Natrag

Feljton

Feljton

Sluaj Pukani: Ubistvo sa potpisom drave (7)

 

U Hrvatskoj izveden tihi dravni udar

 

Koje su najmranije tajne u poslednjih 20 godina na Zapadnom Balkanu? Ko je likvidirao Ivu Pukania, vlasnika hrvatskog lista Nacional, i kakve veze njegova likvidacija ima sa ubistvom Zorana inia? Kako je kriminalni klan Osmani preuzeo balkansko kriminalno podzemlje? Ovo su neka od pitanja iji se odgovori nalaze u knjizi Sluaj Pukania - Ubojstvo sa potpisom drave, autora Domagoja Margetia, novinara iz Zagreba, a u nekoliko nastavaka prenosi ih Tabloid

 

Domagoj Margeti

 

Znaajnu ulogu u usponu Tomislava Karamarka imala je i "njegova lina lojalnost Franji Greguriu", pri emu je Karamarko operativno povezivao tzv. Greguriev klan sa albanskom mafijom.

Greguriev klan se sastojao od pripadnika nekadanjih jugoslovenskih obavetajnih slubi koji su u komunizmu nadzirali spoljnu trgovinu, banke i velike privredne sisteme, i koji su se "pre pada komunizma spustili u podzemlje, te iz podzemlja nadzirali privredni, drutveni i politiki ivot Hrvatske", a koje je lino vodio Franjo Greguri.

Premda je Karamarko, kako se procenjuje u kuloarima stranih diplomatskih predstavnitava u Zagrebu, "danas sve znaajniji u meunarodnoj trgovini kokainom", odnosno "na taj nain poslovno prisutan u Latinskoj Americi", njegova aktivnost se, kroz ove godine, prvenstveno fokusirala na meunarodnu trgovinu heroinom. U vreme dok je Karamarko vodio obavetajni sistem Republike Hrvatske, kroz "tu nesretnu zemlju" je prolazilo "preko devedeset i pet posto heroina za evropsko trite", i to "pod direktnim patronatom domae tajne slube".

 

Porodine veze

 

Karamarko je ovu aktivnost organizovao u najuoj saradnji sa meunarodnom albanskom heroinskom mafijom. Tu saradnju sa albanskom mafijom Karamarko je temeljio na svojim porodinim vezama u miljeu, odnosno na Amiru Muharemiju, koji je nezvanino bio "regionalni ef albanske mafije za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru". Prema procenama stranih posmatraa, "porodica Karamarko-Mufti-Muharemi" funkcionisala je "savreno", odnosno "sa precizno podeljenim ulogama".

Na taj nain Karamarko osigurava uporite albanskoj mafiji u dravnim institucijama Republike Hrvatske, te istovremeno osigurava uporite interesima Islamske Republike Iran i njenih saveznika na hrvatskoj teritoriji. Time Karamarko osigurava presti Muharemiju kod albanske mafije, te presti svom tastu Muftiu kod Iranaca. Istovremeno albanska mafija i Iranci daju politiku potporu Karamarku, te sistematski godinama pomau njegov uspon na mesto prvog oveka u Hrvatskoj.

Pri tome je Karamarkov tast Osman Mufti po veri sunit, dok Amir Muharemi i vodei ljudi albanske mafije pripadaju albanskoj iitskoj sekti Bektaija.

Meutim, "Mufti se, jo od vremena dok je pokojni Alija Izetbegovi pisao svoju poznatu Islamsku deklaraciju, smatra izrazito proiitski raspoloenim", a ovo svoje opredeljenje "Mufti je delio sa vodeim ljudima Bosne i Hercegovine iz prole decenije, odnosno vodeim ljudima vodee bosanskohercegovake politike stranke SDA; pokojnim Alijom Izetbegoviem, Harisom Silajdiem, Ejupom Ganiem i Hasanom engiem.

Uostalom "Mufti je sve te ljude lino poznavao, te je sa pokojnim Izetbegoviem kao i sa Hasanom engiem bio posebno blizak".

Osim toga, znaajnu ulogu u usponu Tomislava Karamarka imala je i "njegova lina lojalnost Franji Greguriu", pri emu je Karamarko operativno povezivao tzv. Greguriev klan sa albanskom mafijom. Greguriev klan se sastojao od pripadnika nekadanjih jugoslovenskih obavetajnih slubi koji su u komunizmu nadzirali spoljnju trgovinu, banke i velike privredne sisteme, i koji su se "pre pada komunizma spustili u podzemlje, te iz podzemlja nadzirali privredni, drutveni i politiki ivot Hrvatske", a koje je lino vodio Franjo Greguri.

Ovaj Greguriev klan je praktino sve vreme trajanja Hladnog rata trgovao drogama, pri emu je usko saraivao sa Sirijcima, sa temeljem veza koje su "na vrhu tih reima organizovali tadanji jugoslovenski diktator Tito, njegov ef tajnih slubi Krajai, te sirijski diktator Asad stariji, tj. otac sadanjeg sirijskog predsednika".

U to vreme je Krajai, koji je inae bio Zagrepanin, kao kljunog operativca drao Greguria.

Neposredno pre svoje smrti, 1986. godine, Krajai je ovu "paralelnu vlast" u Jugoslaviji predao Greguriu, koji se, po raspadu Jugoslavije, "poslovno u trgovini drogama oslanjao uglavnom na Siriju, a politiki na neke znaajne zapadnoevropske zemlje, koje su u njemu videle ansu da oslabe hrvatske nacionaliste i preko njegove organizacije utie na prilike na Balkanu".

 

Dogovoreni kompromis

 

Na slian nain se pre raspada Jugoslavije i albanska mafija, koja je takoe nastala iz jugoslovenskih tajnih slubi, poela oslanjati na Siriju, kao i na neke zapadnoevropske obavetajne slube, pri emu je usko saraivala sa Greguriem. U poslednjih petnaestak godina Sirijce je potpuno preuzeo Iran, te je dananja drava Sirija "tek neto malo vie od vazalne drave Irana". Na taj nain su Iranci postepeno preuzeli albansku mafiju, Greguriev klan, te veze koje su i Sirijci i Greguri, svaki za sebe, gradili u Latinskoj Americi.

Ovu "zateenu strukturu" Iranci su postepeno reorganizovali na nain da su "centar albanske mafije smestili u Hamburg, i na vrh toga centra postavili klan Osmani".

Istovremeno su integrisali "zateene strukture", pa su tako pod uticajem Iranaca, albanska mafija i Greguriev klan sve ue saraivali i "postepeno se pretvorili u jednu te istu organizaciju".

Na ovaj nain se Karamarko "u oima Iranaca pokazao kao kljuna osoba koja ujedinjuje albansku heroinsku mafiju na podruju Hrvatske i Bosne i Hercegovine sa komunistikim obavetajnim podzemljem u tim zemljama, pri emu je ta osoba istovremeno preko svog tasta potpuno povezana sa iranskim tajnim slubama i jo k tome znaajna u meunarodnoj trgovini kokaina".

Drugim reima "Karamarko je bio od neprocenjivog znaaja za Irance".

Pri tome je dotadanji ef komunistikog obavetajnog podzemlja, Franjo Greguri, bio oslabljen boleu i starou, i vie nije mogao efikasno voditi svoju ilegalnu mreu.

Stoga su Iranci sugerirali dogovornu smenu vlasti sa Greguria na Karamarka kao reenje.

To je bila efikasno izvedena tranzicija, pri emu su Greguri i Karamarko nastavili svoju dugogodinju saradnju, ali sa izmenjenim ulogama - Karamarko je postao gazda, a Greguri njegov savetnik (consigliere).

Iranci su se odluili za "celovitu i radikalnu reorganizaciju celokupnog podzemnog miljea na Balkanu", a u cilju da "na taj nain efikasno kontroliu balkanski prostor, te da preko kontrole kriminala eliminiu uticaj zapadnih zemalja i Rusije sa Balkana".

Kako je Greguri jo od kraja 1980-ih godina "uzastopno ponavljao nemakim obavetajnim slubama da e priznavati njihovo vrhovnitvo na Balkanu", odnosno da e "postupati na nain da priznaje Nemakoj kontrolu nad Balkanom kao svojom zonom uticaja u novoj podeli sveta", Nemci su bili nervozni najavljenom ostavkom Greguria.

Pri tome Nemci nisu hteli da Karamarko "kao osoba bliska radikalnim islamistima" preuzme hrvatsko podzemlje od Greguria, te su "u Hamburgu, kod klana Osmani, nemake obavetajne slube lobirale da se kontrola nad Hrvatskom preda nemakom oveku, inae nominalnom premijeru, Ivi Sanaderu".

Nemci su smatrali da je znaajno i to da je "Sanader nominalno katolik", pa da je kao takav "primereniji" za efa mafije od "Karamarka kao osobe iz kruga radikalnih islamista".

Karamarko, koji je "Sanadera dobro poznavao i duboko prezirao", i koji je "o Sanaderu kao kriminalcu i perau novca imao debeli dosije", nije se bojao Sanadera, i "nije u njemu video ozbiljnu konkurenciju", te je "upravo Karamarko imao kljunu ulogu u umirivanju Nemaca i dobijanju nemakog zelenog svetla za smenu na vrhu Gregurievog klana.

Pri tome je dogovoren "kompromis" da "Sanader direktno preuzme banke i velike privredne sisteme (tzv. tajkune) od Greguria", te da "Karamarko preuzme Gregurievu funkciju u trgovini drogama".

Uz to je dogovoreno da "Karamarko u tom trenutku nominalno prizna Sanadera za efa svih efova u Hrvatskoj".

Tako je Karamarko balansiranjem sa Nemcima napravio trostruku tranziciju poetkom leta 2008. godine, i to:

- tranziciju sektora trgovine drogama sa Greguria na sebe lino;

- tranziciju u vidu istovremenog potinjavanja svih funkcija vezanih na trgovinu drogama albanskom klanu Osmani iz Hamburga, uz osiguranje kljune uloge za Amira Muharemija;

- tranziciju kontrole nad hrvatskim bankarskim sistemom i sa njim povezanim domaim monopolistima, te funkcije pranja novca za meunarodni kriminal preko hrvatskih banaka na nemakog oveka Ivu Sanadera".

 

Bez rasprave

 

Nemci su ovim dogovorom bili "izuzetno zadovoljni", smatrali su da su zadrali kontrolu nad Hrvatskom, te su svojim zapadnim partnerima u tiini garantovali da e "Sanader postepeno preuzeti kontrolu nad svim funkcijama u Hrvatskoj i neutralizovati Karamarka", samo da mu za to "treba vremena".

Strani posmatrai su analizirali novi Zakon o policijskim poslovima i ovlaenjima od pre par godina, koji se u potpunosti smatra "Karamarkovim zakonom". Ovaj "Karamarkov zakon" je izglasan u hrvatskom parlamentu, Hrvatskom saboru, bez saborske rasprave, a predloen je bez javne rasprave. Ovo je inae uobiajena praksa u "demokratskoj" Hrvatskoj, preuzeta kao takva iz komunizma, ali je pri tome potpuno inkompatibilna sa zapadnim svetom. Imajui u vidu biografiju i poziciju oveka koji je "naruio od parlamenta i predsednika donoenje ovog zakona", odnosno koji ga je u strunim slubama svog ministarstva pripremio, u kuloarima stranih diplomatskih predstavnitava u Zagrebu tumae da e, zloupotrebom ove nedoreene zakonske odredbe, "Karamarko stopiti tajnu slubu i policiju u jedan te isti sistem", te da e se "uvesti praksa uhoenja graana kao u primitivnim, komunistikim i faistikim diktaturama dvadesetog veka".

Dok su se Karamarko, Sanader, albanska mafija te iranske i nemake tajne slube bavile ovim "reorganizovanjem paralelne vlasti u Hrvatskoj", zemlja je doivela finansijski kolaps.

Tako su poetkom jeseni 2008. godine svi akteri ove drame postali svesni da se hrvatska privreda sruila. To je posebno oslabilo Sanadera, budui da su banke i privredni sistemi koje je Sanader, pod pritiskom Nemaca, preuzeo od Greguria, doli pred bankrot. Karamarka, koji je imao "redovni priliv gotovog novca od heroina", ovo je ojaalo u odnosu na Sanadera. Nemci nisu ovog puta mogli pomoi Sanaderu, budui da je zbog svetske privredne krize nemaki bankarski sistem i sam doao na rub bankrota.

Tako da "tri kvartala iza toga" i "nakon otpisivanja mnogo desetaka milijardi evra iz bilansa nemakih banaka", Nemci i dalje u svojoj nacionalnoj ekonomiji imaju "preko osam stotina milijardi evra nepostojeeg novca knjienog u bilansima banaka, kojeg tek treba otpisati, a da se pri tome ne izazove krah nemake privrede".

 

Apsolutna vlast

 

Do definitivnog razlaza Karamarka i Sanadera dolo je pod meunarodnim pritiskom, i to zbog sluaja ubistva australijske turistkinje, dvadesetjednogodinje Britt Lapthorne, koju su oteli i ubili policajci u Dubrovniku.

Devojka je oteta "po narudbini nepoznatog naruioca", za kojeg se "veruje da je iz inostranstva", a koji je, prema jednoj verziji dogaaja, "naruio otmicu rtve koju moe silovati, muiti i ubiti". Policija je, prema toj verziji dogaaja, kako bi "zadovoljila bogatu muteriju" nasumce otela prvu plavokosu devojku koja govori engleski, a to je bila nesretna Australijanka Britt Lapthorne. Nakon ubistva, rtvino telo je, navodno uz znanje policije, baeno s tegovima u more. Budui da su iz lokalne policije curili podaci, lokalna javnost je prepriavala dogaaj. To je doprlo do australijskih medija, te je sluaj postao "najpoznatiji sluaj ubistva u Australiji", a o njemu je snimljen vrlo popularan dokumentarni film koji je izriito razotkrio identitet policajaca ubica.

Budui da je Karamarko odbio da smeni policajce koji su oteli australijsku turistkinju radi silovanja, muenja i ubistva, te nije dozvolio lokalnom pravosuu "niti da pomisli iste procesuirati", meunarodna zajednica je naredila Sanaderu da pod svaku cenu smeni Karamarka.

Sanader je u poetku pokuao da ponudi "kompromisno reenje" u vidu smene Karamarkovog saradnika, direktora policije Vladimira Fabera, ali se Brisel nije ovim zadovoljio. Zato je Sanaderu nareeno da Karamarka smeni, ili e u protivnom protiv samog Sanadera biti pokrenut kazneni postupak u Austriji zbog njegove line umeanosti u pranje novca u lokalnoj Hypo banci u Austriji.

Na to je Karamarko, preko pripadnika kriminalnog klana Osmani, "poruio Sanaderu da e mu ubiti erku ako ne odstupi", pa se Sanader, u strahu za vlastiti ivot, kao i ivot lanova svoje porodice, povukao, a "Hrvatska se uz srednjoameriki Honduras, svrstala u grupu zemalja u kojima je izveden tihi dravni udar".

Na ovaj nain je Karamarko postao prvi ovek nakon 1990. godine koji ima apsolutnu vlast u Hrvatskoj.

Za razliku od Tumana, koji je morao "da trpi klanove oko Greguria, Perkovia i uka", a da ih nije mogao nadzirati, Karamarko vie nema nikakve konkurencije u Hrvatskoj.

On u potpunosti kontrolie organizovani kriminal, sistem policije, tajnu slubu, dravnu upravu, medije, politike stranke i bankarski sistem.

Osim toga uiva potpunu zatitu Islamske Republike Iran, koja pokriva tekui manjak u dravnom budetu i koja odrava likvidnost bankarskog sistema, te time "odrava na ivotu inae sasvim neodrivi sistem" i time "odgaa inae neizbean fiskalni i finansijski slom Hrvatske".

Zato se postavlja pitanje: Kako e Karamarko koristiti ovu apsolutnu vlast u Hrvatskoj?

 

"Karamarkov zakon"

 

Nedoreenosti novog zakona o policiji Karamarko e iskoristiti za stvaranje policijske drave.

Kako bi doli do odgovora na ovo pitanje, strani posmatrai su analizirali novi Zakon o policijskim poslovima i ovlaenjima, koji se u potpunosti smatra "Karamarkovim zakonom".

Zakon je izglasan dana 30. jun 2009, te ga je istog dana proglasio hrvatski predsednik Stjepan Mesi. Stupio je na snagu u roku od nekoliko sati, odnosno ve dana prvog jula 2009. godine.

Da je re o stupanju na snagu u roku od nekoliko sati, jasno je iz injenice da je zakon izglasan u jutarnjim satima, proglaen u ranim popodnevnim satima, a stupio je na snagu posle ponoi, tj. prvi minut sledeeg dana.

Drugim reima, Zakon je "sluajno" stupio na snagu u trenutku Sanaderovog podnoenja ostavke na mesto premijera i predsednika HDZ-a.

U trenutku stupanja na snagu Zakon nije bio objavljen na Internetu, tako da je u jednom trenutku vaio kao zakon, a da ga niko u javnosti i strunim krugovima nije mogao proitati.

Slubeni list Republike Hrvatske, Narodne novine, objavio je Zakon u broju od prvog jula 2009. godine, koji su redovni pretplatnici putem pote primili devetoga ili desetoga jula, tj. devet ili deset dana nakon to je isti ve vaio.

Zato se u kuloarima stranih diplomatskih predstavnitava u Zagrebu tumai da je "procedura stupanja zakona na snagu tipina za najzaostalije i najkorumpiranije zemlje treeg sveta", te da kao takva "dokazuje politiko divljatvo i totalitarne tendencije vladajue elite u dravi".

Zakon u lanu trinaestom, prvi stav, alineja prva kao jednu od ovlaenja policije u smislu toga zakona definie: "prikupljanje, procenu, arhiviranje, obradu i korienje podataka".

Pri tome Zakon nigde ne pokuava definisati koje sve podatke policija prikuplja, kako ih prikuplja, kako ih to "procenjuje", kako pohranjuje i obrauje, te kako koristi podatke.

Nesporno je da svaki sistem, pa tako i sistem policije, radi sa informacijama, te prikuplja i obrauje odreenu vrstu informacije.

No, zakonska odredba u ovako najirem moguem opsegu omoguava "najire mogue zloupotrebe".

Imajui u vidu biografiju i poziciju oveka koji je "naruio od parlamenta i predsednika donoenje ovog zakona", odnosno koji ga je u strunim slubama svog ministarstva pripremio, u kuloarima stranih diplomatskih predstavnitava u Zagrebu tumae da e, zloupotrebom ove nedoreene zakonske odredbe, "Karamarko stopiti tajnu slubu i policiju u jedan te isti sistem", te da e se "uvesti praksa uhoenja graana kao u primitivnim, komunistikim i faistikim diktaturama dvadesetog veka".

Jo veu zabrinutost u kuloarima stranih diplomatskih predstavnitava u Zagrebu izazvala je odredba lanka devedeset i sedmog zakona, koja regulie upotrebu eksplozivnih sredstava i "posebnih vrsta oruja" u radu policije.

Ovde treba napomenuti da svaka zemlja inae ima posebne institucije koje su zaduene za borbu protiv terorizma, organizovanog kriminala, oruanih pobuna i slino.

Takve institucije reguliu se posebnim zakonom, i iste su adekvatno ustrojene, izvebane i naoruane.

U tom smislu takve institucije mogu, u strogo definisanim situacijama i pod strogo definisanim uslovima, upotrebiti eksplozivna sredstva ili odreene vrste oruja koje bi mogli definisati kao "posebne vrste oruja".

Meutim, demokratsko drutvo ne predvia naoruavanje policije kao takve eksplozivnim sredstvima, niti "posebnim vrstama oruja".

Ovu odredbu Zakona strani posmatrai smatraju "posebno zabrinjavajuom", budui da ista omoguava naoruavanje bilo kojeg slubenika policije, odnosno bilo koje jedinice sistema policije eksplozivnim sredstvima i "posebnim vrstama oruja".

Isto tako se "smatra zabrinjavajuim i injenica da se nigde ne definie koje su to posebne vrste oruja".

Zato je u smislu ove odredbe, kad bi se njena primena dovela do apsurda, "mogue naoruati temeljnu policiju tenkovima i bazukama".

Premda ovakva ideja zvui suludo, strani posmatrai naglaavaju da je tako neto "legalno u smislu citirane zakonske odredbe".

Pri tome se istie da je "ta odredba, kao i niz drugih odredaba toga zakona, kao i sama procedura njegovog donoenja, protivna Ustavu Republike Hrvatske".

No dok god se protivustavnost tog zakona ne dokae, isti obavezuje, te omoguava gotovo neograniene zloupotrebe.

Ova odredba Zakona propisuje da policija sme upotrebljavati eksplozivna sredstva samo ako "postoji neposredna opasnost za ivot ljudi ili imovinu velikog opsega", no "zabrinjavajuim se smatra" njeno vezivanje za odredbu lanka devedestog Zakona, koja predvia da se hemijska sredstva mogu primenjivati od strane policije kad je potrebno uspostavljanje javnog reda i mira naruenog u veem opsegu.

To upuuje da se, po izriitoj elji zakonodavca, eksplozivna sredstva i posebne vrste oruja imaju upotrebljavati od strane policije u sluaju "potrebe uspostavljanja javnog reda i mira naruenog u veem opsegu".

To praktino znai da je u sluaju javnih protesta koji dobiju nasilniji karakter, dozvoljeno protiv demonstranata upotrebiti eksploziv i bilo koju drugu vrstu oruja.

Pri tome je dovoljno da policija proceni da je "imovina veeg opsega ugroena", i da krene na demonstrante eksplozivom i bilo kojom drugom vrstom oruja.

Premda i ova konstatacija zvui suludo, takvo hipotetsko postupanje policije je po izriitom slovu ovog zakona legalno.

Takva odredba Zakona je oito protivustavna, ali ista obavezuje sve dok se od strane Ustavnog suda Republike Hrvatske eventualno ne proglasi protivustavna.

Stoga strani posmatrai ocenjuju da je "zakon namerno napisan na tako nedoreen nain, kako bi se otvorila vrata neogranienim zloupotrebama ovih namerno nedoreenih zakonskih odredaba."

Ovo hitno donoenje novog zakona kojeg obeleavaju "histerino napisane odredbe", u kuloarima stranih diplomatskih predstavnitava u Zagrebu tumailo se time da "je Karamarko oekivao javne proteste u jesen 2009. godine, te se spremao doneti zakonski okvir kojim je pokuao omoguiti policiji najira mogua ovlaenja, kakve postoje samo u diktaturama, a radi nasilnog obrauna sa svakim protestom".

Nastavie se

 

podeli ovaj lanak:

Natrag
Na vrh strane