Postdemokratija

Srbija: lopovska vlast ili država lopova

 

Korupcija i kleptokratija

 

Korupcija vlada svetom i naravno Srbijom. Svi su saglasni, i međunarodne i domaće analize, i političari i analitičari i novinari, i vlast i opozicija, da je naš najveći problem korupcija, pa ipak malo, veoma malo se uradilo na njenom suzbijanju. Zašto? Pa, suviše je onih koji su upleteni i koji mute vodu. Zapravo, oni koji bi trebalo da rade protiv korupcije, sprečavaju istinsku akciju jer bi mogla doći i do njih. Svesno se stvara zabuna, tako da mnogi i ne razumeju o čemu je tu reč

 

Piše: Mile Isakov

 

Svi govore o borbi protiv korupcije, a misle na različite stvari. Nekakva borba se i vodi, ali efekti su tako mali da bi se mogli zanemariti. Moglo bi se čak reći da nema nikakvih rezultata, jer korupcija je ovladala državom do te mere da kontroliše i sve aktivnosti i ljude koji tu borbu treba da vode.

Sam sistem je izgrađen na korupciji i koruptivan je. Vlast je korumpirana, a manje-više i svi njeni nosioci, kao i svi oni koji bi trebalo da je kontrolišu. Ako ništa drugo, korumpirani su već samim tim što su postavljeni na ta mesta -  poslanika, tužioca ili sudije, ili direktora Agencije za borbu protiv korupcije. Analitičari i mediji, koji bi trebalo da sve to raskrinkavaju u javnosti, takođe su korumpirani, pa se "borba" uglavnom svodi na povike "dršte lopova", sve sa ciljem da se potraga usmeri u drugom pravcu.

To se najbolje vidi na raznim televizijama koje se same ne bave korupcijom u svojim redovnim programima, osim što izveštavaju o hapšenjima pojedinih lopova i grupa, uz informacije iz vlasti o "velikim uspesima" u borbi protiv nje. Samo povremeno organizuju posebne emisije u kojima se "ozbiljno" razgovara o toj pošasti. U takvim emisijama obično učestvuju korumpirani urednici medija, korumpirani istraživači javnog mnenja i korumpirani eksperti, jer na tim mestima ne bi mogli ni biti oni koji to nisu, odnosno ne bi mogli biti tako "uspešni" i "ugledni" da zasluže poziv u emisiju.

Častan izuzetak, koji samo potvrđuje pravilo, jeste Brankica Stanković sa svojim Insajderom, ali nju niko ni ne poziva na takve mudrolije. Verovatno ne bi ni došla iz najmanje dva razloga, najpre zbog toga što ona ne ume da priča tako umno a da ništa ne kaže, a onda i zbog toga što joj je zbog njenog direktnog i konkretnog govora, vrlo direktno i konkretno ograničeno kretanje, budući da živi pod policijskom prismotrom. Ne zna se samo da li oni to nju čuvaju od korumpiranih bitangi, ili njih od nje.

U odsustvu takvih novinara kao što je Brankica, o korupciji se pričaju uvek iste načelne priče, kako je to velika i opasna bolest, kako je zahvatila sve pore našega društva i tako dalje i tako bliže. Trala, lala, la. A onda se konkretno i najoštrije opali po doktorima i medicinskim sestrama, saobraćajnim policajcima i šalterskim službenicima, i najviše po narodu koji im uporno poklanja viski, kafu, bombonjere ili plaća turu pića i meze. Time se tema potpuno izvrće i marginalizuje, a narodu nameće osećaj krivice i tako oduzima pravo da postavlja pitanja o pravoj korupciji. Ruku na srce, svi smo to radili, svi smo bar ponekad častili neke od inkriminisanih u znak pažnje i zahvalnosti za ljubaznost i trud.

Ormari brojnih lekara koje poznajem snabdeveni su pićem bolje od fri šopa, a fioke šalterskih službenika kao omanji dragstor kafom i čokoladama. Ali, neće biti da to znači da smo svi u korupciji, odnosno pokvareni. A i oni koje tako darujemo, najčešće to primaju više iz želje da uzvrate poštovanje i ne uvrede ljude koji su za to odvojili možda i poslednju crkavicu, nego što će od toga imati neke koristi. Dakle, dosta više o tome. Nije to ta korupcija. U najgorem slučaju to može biti sitan mito, kakav inače praktikujemo i unutar najbliže familije, čiju naklonost i pažnju, pa i ljubav, često kupujemo raznim poklonima.

Daj da vidimo šta je prava korupcija, ona koja nam svima radi o glavi i koja stvara klimu u kojoj je mito isto što i prelazak ulice u kojoj nema pešačkog prelaza jer nema ni asfalta. U takvoj ulici svaki prelazak je nepropisan, ali i normalan.

Korupcija je nešto drugo, korupcija podrazumeva, pre svega, nezakonito korišćenje društvenog i državnog položaja i moći, radi sticanja sopstvene koristi. U prevodu to znači potkupljivost i pokvarenost. Korupcija ima viševekovnu tradiciju i iskustvo, pa je usavršila mehanizme tako da joj je teško ući u trag i još teže pribaviti dokaze. Stoga se u modernim, demokratskim državama korupcionaške afere uglavnom završavaju sudom javnosti i takozvanom moralnom odgovornošću.

Naše iskustvo, tim povodom, najviše podseća na vic o tome kako je našeg čoveka krenula karta u pokeru kad je shvatio kako se, u visokom društvu gospode sa Zapada, igra na poverenje i ne pokazuju karte posle licitiranja. Zahvaljujući tako izvitoperenom shvatanju demokratskih pravila igre, u našim uslovima su razvijena veoma kreativna rešenja korupcije u svim situacijama. Tako se formira i sama vlast, jer su i koalicije, naročito one postizborne kada se namiče većina, čista korupcija.

Pogledajmo, na primer, kako je formirana naša aktuelna vlada, koalicijom koja je nama predstavljena kao vrhunac demokratije, a zapravo je školski primer korupcije. Pošto su u prethodnom mandatu podržavali manjinsku vladu DSS-a i Koštunice, očekivalo se da će espeesovci posle izbora napraviti sa njima koaliciju i tako se ušunjati u novu vlast, na mala vrata. Ali, Demokrate su rešile da oni po svaku cenu preuzmu vlast u svoje ruke i tajno su ušli u pregovore sa dojučerašnjim zakletim neprijateljima, nudeći im više od suparnika, na šta ni jedni ni drugi nisu imali pravo, niti su bili ovlašćeni.

Trgujući tako sa onim što nije njihovo, trgujući državnim funkcijama i novcem, ali iznad svega i našim obrazima i našom sudbinom, vratili su u život i osnažili partiju koja je voljom građana bila u odumiranju. Pogazili su tako i svoje obećanje da nikada neće sa SPS-om praviti bilo kakve kompromise i pogodbe, ali što je još gore, pogazili su i sve napore i žrtve većine građana u decenijskoj borbi protiv njihovog režima. Ne samo da su time prevarili i izneverili svoje birače nego su se upustili u najopasniju korupciju sa nesagledivim posledicama, kršeći ne samo moralne norme i principe nego i zakone.

Da bi se i sami dokopali vlasti, najpre su, neovlašćeno i mimo zakona, rehabilitovali partiju koja je odgovorna za svekoliko propadanje države i njenih građana, za kriminal, pljačku, ratove i zločine, a onda i brojne njene kadrove koji su, po zakonu o lustraciji, morali biti isključeni iz politike i naravno vlasti na duže vreme. Ali, najgore je to što su im predali i značajne delove vlasti i upravljanje opštim dobrima na koje oni nikako nisu imali pravo, ni zbog krivice koju od ranije imaju, ni zbog broja glasova koje su dobili, odnosno podrške koju su u tom trenutku imali među građanima, a koja je bila dovoljna tek da jedva pređu cenzus.

Da podsetim, tako su se u rukama onih kojima građani to nipošto ne bi dali, našli policija i svi tajni dosijei, najkrupnije infrastrukturne investicije, obrazovanje i najveće bogatstvo ove zemlje - energija i gas. I šta se onda čudimo što su se tako osilili i što osvajaju sve veću podršku, kad je kupuju autoritetom države i njenim, odnosno našim novcem. I šta onda očekivati od takve vlasti i takve države, osim korupcije. Kako se ono što je nastalo korupcijom može boriti protiv korupcije?  Kako se mi možemo osloboditi korupcije kad smo prinuđeni da biramo između onih koji su manje ili više korumpirani.

Zbog svega toga, a ne pokvarenih lekara i policajaca, mi spadamo u najkorumpiranija društva, u grupu država u kojima je korupcija toliko rasprostranjena da se može shvatiti kao poseban vid društvenog poretka poznat pod nazivom KLEPTOKRATIJA. Kleptokratija je izraz kojim se opisuje stanje u državi u kojoj je korupcija najviših političkih institucija dovedena do nivoa kada vlast postoji zarad lične dobiti pojedinaca i stranaka koje je čine, na račun opšte populacije i često bez skrivanja. Sama reč - kleptokratija - potiče od grčkih reči KLEPTOS (lopov) i KRATOS (vlast, država). U slobodnom prevodu to znači - lopovska vlast ili država lopova. Vrlo prepoznatljivo, zar ne? Kleptokratija se najčešće javlja u državama trećeg sveta i državama u tranziciji. Kleptokratska praksa se razvija u različitim oblicima na raznim nivoima vlasti, a najpoznatiji su primeri:

-  Nameštanje privatizacije (prodaje državnih preduzeća);

-  Iznuđivanje novca od poslovnih ljudi;

-  "Ugrađivanje", uzimanje određenih procenata od poslova koji se dodele određenim firmama kroz nameštene tendere i javne nabavke;

-  Protivusluge u novcu ili poklonima (stanovi, automobili, akcije u preduzećima, skupi satovi, putovanja i hoteli);

-  Pronevere novca iz državnih fondova;

-  Skretanje stranih investicija u svoju korist;

-  Zloupotrebe sredstava od poreza;

-  Razne šeme pranja novca.

Dakle, mi ne živimo u demokratskoj državi kao što nas ubeđuju, mi živimo u carstvu korupcije i kleptokratije.       

 

 

 

Korupcija podrazumeva, pre svega, nezakonito korišćenje društvenog i državnog položaja i moći, radi sticanja sopstvene koristi. U prevodu to znači potkupljivost i pokvarenost.