Natrag

Francuska

Francuska

Predizborne igre na Šanzelizeu

 

Da komšiji crkne pudlica

 

Ljudi na vlasti zaista imaju veliku sreću. Svuda po svetu vlada kriza, a to je za sve reforme, podvale i ostale mutne radnje idealan izgovor. Da kriza ne postoji, trebalo bi je izmisliti. Bar u demokratijama i u periodu dok traju mandati. Problem je kada dođe vreme izbora, kao što je uskoro slučaj u Americi, Rusiji ili ovde u Francuskoj, gde takođe vlada velika kriza - žestoka, slična grčkoj - bar kako tvrdi francuska lokalna  opozicija dok zadovoljno trlja ruke i igra sirtaki po svojim mitinzima. Kriza je magična reč, kao neko moderno abrakadabra kojim može sve da se objasni, sve da se opravda, pa čak i da se se kriza pretvori u fotelju

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Tri miliona nezaposlenih Francuza, plus hiljadu i sedam stotina milijardi evra državnog duga, odlične su inspiracije za elaboracije programa izborne kampanje!!! PDV skače za dva posto, vau!!! Fenomenalno dobra vest na samo 80 dana pred izbore. Žil Vern ne bi izmislio bolji naslov! Put do kraja gluposti i nazad,  za 80 dana. Povrh svega i nakon dugog i nestrpljivog očekivanja, Francuska je najzad izgubila i svoje trostruko "A" i sada plaća veću kamatu na svaki novi zajam.

Za narod, za ekonomiju, a pogotovo za Sarkozijevu vladu, to je loša vest. Opozicija vešto krije svoju radost, ali se vidi iz aviona da su presrećni što se zlo desilo baš sada, pred izbore, i baš Sarkoziju koji je odgovoran za ekonomiju države. Jer država je kao neki brod, i kapetan Nikola Sarkozi je odgovoran za put kojim se kreće lađa francuska. Za socijaliste kao i za nacionaliste kriza je najbolja vest. Gubitak troglavog "A" je kao da su uboli "šesticu na lotou". Sve ovo je potpuno suludo i pored činjenice da je malo onih koji vole Sarkozija ili se bar u nečemu slažu sa njegovom politikom. Ali da se Francuz raduje što mu zemlja propada i to iz inata onome ko je na vlasti, to mi nekako više liči na neku priču iz naših krajeva nego na opis situacije u centru evropske kulture i Meki zapadne civilizacije. Da komšiji crkne pudlica, kako bismo to preveli na francuski onu našu slavnu izreku koja nam je donela rat i dovela većinu stanovništva do prosjačkog štapa, na veliku sreću i zadovoljstvo onih koji znaju da love u mutnom i vole da imaju kuću na brdu.

U srednjem veku su postojali alhemičari koji su tražili kamen mudrosti i pokušavali da od olova i žive naprave zlato. Ta je nauka izgleda tek sada dobila smisao svoga postojanja i dokaz da je moguće od tuđe bede napraviti lično bogatstvo. Trebalo je samo zameniti primarne materije, olovo sa bezobrazlukom,  kamen mudrosti sa mondijalizmom, a nekadašnje epruvete i laboratorije velikim svetskim bankama i investicionim fondovima današnjice. Tek nakon ove konstatacije moguće je razumeti zašto se francuska opozicija bori da joj država bude u što lošijem stanju pred prvi krug predsedničkih izbora, u aprilu ove godine. Kriza je magična reč, kao neko moderno abrakadabra kojim može sve da se objasni, sve da se opravda, pa čak i da se se kriza pretvori u fotelju. Hitler je došao na vlast baš u vreme svetske  krize, kada su Nemci u kolicima gurali hrpe marona da bi kupili kilogram hleba i džak krompira.

 

Vlast po svaku cenu

 

Kada bi se izbori održali danas, Sarkozi bi dobio šut kartu veliku k'o vrata, kroz koja bi izleteo iz Jelisejske palate. Ali izbori su tek za dva i po meseca, a to je dovoljno vremena da se mnogo toga izmeni. Treba samo naći pravu mućku. Postoji "lajt verzija", kao na primer da se iskompromituje konkurent, da mu se namesti dobro zamotana afera ili neka gola ženska. Po mogućnosti maloletna. Poznata stvar po svim demokratijama sveta, pa što ne bi bila i u Francuskoj.

Druga mogućnost jeste da se administrativno i zakonski eliminiše protivnik. U Francuskoj je to najlakše jer za kandidaturu, osim love, treba i papir sa bar 500 potpisa izabranih političara i to iz 36 različitih regiona, od sto koliko ih je u Francuskoj. Nikoga ne čudi da Marini le Pen, koju upoređuju sa fašistom, niko neće da potpiše i vrlo lako se može dogoditi da jedna od favoritkinja bude eliminisana na kvarnjaka.

Postoje i druge mogućnosti da se Nikola Sarkozi održi na vlasti još pet godina. "Hard verzija" bi mogla da bude neka saobraćajka ili novi rat u Siriji ili Iranu, na primer. Nije slučajno predsedniku skočila popularnost za vreme agresije na Libiju. Tada je na opšte zadovoljstvo i veliku sreću Bernar-Anri Levija i njemu sličnih, skinuo Gadafija i doveo islamiste na vlast.

Francuzi su se u početku veselili Arapskom proleću. Malo je nezgodno što je nakon tog proleća sada svuda došlo islamsko dugo toplo leto, top-sezona za šerijat i slične verske zakone. No, Francuzi su se kao i uvek brzo snašli i pronašli pravi lek za "vrućicu i groznicu" u svojoj politici - tako što su slomili toplomer. Sada se Libija ne pominje i sve se koncentriše na Siriju i ubistvo francuskog novinara koji je tamo pošao da vidi šta se dešava. Možda bi Sarkozi i dobio koji poen ili dva da kao Libiju, pred same izbore napadne i Siriju. Stari recept koji su Amerikanci često primenjivali.

Pored ove krajnje mogućnosti, postoje i drugi trikovi kojima se služe sve vlasti kada organizuju izbore. Od Amerike i Rusije, pa sve do zemlje Srbije. Filovanje kutija i glasanje mrtvih, nestalih i iseljenih glasača. Ako je mogao Buš, što ne bi i Sarkozi. Ima i drugih legalnih trikova. Na primer, dijaspora je nevidljiv rezervoar glasova. Nije slučajno da Sarkozi upravo sada računa na sve te Francuze, bisere rasute po belom svetu. Oni su vrlo retko socijalisti ili komunisti jer su mahom bogati posednici u bivšim kolonijama.

 

Šta zabavlja Francuze

 

Osim sistematske kritike Sarkozija i njegovog negativnog bilansa, u Francuskim kafićima kao i na medijima se rado diskutuje o mađarskom fašizmu koji, iako u povoju, izgleda realno opasan. Toliko opasan da Francuzi traže da se Mađarska izbaci iz Unije ili promeni ustav. Opasni su i ruski izbori koji mogu da vrate Putina na vlast što je za Francuze još gore od mađarskog sindroma. Opasan je i sirijski fašizam koji bi trebalo sprečiti na libijski način, bar prema onome što se čuje na medijima. Ipak, najbliži fašizam jeste onaj koji nastaje istog trenutka ako Marina le Pen pobedi na izborima i uzme vlast. Tada Francusku čekaju: mađarski ustav, ruska demokratija i grčka ekonomija. Neki čak vide i sirijski civilni mir s obzirom na broj integrista u zemlji slobode i ljudskih prava. S druge strane, desničari poručuju da u slučaju pobede socijalista, što je i najverovatnije, Francusku čekaju: islamska religija, rumunski standard i globalno stanje u zemlji slično posledicama nekog rata. Tako bi izgledala Francuska nakon izbora sudeći po pisanju pojedinih novinara ili izjavama odgovornih u stranakama ili neodgovornih ljudi na vlasti.

Zavisno od tabora, prognoza varira, ali je ishod uvek katastrofalan. Drugim rečima, uobičajeno prepucavanje u borbi za vlast postalo je ovoga puta veoma žestoko. Nedavne pogibije francuskih vojnika u Avganistanu su posebna priča i to kvari prosek pozitivnih mišljenja o ratobornom Predsedniku, koji bi sada najradije da povuče svoje legionare, bar dok ne prođu izbori. Najpre je zabranio vojsci izlazak iz kasarne i ukinuo časove vojne obuke avganistanskim remcima, što je zadatak i uža specijalnost francuskih snaga na terenu. To je Sarkozi i najavio preko TV-a, a onda je zvonio telefon, javila se Hilari - i sve ostaje po starom.

Katastrofa broda Costa Concordia je dugo bila udarna vest na medijima, ali u mnogome je to jedna vrlo simbolična slika za današnje vreme. Ako bi trebalo oslikati današnju civilizaciju, to bi bio ludi brod na grebenu koga su nesposobni kapetan i nevešta posada nasukali. Nakon što je dodirnuo dno, brod su kao pacovi napustili i najodgovorniji. Kapetan je pobegao jer se plaši mraka i ostavio je posadu i putnike da se biju i gaze na ulazu u čamce za spasavanje. Zar vas sve to ne podseća na vreme u kome životarimo? Zar to nije slika nepovratnog nestanaka čojstva i vitešva, zar vam ne bode oči ta nevidljiva strana ljudske prirode/

Pre samo sto godina, dok je tonuo Titanik, kapetan je stajao na komandnom mostu i nadgledao da žene i deca prvi budu evakuisani, a onda je potonuo sa brodom. I svima je to bilo normalno, ljudski. Danas malu decu i slabije osobe vuku za ruke i izvlače iz čamca da bi ošišani sa minđušama uskočili i prvi prebegli na obalu, gde je već odavno stigao kapetan sa jednom mladom putnicom koju je upravo zbario to veče. Moglo bi još mnogo drugih sličnosti da se nađe između ludog broda koji tone i odnosi na dno najslabije i ovog ludog sveta koji takođe teško opstaje na površini.

 Ali, kakve veze ima brodolom sa francuskim izborima, lupiće neko i ostati živ. O tome je narod već odavno smislio poslovicu po kojoj nikome ne može da svane dok se nekome ne smrkne. Ali i to je bilo nekada, u vreme alhemičara i legendarnog Titanika. Danas važi druga verzija ove mudrilice: Bilo kome da se smrkne, svi zapadamo u tamu. To je taj mondijalizam, ta globalna selendra koja je postala naša blatnjava i smrdljiva realnost.

A narod k'o narod, misli da odlučuje o svojoj sudbini pa jedva čeka izbore da mu najzad lakne i sve krene nabolje. Da se besposleni zaposle, da se deca upišu na fakultete, da radnicima skoči standard, da se manje radi i više zaradi, da se najzad ljudi osete bezbedni u mračnim ulicama i u svojim domovima, kako piše na bilbordima. Da svi uvide šta znači kada jednu zemlju vodi najbolji predsednik na svetu. Jer bilo ko da pobedi, svi su oni najbolji, bar se tako reklamiraju i sve gorenavedeno obećavaju, oči u oči preko TV ekrana. Gledaju i lažu. Kao i za sve prethode izbore, samo je narodu kratka pamet. Kao što se iz svega gore nabrojanog može videti, osim izbora postoji dosta interesantnih tema za svakog revnosnog novinara. Jer ne zaboravimo i na prvi zakon i prvu lekciju žurnalistike. Nije vest kada se novi brod porine u more, već je prava vest kada se taj brod nasuče na sprud ili potone u duboko more. Naravoučenije: nisu Francuzi jedini koji funkcionišu po principu što gore to bolje. Sve mafije takođe rade na istom principu.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane