Natrag

Razaranje

Razaranje

Pančevo: Prosvećivanje naroda

 

Žuto preduzeće milione okreće

Kako je kulturni život Pančeva postao poligon za stranačko prepucavanje? Kako su u Pančevu bivši crveni drugovi naprasno postali žuta gospoda? Koja su to parazitska udruženja građana, a ko su relikti socijalističkog samoupravljanja u Pančevu? Kako grad Pančevo finansira Potemkinova sela? Koja je najnezavisnija "nezavisna" televizija? Koji su "prioriteti" kulture grada Pančeva

Stanislav Živkov

Tokom istorije uvek su postojale dve vrste ljudi - jedni koji su do kraja ostajali dosledni svom ubeđenju, i drugi koji su poput ventilatora menjali mišljenje i političko ubeđenje samo kako bi po svaku cenu nastavili dalje u istom stilu, zadržali stečene privilegije i još se pri tom pravili velikim demokratama. Ovo se na najgori mogući način potvrđuje u Pančevu, u kome je kulturni život više od 40 godina sistematski uzurpiran od krajne bizarnih likova, koji su u međuvremenu samo promenili boju odore i to tako što su naprasno od velikih komunista najčešće postali veliki demokrati, a onda dalje nastavili po starom. O tome da se sve, poput dečje igre "kolariću-paniću", već decenijama zapravo vrti u istom interesnom krugu, notorna je i opšte poznata činjenica, a tužna je istina da je u Pančevu svima sve poznato i svi se poput tri majmuna prave da ništa ne vide, ništa ne čuju i, što je najgore - ništa ne govore.

Mile Mazalo

Nažalost, u gradu postoji više zaostalih relikata socijalističkog samoupravljanja, parazitskih udruženja građana koja predstavljaju pravi izmetastazirani karcinom koji nanosi nemerljivu štetu kulturi i ugledu grada. Jedno od takvih štetočinskih udruženja građana sigurno je pančevačka KPZ, Kulturno-prosvetna zajednica, u Pančevu poznata kao Kazneno-popravni zavod. Iako je pre više od 40 godina osnovana kao prava socijalistička tvorevina, KPZ Pančevo članica je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, koja je pak u međuvremenu preregistrovana kao vanstranačka društvena organizacija, asocijacija stvaralaca, kulturnih i prosvetnih ustanova, društava, udruženja, sekcija i klubova, na principima dobrovoljnosti i samostalnosti sa jasnim ciljevima prosveċivanja i podizanja kulturnog nivoa stanovništva.

O tome koliko je pančevačka KPZ poznata po "prosvećivanju" stanovništva najbolje govori slučaj likovne kolonije Deliblatski pesak koja je idealni primer štetočinstva i lopovluka. Naime, iako ovu manifestaciju grad Pančevo decenijama pomaže na više načina, besplatno ustupajući objekat u gradskom vlasništvu za smeštaj i rad umetnika, finansirajući rad kolonije (500.000 dinara u 2012. godini), sam grad, nažalost, osim trivijalnih izložbi, od kolonije nema ama nijednu jedinu korist jer sve slike završavaju ili zabunkerisane u depou kolonije ili u privatnim rukama.

O tome koliko je ova manifestacija zapravo bizarna najbolje govori činjenica da je decenijama rukovodilac kolonije bio pančevački opskurni i izvikani slikar Mile Đorđević, u javnosti poznatiji kao Mile Mazalo, notorni grubijan koji uopšte nema diplomu Likovne akademije, i samoproglašeni restaurator slika nakon čije "restauracije" su slike iz dvorca u Kačarevu završile u privatnoj zbirci čuvenog pančevačkog gerontofila i nakupca umetnina Ljubiše Večanskog koji sada piše monografiju o Đorđeviću!

Inače, Đorđević je već decenijama poznat po brojnim skandalima, među kojima treba pomenuti svojevremenu blamažu prilikom dodele nagrada Književne omladine, kada je uz skoro fizički nasrtaj na voditeljku programa, vređanje prisutnih uz viku i dreku pod vidnim dejstvom alkohola, sprečio dodelu nagrada samo zato jer izložba u čijoj organizaciji je on učestvovao po njemu nije bila primereno mesto za dodelu nagrade. Naravno, niko na ovo nije reagovao jer je još tada u Pančevu postojala tzv. kulturna elita, koja se pojavljuje na manifestacijama ne da bi nešto videla nego da bi bila viđena i uz to jela i pila na prigodnim koktelima, što je praksa veoma prisutna i danas.

Inače, o tome ko je i šta je Đorđević najbolje govori i primer kada se "proslavio" urinirajući usred hola zgrade Magistrata samo zato jer je jedan sastanak potrajao nekoliko sati!

Stara nagađanja da je održavanje likovne kolonije Deliblatski pesak zapravo idealan paravan za nenamensko trošenje para pre desetak godina dobio je i svoju potvrdu kada je finansijska inspekcija utvrdila da je prema računima kojima su pravdana dodeljena sredstva, za 15 dana trajanja kolonije potrošena "sitnica" od svega devet kilograma bibera u zrnu, što je Đorđević objašnjavao time da su miševi krali i jeli biber!

Ko to tamo peva

Nakon promene vlasti 1997. tadašnja resorna odbornica za kulturu pokojna Borislava Kruška pokušala da zavede red u totalni haos koji je vladao u vreme SPS-a, a kada su neviđene količine novca upumpavane osim u Kazneno popravni zavod, i u višedecenijsku podvalu pod imenom Hor i orkestar Jovan Bandur u režiji totalno nesposobne dirigentkinje hora Bojane Matorkić-Ivanović i njenog muža predsednika Hora, ražalovanog sudije Branka Ivanovića, u hor koji nije radio godinama i koji se čitavom gradu doslovce popeo na glavu jer je Gradu dodijalo da plaća fantomske stvari, za koje su godinama uzimale novac a da se nije znalo na šta se novac troši!

Naime, radi se o notornoj činjenici da taj hor i orkestar godinama postoje samo na papiru, a pojave se samo kada mogu od Grada ili neke druge žrtve da izmuzu novac za vasksavanje iz nepostojanja, i to tako što naprosto angažuju profesionalne pevače i muzičare-tezgaroše iz beogradskih horova i orkestara kako bi njih prodali kao Hor i orkestar Jovan Bandur. Za svega nekoliko godina svi su zaboravili da je svojedobno upravo taj hor bio poligon JUL-a koji im je čak obečavao turneju u bratskoj Rusiji i Belorusiji, a sada su konvertiti zaseli u Demokratsku sranku i nastavili po starom.

Inače, Hor Jovan Bandur je već dvadeset šest godina privatna prćija bračnog para Matorkić-Ivanović koji je u vreme socijalista uzurpirao prostor od 200 kvadrata u Svetosavskom domu i na čije renoviranje je navodno potrošeno 50.000 tadašnjih nemačkih maraka; prostor koji je najvećim delom godinama zjapio prazan jer taj hor uglavnom postoji samo na papiru, odnosno nastupa kada se namaknu pare da se plate profesionalni pevači iz Radio-hora da pevaju na nekom koncertu za koji se uzme jedno tri do četiri hiljade evra kojima se plate honorari i zaostali dugovi za grejanje, struju itd.

E, kada je 1997. došla gradska vlast DOS-a, prestalo se sa finansiranjem ovakvih Potemkinovih sela. Naime, Matorkićevi su tada od Grada tražili da finansira čak pet radnih mesta, sve režijske troškove za prostor, da obezbedi vozilo, da plaća letnje i zimske pripreme hora, dakle uz pevanje i kupanje i skijanje, da obezbedi nekoliko kompleta garderobe za nastupe, ukratko rečeno - prekardašili su sa zahtevima, što je grad razumljivo odbio. No, kada su Matorkićevi počeli da kukumavče po medijima, grad je osnovao novi Gradski hor koji je nekoliko godina uspešno delovao, ali čije je finansiranje išlo preko Centra za kulturu čija je tadašnja direktorka Svetlana Mladenov naveliko mućkala sa parama, da bi na kraju neslavno zbrisala iz grada.

Krajem 2000. godine počele su svađe između DSS-a koji je držao resor kulture i DS-a, koje su se produbile u periodu 2001-2004. Nakon dolaska sledeće gradske uprave definitivno je ugašen Gradski hor, a "vasrksnuo" Bandur kome je 2005. godine iz budžeta po liniji Žutog preduzeća dodeljeno svega 780.000 dinara radi pokrivanja do tada napravljenih dugova! U međuvremenu, dolaskom magistraVere Carine na mesto dirigenta Crkvenog hora, ovaj se preporodio i sa velikim uspehom nastupao u više zemalja i sada se godinama održava i festival duhovne muzike u Pančevu.

Međutim, kada je pre dve godine, nakon puča u Žutom preduzeću, na mesto resornog ministra za kulturu u opštini stigla Nada Berkuljan, odjednom je zasmetao Crkveni hor, koji je sve teže dobijao novac od grada, verovatno zato jer je drugarica Berkuljan i dalje u duši komunista, što podrazumeva da joj veoma  smeta crkva i sve što sa njom ima veze. Zato je naprasno iz naftalina iskopan hor Bandur kako bi se napravio pandan Crkvenom horu. O tome najbolje govori činjenica da je već suprug drugarice Berkuljan, Dragan Berkuljan, godinama bio član Upravnog odbora Hora Jovan Bandur. Inače, taj hor je nedavno vaskrsao skarednim koncertom na kome su prisilno učestvovali učenici i profesori Muzičke škole Jovan Bandur, a sklepani ansambli pod upravom Matorkićeve neverovatno su podsećali na izvođenje simfonijskog orkestra gluvonemih pod dirigentskom palicom Nevida Ćoronje, upravo kao u stripu Alan Ford! Inače, malo je poznata činjenica da ovo eminentno "društvance" godinama nije ni dinara plaćalo za zakup prostorija te su se svojedobno pojavili u Gradskoj upravi sa zahtevom da Grad plati dug od pet miliona dinara i da im obezbedi nov prostor za rad i to ni manje ni više nego u Centru za kulturu pošto ih Crkva navodno izbacuje iz sadašnjih prostorija. Time je trebalo da izazovu sažaljenje javnosti zbog svoje gorke sudbe koja je tako okrutna prema sirotom horu Jovan Bandur. Međutim, istina je sasvim druga. Naime, Crkva je samo tražila da joj se plate nagomilani dugovi i nije imala ništa protiv ostanka hora, uz redovno plaćanje kirije!

"Nezavisnost"

Uprava grada Pančeva već godinama u nekim segmentima podseća na rogove u vreći, što se na najgori mogući način ogleda u kulturnom životu samog grada koji se zahvaljujući nakaradnim idejama grada sistematski uništava. Iako je zvanično u okviru Gradskog veća, jedna osoba zadužena za kulturu i informisanje od sredine 2010. godine pokazalo se da pogrešan izbor te osobe može izazvati pravu katastrofu. U poslednjem sazivu Veća, ovu funkciju do tada je vršio Nemanja Rotar, književnik, koji je za relativno kratko vreme dok je uspešno obavljao tu dužnost insistirao na profesionalnosti čime se zamerio brojnim mediokritetima.

Tako je najveći otpor doživelo njegovo javno postavljeno pitanje kako je moguće da je po sistematizaciji radnih mesta RTV Pančevo za mesta glavnih i odgovornih urednika lokalnog radija i televizije, podjednako odgovarajuća i srednja i viša i visoka stručna sprema, što je recimo veoma zasmetalo Neveni Simendić, glavnoj urednici najnezavisnije "nezavisne" televizije Pančevo, koja već poslednjih 15 godina nije u stanju da diplomira norveški jezik i književnost, a gde je jedini kriterijum "nezavisnosti" lično mišljenje Simendićeve.

Javna je tajna da je Simendićeva javno pretila da će lično smeniti Rotara, što je zahvaljujući zakulisnim radnjama i lobiranjem unutar Žutog preduzeća na kraju i realizovano 2010. godine. Rotara je na tom mestu zamenila Nada Berkuljan, inače dugogodišnji profesor marksizma i sociologije u Srednjoj poljoprivrednoj školi, koja je u vreme 2001-2004. obavljala dužnost većnika zaduženog za informisanje, ali kao kadar tadašnjeg Građanskog saveza, i koja je onako usput učestvovala u uklanjanju Nevene Simendić iz programa TV Pančevo. To je rađeno prema zahtevu tadašnje ekipe Žutog preduzeća u Pančevu, što je rezultiralo kompletnim urušavanjem TV Pančevo. Ostalo je zabeleženo da je upravo tada drugarica Berkuljan izjavila da jeste činjenica da program ne valja, ali nema više Simendićke da maše ručicama!

U međuvremenu su njih dve od neprijatelja postale najbolje prijateljice sa zajedničkim imeniteljem oličenim u smeni Nemanje Rotara! Inače, u periodu od 2004. do 2010. Nada Berkuljan je bila prosvetni inspektor, pa potom većnik zadužen za prosvetu, i za to vreme su, pored ostalog, ostali zapamćeni slučajevi nameštanja dva izbora direktorke Muzičke škole u Pančevu Snežane Đokić, kao i sa time direktno povezan tzv. slučaj Arbanovski, odnosno dobro zataškana prijava protiv direktorke škole koja je svom tadašnjem ljubavniku Miroslavu Arbanovskom uredno isplaćivala lični dohodak sve vreme dok je on bio na odsluženju vojnog roka. Osim toga, Arbanovski bez završenog fakulteta već pet godina u Muzičkoj školi radi na radnom mestu za koje je potreban završen fakultet, dok u isto to vreme ljudi sa završenom Muzičkom akademijom u školi rade pod ugovorom po više godina, jer Đokićeva čuva radno mesto Arbanovskom - čekajući da se on smilostivi i jednog dana napokon diplomira. Naravno, nije slučajno da se sve ovo dešavalo po bosanskoj liniji budući da su i Berkuljanka i Đokićeva bosanski kadrovi infiltrirani u Žuto preduzeće!

Lažni Grk

Sledeći kulturološki biser Žutog preduzeća jeste nikada razjašnjena tajanstvena interesna sprega Zorana Jovanovića, većnika DS-a zaduženog za gradske finansije, koji se godinama za nepoznate zasluge odužuje izvesnom Goranu Dimitrijeviću, alias Dimitriosu Dimitrijadesu, čuvenom lažnom Grku protiv koga je bilo podneto više krivičnih prijava, a koji kao štićenik Zorana Jovanovića uhlebljenje redom nalazi isključivo u pančevačkim ustanovama kulture, da bi u pančevačkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture - ali po crkvenoj liniji - postao desna ruka i intimus tadašnjem bogobojažljivom direktoru Nikoli Vlajiću, inače nesvršenom teologu. Tako je Vlajiću, koji je totalno bez sluha, pomogao da položi crkveno pevanje na Bogosloviji. Međutim, tek mnogo kasnije Vlajić je saznao da je Dimitrijević veoma "stručan" i za crkvenu umetnost.

Naime, pre dosta godina, kao maloletnik je pomagao ocu u pljački pančevačke crkve sv. Ane, iz koje je između ostalog netragom nestala i oltarska pala, rad Uroša Predića, za šta je Dimitrijević senior kasnije i osuđen. Poslednja kap usledila je kada je pančevačka policija upala u Zavod sa nalogom za hapšenje Dimitrijevića, jer se ispostavilo da je on svuda prilagao falsifikovanu diplomu Univerziteta u Banjaluci, tako da je i Vlajić bio prinuđen da podnese krivičnu prijavu zbog prevare. O tome koliko je Dimitrijević bezobziran svedoči i činjenica da mu je i pored svega uspelo da se na određeno vreme ubaštra u Gradsku biblioteku Pančevo, a nakon isteka tog perioda pokušao je da se utrpa u Poljoprivrednu školu, što je sprečeno, ali ga je zato Zoran Jovanović i pored svih krivičnih prijava uvalio u Gerontološki centar. Inače, Dimitrijević je kao pravi preletač svojedobno osvanuo i Demokratskoj stranci, i to tako što su svi građani zapanjeno na lokalnoj televiziji gledali Dimitrijevića koji je kao punjena ptica pozirao na konferenciji za štampu posvećenoj uklanjanju krupnog otpada u režiji Žutog preduzeća!

Podsećanja radi, Dimitrijević je svojevremeno promenio ime kako bi izbegao služenje vojne obaveze, ali i izbegao krivično gonjenje. Naime, Dimitrijević je zajedno sa bivšim načelnikom Južnobanatskog okruga Jonom Čizmašem kod preprodavaca kradenih automobila u Požarevcu zamenio novo novcato putničko vozilo, koje je okrug nabavio za mnogo stariji isti model, i sa Čizmašem podelio razliku, zbog čega ga je sledeći načelnih Okruga izbacio iz Okruga.

"Neolitsko Starčevo"

Sledeći u nizu "slučajeva" pančevačkog žutog preduzeća je fantomski projekat arheološkog Bambilenda Neolitsko Starčevo, bolje rečeno zajednički zločinački poduhvat u režiji arhitekte bez projektantskih licenci Miodraga Mladenovića, a uz saučesništvo pančevačkog zeta Milorada Đurića, pokrajinskog sekretara za kulturu, i izvesnog Petra Andrejića, bivšeg istaknutog člana SNO-a Mirka Jovića, koji je sada postao siva eminencija Demokratske stranke kako u Pančevu, tako i u Novom Sadu. Tako je nenamenski iz budžeta Vojvodine za zaštitu kulturnih dobara skupo plaćena "žuta magla" sveznajućeg Mladenovića, oličena u skandaloznom projektu Neolitsko Starčevo, osnivajući istoimenu nevladinu organizaciju kao servis za nenamensko trošenje i pranje novca, o čemu najbolje svedoči činjenica da je sredstva za izradu studije o izvodljivosti iz inače skromnog budžeta grada Pančeva izmuzao preko stranačkog uticaja već spomenutog odbornika i sive eminencije pančevačkog DS-a, Petra Andrejića.

O tome da su ova dvojica prodavaca magle vrlo dobro osmislila svoj zajednički zločinački poduhvat najbolje svedoči činjenica da je ovo zapravo neverovatna zloupotreba i komercijalizacija arheološkog lokaliteta od izuzetnog značaja, koje od svega nema apsolutno nikakvu korist jer su Mladenović i bratija preko nekakve marketinške studije, bezbroj raznoraznih analiza i multidisciplinarnih sagledavanja zapravo gledali kako da se što više para slije u privatne džepove, a da se pri tom na samom lokalitetu ne radi apsolutno ništa? O tome koliko izrada projekta za nekakav Bambilend ima veze sa zaštitom samog arheološkog lokaliteta najbolje svedoči činjenica da isti taj Milorad Đurić za arheološka istraživanja u Starčevu u 2011. godini nije odobrio ni prebijeni dinar, ali se zato 1.750.000 dinara baca na nebulozni zajednički zločinački poduhvat trija Fantasticus: arhitekte bez licence, seoskog novinara i pančevačkog zeta, jer po Đurićevim rečima neolitsko Starčevo predstavlja turistički brend i okosnicu razvoja čitavog regiona. Postoji, međutim, još jedno pitanje: zašto se za novac nije konkurisalo iz fondova u vezi s turizmom? Odgovor možda leži u činjenici da je pitanje da li bi neko uopšte odobrio sredstva za takvu nebulozu.

Najbolji pokazatelj da je kulturni život u Pančevu definitvno urnisan i pretvoren u pravu septičku jamu jeste činjenica da je usvojen budžet za 2012. godinu, kojim je najveći deo sredstava predviđen za krajnje bizarne pseudokulturne manifestacije, uglavnom prema željama i šefovima članova Velike kulturološke lože Žutog preduzeća, a u skladu sa katastrofalnom kulturnom strategijom koju je svojedobno usvojila Gradska skupština, da bi pančevačke stranke odmah potom učinile sve kako se upravo ta strategija ne bi primenjivala.

Ipak, strategija je izvučena iz naftalina kada je drugarica Berkuljan po svaku cenu pokušala da organizuje smenu Milana Jakšića, direktora Istorijskog arhiva Pančeva, već decenijama najuspešnije ustanove kulture u Pančevu, samo zato jer je pokojna gradonačelnica Pančeva Borislava Kruška 2003. godine onemogućila zapošljavanje u Arhivu Dragana Berkuljana, inače muža drugarice Berkuljan, za šta je po rečima drugarice Berkuljan bio kriv Jakšić! 

Sličnu sudbinu imao je i eminentni pančevački novinar magistar Eduard Jukić, koji je nakon gašenja nedeljnika Pančevo press ostao bez posla, a čije je zapošljavanje u Pančevu zabranila drugarica Berkuljan, samo zato jer Jukić, u vreme kada je bio direktor lista Pančevac, takođe nije zaposlio Dragana Berkuljana! O kulturološkim "biserima" najbolje govori reprezentativan izbor planiranih gradskih "manifestacija" za 2012. godinu: Ex teatar festival 300.000; Rege festival 300.000 Žisel 350.000. Rok festival 300.000; Etno com fest 193.000; Saloon Pančeva 160.000; Jazz festival 984.000 bijenale umetnosti 3.000.000, Likovna kolonija Deliblatski pesak 500.000, a gotovo sve u organizaciji Centra za kulturu koji drži Žuto preduzeće!

Tako je, dakle, za kojekakve festivale, bijenala, bijesranja i ostala anala planirano čak 6.462.000 dinara, dok je za Klasik fest određeno tek 400.000 dinara, a za Svetosavsku akademiju planirano svega 100.000, za Dane duhovne muzike 150.000 pošto su to crkvene manifestacije.

Osim svega toga, za redovnu delatnost Centra za kulturu (lista DS-a) planirano je 4.294.280 dinara, a za troškove implementacije strategije kulturnog razvoja Pančeva (konkurs za projekte) planirano je 6.000.000 s tim što se na taj konkurs mogu javiti i ustanove koje već dobijaju sredstva iz budžeta! Na kraju se po ko zna koji put postavlja pitanje šta je gradu Pančevu važnije: otkup knjiga za biblioteku, opremanje ustanova zaštite, otkup i zaštita arhivske građe, slika Uroša Predića i zaostavštine pančevačkih umetnika - ili rasipanje novca na razna bijenala, bijesranja, radionice i slične stvari?

 

 

 

Šesti član

 

Pošto opština Pančevo očigledno ne zna šta će sa novcem, prošle godine nekome je pala na pamet ingeniozna zamisao - da Grad raspiše poseban konkurs za preuređenje ulaznog hola zgrade i pruži mladim i neiživljenim arhitektama priliku da "kreativno" doprinesu daljoj devastaciji zgrade. Pokazalo se da su svi učesnici pokazali neverovatnu količinu umišljenosti i sujete pošto se pokazalo da apsolutno niko ne respektuje originalne kvalitete zgrade i plemenite materijale koji su u nju ugrađeni.

Naime, svim učesnicima su mnogo smetali odlično očuvani zidovi i podovi obloženi poliranim kamenom, stubovi obloženi mozaikom, i umesto toga su zamislili da se sve ukloni i zameni čelikom i aluminijumom. Naravno, sve ovo bilo je moguće zbog potpuno sumanute ideje da se mladima mora u svemu izaći u susret, što u prevodu znači da ako im pružite prst, oni traže ruku do lakata, a kasnije do ramena. Činjenica je da u Pančevu postoji svojevrstan hitlerjugend, okupljen oko demokratske omladine i opskurne galerije Elektrika pri Centru za kulturu (lista DS-a), gde se okupljaju raznorazni opskurni, umišljeni i nadobudni likovi koji zamišljaju da su uhvatili boga za onu stvar.

Dakle, pod izgovorom implementacije Strategije kulturnog razvoja, gradska uprava je otkrila toplu vodu i raspisala konkurs za sufinansiranje projekata iz kulture, za šta je u 2011. godini namenila 6.800.000 dinara. Ovome je prethodila i skaradna odluka da se ustanovama kulture kojima je Grad osnivač, maksimalno ukine redovna godišnja dotacija, te da se i one upute na ovaj konkurs i učestvuju sa raznoraznim propalim umetnicima, nevladinim organizacijama, udruženjima građana, pojedincima itd. O tome da se još pre konkursa unapred znalo ko sigurno dobija sredstva najbolje govore činjenice da su neki od učesnika konkursa još pre njegovog održavanja javno govorili da su dobili novac. Iako je formalno o dodeli sredstava odlučivala petočlana komisija, javna je tajna da je sve odluke zapravo donosio šesti, tajni član, upravo drugarica Berkuljan!

 

 

 

Pravo na đevrek

Prema podacima na sajtu parazitskog Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka vidi se da u gradskoj upravi ne postoji poseban sekretarijat za kulturu, već Odsek za kulturu, informisanje, sport, brigu o mladima i civilni sektor, u okviru Sekretarijata za javne službe i socijalna pitanja. Šefica ovog odseka i stručna saradnica za kulturu je Snežana Baralić-Bošnjak, politikološkinja. Kao epohalno dostignuće navodi se kako je pre šest godina ustanovljen je mehanizam konkursa s utvrđenom metodologijom i radom komisije koja je zadužena da daje predloge za sufinansiranje projekata, te da je kreirana i festivalska politika koja obuhvata oko 40 festivala... čiji su nosioci ne samo ustanove kulture nego i nevladine organizacije i udruženja građana. Zatim se navodi da je kulturni život prisutan u okviru 15 institucija kulture... kao i u okviru veoma razvijene vaninstitucionalne scene, zahvaljujući uvedenom konkursu koji se sprovodi poslednjih šest godina.

Na kraju sledi samohvalisanje, jer se doslovce navodi da se rezultat dobre prakse lokalne samouprave ogleda u materijalizovanju oko 300 različitih projekata, čime se doprinosi afirmaciji umetničkog i kulturološkog stvaralaštva pojedinaca, neformalnih grupa i nevladinih organizacija. Po razvijenosti alternativne i nezavisne scene u kulturnom životu grada, Pančevo je primer dobre prakse. Sve bi to bilo lepo i krasno kada se u nastavku ne bi konstatovalo da su prema proceni lokalne uprave, Odseka za kulturu, informisanje, sport, brigu o mladima i civilni sektor, osnovni problemi i prioriteti u kulturi grada... nedovoljna briga za kulturno i istorijsko nasleđe, nedostatak sredstava za renoviranje objekata i ulaganje u infrastrukturu, nedovoljna saradnja ustanova kulture na lokalnom nivou, da bi odmah potom autor teksta skočio sam sebi u usta navodeći da su prioriteti za razvoj kulture... Reaktivacija industrijskog nasleđa, Podsticanje saradnje kulture i privrede, Savremeno stvaralaštvo, čime je na najgori mogući način pančevački drugi sprat pokazao da u Pančevu svi imaju prava na đevrek: jednima đevrek, drugima rupa od đevreka, pošto su se među trenutnim prioritetima našli raznorazni bizarni projekti, održavanje kojekakvih radionica, otkup svinjarija savremene umetnosti arčenjem sredstava Fonda za stvaralaštvo za raznorazne printove, sajle, kablove i ostale budalaštine, a kulminacija štetočinskog delovanja jeste sasvim nepotrebno arčenje novca radi izlaganja škrabocija i mazarija izvikanog slikara Bate Mihailovića koje Gradu treba kao rupa na glavi.

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane