a takva dokumenta bi trebalo da koriste prihvaćene izraze, a ne da izmišljaju nove. Rezolucija, međutim, veoma tendenciozno i iz jasnih namera koristi naziv Sandžak za neki od regiona u Srbiji. U zvaničnoj podeli Srbije na opštine, okruge, gradove i pokrajine, ovog imena nema.

U delu bošnjačke manjine u Srbiji ovako se naziva deo nekadašnjeg Novopazarskog sandžaka (sandžak je turski izraz za teritorijalno-vojnu jedinicu). Ističući nepriznati naziv za nepostojeću oblast, Jelko Kacin u stvari ide u pravcu primoravanja vlasti u Beogradu da u nekoj budućoj lokalnoj preraspodeli formira i ovaj region kome bi, zatim, Brisel poklonio i neke od inopolitičkih prerogativa, baš kao i u slučaju Vojvodine.

 

EU, političko krilo MMF-a

 

Evropska unija poseduje nešto što se zove Instrument za predpristupnu pomoć (IPA). Iz tog fonda Srbija prosečno godišnje dobija 200 miliona evra pomoći, ali ne za budžetsku potrošnju već za sprovođenje dogovorenih i odobrenih projekata. Konkretno, za 2012. IPA je Srbiji namenila 205,8 miliona evra, dok su njena ukupna ulaganja u našu zemlju u periodu od 2007. do 2013. limitirana na 1,4 milijardi evra.

Koliko je ova suma beznačajna za ukupno fiskalno stanje Srbije vidi se i po nedavno usvojenom Zakonu o budžetu za 2012, u kome se samo deficit (razlika između prihoda i rashoda) predviđa na nivou od 140 milijardi dinara, odnosno oko 1,4 milijarde evra. Taman koliko izgubimo za godinu dana, toliko nam IPA uplati za šest godina.

Čak i kada bi Srbija danas stekla zvanje kandidata za člana EU sa sigurnim datumom otpočinjanja pregovora (što je u domenu naučne fantastike) ona do 2014. godine ne bi mogla da dobije ni centa više iz kase IPA, jer se njen budžet planira za šest godina unapred, a sledeći datum izglasavanja budžeta je tek u proleće 2013. i to za period od 2014. do 2020. godine.

Bekstvo od MMF-a u zagrljaj Evropske unije zato ne bi Srbiji donelo nikakvo poboljšanje, naprotiv. Samim tim, preskupo plaćena ulaznica u Evropsku uniju u našem slučaju je potpuno bezvredan papirić.

Konkretno: zamka u koju je Srbija upala zove se poslušnost i prema MMF-u i prema EU, s tim što je Evropska unija samo političko krilo Međunarodnog monetarnog fonda. Ovo naše ponizno puzanje od jednih do drugih vrata u stvari je i planirano onog trenutka kada je Srbiji nametnuta pljačkaška privatizacija i kada su joj širom otvorene mogućnosti zaduživanja. Prvo nas malo bije MMF, a EU teši - posle nas bije EU, a MMF teši. I tako ukrug.

Jedini izlaz iz ovog ludila je ekvadorski model - proterivanje iz Srbije svih lažnih dušebrižnika iz MMF-a, EU, EBRD-a...

  

 

 

Marš iz Ekvadora!

 

Takozvani argentinski model vezivanja slabe nacionalne valute za neku od svetskih rezervnih valuta otpočeo je 1991. godine kada je argentinski pezos vezan za američki dolar u paritetu 1:1. Kako bi se ovo postiglo u ekonomiji koja je daleko slabija od američke, bilo je potrebno dobiti dolarske kredite da bi centralna banka uvek mogla da odgovori na zahteve za konverziju pezosa u dolar.

Da bi odobrio ove pozajmice, MMF je od Argentine tražio da se izvrši širokogruda privatizacija i da se na tržište puste svetske banke. Isto to je traženo i dobijeno i od Srbije.

Niko ne mora da bude genije da shvati kako je ovakav model neodrživ. Argentina je počela da ga sprovodi 1991, a do potpunog sloma i odbacivanja takvog modela došlo je deset godina kasnije - 2001. Naime, osim nerealno velikog spoljnog duga, postoje još mnoge neželjene posledice takvog monetarnog modela:

1. Porast nezaposlenosti (u Argentini sa 6,1 na 25 odsto za samo 10 godina);

2. Porast siromaštva (jer se raspada ekonomija pošto neprirodno jaka nacionalna valuta potencira uvoz, a ubija izvoz);

3. Stagflacija (rast cena proizvoda i usluga uz istovremeni pad plata i porast nezaposlenosti);

4. Rasprodaja sve domaće profitne ekonomije stranim korporacijama (koje potom daju otkaze domaćim ljudima i izvlače sav profit iz zemlje);

5. Strane banke drže domaće ljude u dužničkom ropstvu.

Tamo gde nastaje bolest, poznato je, nalazi se i lek. U argentinskom slučaju to je bila jedna od okolnih zemalja - Ekvador, koji je sprovodio isti, pomenuti model. Tamošnji ekonomista Rafael Korea je tvrdio da je uzrok bede u resursima bogatoj zemlji dužničko ropstvo prema međunarodnim monetarnim institutima, kao i korumpirani političari na vlasti.

Ubrzo je Korea dobio mogućnost da svoje teze proveri u životu. Postavši demokratski izabrani predsednik Ekvadora on je doneo niz mera kojima je uspeo da preporodi svoju zemlju. Prvo je zakonom otpisao 70 odsto duga Ekvadora prema MMF-u i ostalim ino-poveriocima, taj novac uložio u revitalizaciju privrede i porast zaposlenosti, a na kraju je iz zemlje proterao sve predstavnike MMF-a i sličnih organizacija!

Ekvadorski model izlaska iz krize je noćna mora svetskih bankarskih krvopija, zbog čega oni rado finansiraju ostanak na vlasti poslušnika kao što su srpski vlastodršci.

Pokret evroskeptika u Hrvatskoj je radovima Ivana Pernara (suosnivača hrvatskog Saveza za promene i jednog od vođa antivladinih protesta) o ovim modelima upoznao javnost, ukazujući na činjenicu da briselska birokratija preko MMF-a Hrvatsku uvlači u dužničko ropstvo, iz koga neće moći da se izvuče u slučaju pristupa EU, budući da će joj tada još više biti ograničena suverenost.

Kuriozitet je i činjenica da je pre Koreinih reformi jedan od predstavnika MMF-a u Ekvadoru bio Bob Tra, koga posle proterivanja nalazimo na mestu šefa misije u Grčkoj. Tra je, inače, ispred MMF-a autor ideje da bi Grčka radi izlaska iz sadašnje krize trebalo da proda svoje plaže i ostrva, smanji plate, privatizuje energetski sektor i preda ga u ruke multinacionalnih korporacija, poveća postojeće poreze i uvede nove...

 

 

 

 

Masovna samoubistva usled masovne pljačke

 

Onaj ko sluša i sprovodi diktat Međunarodnog monetarnog fonda svoj narod bukvalno gura u smrt.

Pre nekoliko godina su Svetska banka i MMF primorali indijsku vladu da u zamenu za dalju finansijsku pomoć, svoje tržište otvori za proizvode američkog giganta Monsanta, poznatog po proizvodnji genetski modifikovane hrane (ovdašnji partner im je MK Komerc). Kako proizilazi iz izveštaja Farm Njars-a, Monsanto je manipulisao rezultatima istraživanja kako bi dobio indijsku dozvolu, ubeđujući poljoprivrednike ove zemlje da su njena semena bolja od konkurentskih, posebno od onih koje je oko 550 miliona indijskih farmera tradicionalno koristilo.

Cena novog semena je bila i do deset puta viša od one koju su indijski zemljoradnici do tada upotrebljavali. Da bi se sproveo prelazak sa jedne kulture na drugu i da bi se omogućilo siromašnim Indijcima da kupe skupo seme iz Amerike, Međunarodni monetarni fond je vladi u Nju Delhiju odobrio kredite koje je ona preko komercijalnih banaka ponudila seljacima.

Problem je nastao kada su prinosi, zbog lošeg kvaliteta novog semena, podbacili i kada zaduženi poljoprivrednici nisu više mogli da otplaćuju rate za kredite. Krenula je prinudna naplata u okviru koje je oduzimana i zemlja neplatišama, a krajnji rezultat je 220.000 indijskih seljaka koji su zbog ovoga - izvršili samoubistvo.

Umesto da novac traži od Monsanta, koga je nametnuo kao prodavca semena, MMF i dalje insistira na tome da dugove vraćaju do prosjačkog štapa dovedeni indijski seljaci.

  

 

 

Cigansko, albansko i Jelkovo pitanje

 

Ima više nego dovoljno primera koji pokazuju da su politički i finansijski zahtevi prema Srbiji povezani na isti način kao što su povezane političke i finansijske institucije koje te zahteve i postavljaju.

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) je od Beograda tražila da se o trošku grada rasele stanovnici nehigijenskog naselja pod Gazelom, kako bi bio odobren kredit za renoviranje ovog mosta. Jedna naizgled humana inicijativa izvitoperila se u noćnu moru beogradskih vlasti i neviđeni cirkus o trošku građana.

Čim je grad obznanio da će divlje naselje koje su nastanjivali Romi biti raseljeno, rastrčali su se predstavnici od EU posebno tetošenih nevladinih organizacija na sav glas vičući kako se predviđenim planom krše ljudska prava. Kakvo je to kršenje i kojih prava ako se iz udžerica od kartona neko preseli u privremene objekte od čvrstog materijala, niko nije umeo da objasni, ali su svejedno predstavnici EBRD-a došli u Beograd čime je započelo neviđeno cenkanje za svaki milimetar novog stambenog prostora koji je grad trebalo da obezbedi.

Pošto EBRD nije hteo da pusti sredstva odobrena za rekonstrukciju mosta dok se na "pravedan i human" način ne reše problemi stanovnika kartonki, gradske vlasti su za raseljavanje konačno izdvojile oko polovinu svote koja je dobijena za rekonstrukciju (druga polovina je ionako nestala po privatnim džepovima), pa se obnova ove saobraćajnice otegla kao zidanje Skadra na Bojani.

Isti ti nabeđeni čuvari ljudskih prava javljaju se ponovo u rezoluciji Evropskog parlamenta o napretku Srbije na evropskom putu, kojim Cvetkovićeva vlada pokušava da izmuze još neki cent iz ispražnjenih kasa Evropske unije.

Zanimljivo je da Jelko Kacin u svom spisu izražava zabrinutost za stanje u Preševskoj dolini u isto vreme kada EU energično insistira na tome da se protiv čelnika albanske manjine na jugu Srbije ne preduzimaju zakonom predviđene sankcije zbog njihovog pozivanja na bojkot popisa stanovništva. Da li su, po viđenju EU, u Srbiji svi građani jednaki pred zakonom ili su neki jednakiji?

Da podsetimo: bojkot popisa je krivično delo, a isto to je i poziv na izvršenje krivičnog dela.

Vredi ukazati i na primer potpune izvitoperenosti shvatanja ljudskih prava na Zapadu, posebno u EU, na koji je ukazao Njujork tajms. U svom izdanju od 19. januara ovaj list izveštava da su hedž fondovi (koji su najviše krivi za finansijsku krizu) spremni da Grčku tuže evropskom sudu u Strazburu ukoliko ova zemlja donese zakon o prisilnom otpisu dugova prema ovakvim poveriocima. Prema tvrdnjama advokata koje su fondovi već angažovali, ovakva tužba bi imala velike šanse za uspeh, jer bi prisilni otpis potraživanja predstavljao napad na imovinu, a to se u EU posebno štiti kao jedno od osnovnih ljudskih prava?!

Ovakav stav je nedvosmisleno upozorenje svima onima koji misle da po ulasku u EU sednu za pregovarački sto sa poveriocima: Evropska unija nije stvorena da bi pomagala narodu, već da bi štitila svetske bankare. Povreda ljudskih prava nije prinudna plenidba celokupne imovine dužnika, već uskraćivanje poveriocu makar jednog centa od njegovih ekstraprofita.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane