Natrag

Feljton

Feljton

Adolf Hitler - Politički testament: Zabeležio Martin Borman (5)

 

Budno i s prstom na obaraču

 

Adolf Hitler izdiktirao je ličnom sekretaru Martinu Bormanu svoj politički testament. Zabeleške Martina Bormana prvi put na srpskom jeziku objavila je beogradska izdavačka kuća Metaphysica pod originalnim naslovom ("Politički testament"), u prevodu Aleksandra Dramićanina, koji je istovremeno pisac predgovora, objašnjenja i komentara. Delo predstavlja Hitlerovo svođenje računa celokupne dotadašnje politike koju je vodio kao šef države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje Drugog svetskog rata i, na kraju, izuzetno lucidna i gotovo proročka predviđanja kako će se svet oblikovati u budućnosti ukoliko Nemačka izgubi rat, dakle razmatranja koja on zaveštava potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler vodio sa svojim najbližim saradnicima, a koje je verodostojno zabeležio Martin Borman, njegov čovek od najvećeg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje ovaj senzacionalni rukopis

 

Zabeležio Martin Borman

 

Nemci su uvek, neizbežno, u žurbi - Vreme je na strani Rusije - Narod sa tragičnom prošlošću - Ne posao jednog čoveka, niti čak jedne generacije - Nemci nikad nisu prestali da se bore za svoju egzistenciju

 

25. februar 1945.

Hitler diktira:

 

Činjenica je da mi uvek sve pokvarimo jer smo prisiljeni da delujemo u žurbi. Kod nas, raditi brzo uvek znači raditi naglo. Da bismo stekli dar strpljenja, treba da imamo i vremena i prostora, a u ovom trenutku mi nemamo nijedno od toga. Rusi su srećni da imaju oboje, sasvim po strani od one sklonosti ka bezbrižnosti koja je karakteristična crta slovenskog temperamenta.

Dalje, zahvaljujući marksističkoj religiji, oni imaju sve uslove da budu strpljivi. Obećana im je sreća na zemlji (crta koja razlikuje marksizam od hrišćanske religije), ali u budućnosti. Taj Jevrejin, Mardohaj Marks, kao dobar Jevrejin čekao je dolazak Mesije. On je postavio svoju koncepciju o Mesiji u okvir istorijskog materijalizma, tvrdeći da je zamaljska sreća faktor u skoro beskrajnom procesu evolucije. "Sreća vam je nadohvat", kaže on, "to vam obećavam. Ali morate pustiti da evolucija teče svojim tokom, i ne pokušavati da ubrzate stvari." Čovečanstvo uvek pada na zgodan trik te vrste... Lenjin nije imao vremena, ali Staljin će nastaviti taj dobri posao itd., itd... Marksizam je vrlo moćna sila. Ali šta da kažemo za hrišćanstvo, to drugo dete judaizma, koje vernima obećava samo sreću na drugom svetu? Verujte mi, ono je neuporedivo jače!

Meni lično je sudbina dodelila da stalno moram sve da pokušavam i postižem u kratkom roku jednog ljudskog životnog veka. Na pomoći mi je samo realistički idealizam, zasnovan na opipljivim činjenicama, iz kojeg teku obećanja koja se sigurno mogu ispuniti, i koji mi zabranjuje da obećavam kule u oblacima. Tamo gde drugi imaju na raspolaganju celu večnost, ja imam samo nekoliko kratkih, bednih godina. Ti drugi znaju da će ih naslediti novi naraštaji koji će nastaviti tamo gde oni stanu, orući stalno istu brazdu tačno istim plugom.

Ja sam sad dostigao fazu u kojoj se pitam da li će se među mojim neposrednim sledbenicima naći neko predodređen da podigne i nastavi da nosi baklju kad ona sklizne iz mojih ruku. Sudbina mi je dodelila i to da budem sluga naroda sa tako tragičnom prošlošću, naroda tako nestabilnog, tako prevrtljivog kakav je nemački narod, i naroda koji ide, zavisno od okolnosti, iz krajnosti u krajnost. Sa mog vlastitog aspekta, idealno je bilo, prvo, osigurati buduće postojanje nemačkog naroda, zatim formirati omladinu duboko zadojenu nacionalsocijalističkom doktrinom, i onda ostaviti budućim generacijama da vode neizbežni rat - osim, naravno, ako se naši neprijatelji povuku kad se nađu suočeni s tom novostečenom snagom nemačkog naroda. Tako bi Nemačka bila dobro opremljena i materijalno i moralno. Imala bi na raspolaganju administraciju, spoljnu politiku i vojsku uobličenu od malih nogu po principima nacionalsocijalizma.

Zadatak koji sam preduzeo, da podignem nemački narod na mesto u svetu koje mu pripada, nije nažalost zadatak koji može obaviti jedan čovek ili jedna generacija. Ali ja sam im bar otvorio oči o njihovoj urođenoj veličini i oduševio ih mišlju o zajednici Nemaca u jednom velikom neuništivom Rajhu. Posejao sam dobro seme.

Učinio sam da nemački narod shvati značaj borbe koju vodi za samu svoju egzistenciju. Jednog dana će nastupiti žetva i ništa na svetu neće je moći sprečiti. Nemački narod je mlad i jak narod, narod sa budućnošću pred sobom.

 

Čerčilova nesposobnost da ceni - Ono nepopravljivo se moglo izbeći - Suštinski važno bilo je preduhitriti ruski napad - Italija sprečava pravovremeno započinjanje pohoda - Katastrofalne posledice odlaganja - Moja iluzija o mogućoj entente sa Staljinom

 

26. februar 1945.

Hitler diktira:

 

Ja sam u stvari odlučio da sredim stvar sa Rusima oružjem čim sam se uverio da je Britanija uporna u svojoj svojeglavosti. Čerčil je bio sasvim nesposoban da ceni sportski duh kojeg sam dokaz dao uzdržavanjem da izazovem nepopravljiv raskid između Britanaca i nas. Jesmo se, zaista, uzdržali da ih uništimo kod Denkerka.

Trebalo je da im objasnimo da će im prihvatanje nemačke hegemonije uspostavljene u Evropi, stanje stvari čijem su se sprovođenju oni uvek protivili, ali koje sam ja sproveo bez ikakvih teškoća, doneti neprocenjive koristi.

Već do kraja jula, dakle mesec dana pre poraza Francuske, shvatio sam da nam mir opet izmiče. Nekoliko nedelja kasnije znao sam da ne bismo uspeli da osvojimo Britaniju pre jesenjih oluja, jer nismo uspeli da steknemo potpunu prevlast u vazduhu. Drugim rečima, shvatio sam da nikad nećemo uspeti da osvojimo Britaniju.

Stav Rusa u leto 1940. godine, činjenica da su apsorbovali baltičke države i Besarabiju dok smo mi sami bili zauzeti na Zapadu, ostavila me je bez iluzija o njihovim namerama. A i da sam neke još imao, Molotovljeva poseta u novembru bila bi dovoljna da ih rasprši. Predlozi koje mi je Staljin dao posle povratka njegovog ministra nisu me obmanuli. Staljin, taj neuporedivi i hladnokrvni ucenjivač, pokušavao je da dobije na vremenu kako bi konsolidovao svoje napredne baze u Finskoj i na Balkanu. Pokušao je da igra s nama igru mačke i miša.

Tragedija je, sa moje tačke gledišta, bila činjenica da nisam mogao da napadnem pre 15. maja, a da bih uspeo u svom početnom jurišu bilo je suštinski važno da ne napadnem posle tog datuma.

Staljin je, međutim, mogao da počne sa svojim napadom mnogo ranije. Celu zimu 1940. godine, a još više u proleće 1941, opsedala me je misao da bi Rusi mogli da preduzmu ofanzivu. Baš u tom periodu su italijanski porazi u Albaniji i Kirenaici izazvali buru revolta na Balkanu. Indirektno, oni su zadali i udarac fami o našoj nepobedivosti, u koju su verovali i naši prijatelji i neprijatelji.

Samo to je bio uzrok jugoslovenskog obrta, događaja koji nas je naterao da uvučemo Balkan u rat, a što sam hteo po svaku cenu da izbegnem. Jer kad smo jednom bili odvučeni u tom pravcu, mogli smo sasvim pasti u iskušenje da idemo i dalje. Treba li reći da smo u proleće 1941. godine mogli brzo osloboditi Bliski istok sa samo delićem snaga koje je trebalo da upotrebimo protiv Rusije? Ali povući neophodne snage sa njihovog mesta u našem borbenom poretku na to mesto, značilo bi navući indirektnu opasnost da se Rusiji da znak za napad. Oni bi to uradili u leto, ili najkasnije u jesen, i pod uslovima tako katastrofalnim sa našeg aspekta da se nismo nikako mogli nadati pobedi.

Kad su u pitanju Jevrejima vođene demokratije, Rusi imaju slonovsko strpljenje. Oni znaju apsolutno sigurno da će pre ili kasnije, i bez pribegavanja ratu, uspeti da ovladaju njima, zbog unutrašnjih sukoba koji ih razdiru, nastavka ekonomske krize iz koje su oni izgleda nesposobni da se izbave, i moćnog zova marksizma na koji su oni naročito osetljivi.

 Ali Rusi znaju i da je u slučaju Trećeg rajha situacija umnogome drugačija. Oni znaju da ćemo ih nadmašiti na svakom polju, još više u miru nego u ratu.

Objašnjenje ovog ruskog strpljenja treba tražiti u njihovoj filozofiji, koja im dopušta da izbegavaju preuzimanje rizika i da čekaju - godinu, generaciju, vek ako je potrebno - dok ne sazri vreme za ostvarenje njihovih planova. Vreme njima ne znači ništa. Marksizam im je, naravno, obećao raj na zemlji - ali sigurno ne danas, čak ni sutra, već u nekom vremenu u nejasnoj, beskrajnoj budućnosti.

I pored strpljenja koje je kičma njihove moći, Rusi nisu mogli da stoje po strani i gledaju uništenje Velike Britanije, jer bi se u tom slučaju, dok se SAD i Japan međusobno uništavaju, Rusi našli licem u lice s nama - sami. A to bi nesumnjivo značilo da bi se, u vremenu i mestu po našem izboru, dugi spor između nas rešio u našu korist.

Osećao sam da moram da sredim svoje račune sa boljševizmom oružjem, i, zaista, doneo sam tu odluku na samu godišnjicu potpisivanja Moskovskog pakta; ali siguran sam kako imam sve razloge da verujem da je Staljin tu istu odluku doneo i pre nego što je potpisao taj pakt.

Čitavih godinu dana sam se nadao da bi se mogla uspostaviti entente, bar pošteno iskrena ako ne i bezrezervno prijateljska, između Trećeg rajha i Staljinove Rusije. Zamišljao sam da će se posle 15 godina vlasti Staljin, taj realista, rešiti nebulozne marksističke ideologije, i da je održava prosto kao otrov rezervisan za spoljnu upotrebu.

Brutalnost kojom je pokosio jevrejsku inteligenciju, koja mu je učinila tako značajnu ulogu u uništenju carističke Rusije, još više me je u to ubedila. Pretpostavljao sam da nije želeo da pruži tim istim jevrejskim intelektualcima priliku da izazovu slom totalitarne imperije koju je on izgradio - te staljinističke imperije koja je, po svim svojim suštinskim karakteristikama, samo duhovni naslednik imperije Petra Velikog.

U duhu beskompromisnog realizma na obe strane stvorili smo situaciju u kojoj bi trajna entente bila moguća - preciznim definisanjem zona uticaja koje treba dodeliti svakoj strani, strogo ograničavajući našu saradnju na polje ekonomije, i to tako da obe strane imaju koristi od nje. Ukratko, entente motrena budno i s prstom na obaraču!

 

Poslednja šansa Evrope - Napoleon i postizanje mira - Napoleonova i moja agonija - Britanija nam uvek preprečava put - Oni koji uspevaju na neslozi Evrope

 

26. februar 1945.

Hitler diktira:

 

Ja sam bio poslednja šansa Evrope. Ona se pokazala nesposobnom da se transformiše dobrovoljnom reformom. Pokazala se neosetljivom na šarm i ubeđivanje. Da bih je osvojio, morao sam da upotrebim nasilje.

Evropa se može izgraditi samo na temelju ruševina. Ne materijalnih ruševina, već ruševina opunomoćenih interesa i ekonomskih koalicija, mentalne krutosti i izopačenih predrasuda, zastarele idiosinkrazije i uskogrudnosti. Evropa se mora oblikovati u opštem interesu svih i bez obzira na pojedince. Napoleon je to u potpunosti shvatio.

Ja mogu možda bolje od bilo koga da zamislim Napoleonove unutrašnje oluje, dok je čeznuo, kako i jeste, za trijumfom mira, a ipak bio nateran da nastavi rat, bez prestanka i bez ikakvog izgleda na prestanak - a ipak i dalje u večnoj nadi da će najzad postići mir. Od leta 1940. godine sam i sâm proživljavao iste oluje. I uvek je ta Britanija sprečavala Evropu da napreduje.

Ali sad je ona stara i oslabila, mada ne manje poročna i opaka. Najzad, nju u tom negativnom i neprirodnom stavu podržavaju SAD, i same nadahnute i terane silama međunarodne jevrejštine, koja je cvetala i nada se da će još dugo cvetati na temelju naših sporova.

 

Poraz koji mora neizbežno biti potpun - Rajh raskomadan od strane osvajača - Nemačka u tranziciji - Vaskrsenje večne Nemačke - Linije ponašanja za verne - Prvi narod na Kontinentu - Britanija i Italija, kad bi samo... Francuska degenerisana i nepomirljivo neprijateljska - Čekanje na uspon afričkih i azijskih naroda - SAD i Rusija licem u lice - Rusija oslobođena marksizma - Slabost američkog kolosa - Prava izgladnelih naroda - Šanse za opstanak hrabrih ljudi

 

2. april 1945.

Hitler diktira:

 

Ako nam je suđeno da izgubimo ovaj rat, naš poraz će biti potpun. Naši neprijatelji proglasili su svoje ciljeve na način koji nam ne ostavlja iluzije o njihovim namerama. Jevreji, ruski boljševici i čopor šakala koji ih sledi, kevćući im za petama - znamo da niko od njih neće odložiti oružje dok ne unište nacionalsocijalističku Nemačku i svedu je na gomilu krša. U ovako sablasnom sukobu, u ratu u kojem se suočavaju dve tako potpuno nepomirljive ideologije, stvar se neizbežno može srediti samo potpunim uništenjem jedne ili druge strane. Ovo je borba koju obe strane moraju da vode, do potpune iscrpljenosti, a mi sa naše strane znamo da ćemo se boriti dok ne pobedimo, ili dok ne prolijemo i poslednju kap svoje krvi.

To je surova misao. Ispunjava me užasom kad zamislim naš Rajh raskomadan od strane pobednika, naše ljude izložene brutalnim ekscesima boljševika i američkih gangstera. Ali ni ta perspektiva ne koleba moju nepobedivu veru u budućnost nemačkog naroda. Što više trpimo, slavnije će biti vaskrsenje večne Nemačke! Ta karakteristika nemačkog uma, da utone u letargiju kad izgleda da je ugrožen sam opstanak nacije, opet će nas održati u dobrom stanju. Ali što se mene lično tiče, ne bih mogao da podnesem da živim u Nemačkoj u periodu tranzicije koji bi usledio posle poraza Trećeg rajha.

Sramota i izdajstvo koje smo doživeli 1918. godine biće ništa u poređenju s onim što sad možemo očekivati. Neshvatljivo je da bi se, posle dvanaest godina nacionalsocijalizma, takva stvar mogla desiti. Mozak mi se zamuti kad zamislim Nemačku otada lišenu svoje elite koja ju je dovela do samih vrhunaca junaštva, kako se godinama koprca u blatu.

Kakav onda savet da damo, kakva pravila ponašanja da preporučimo onima koji prežive, s njihovim dušama nepotamnelim i srcima neuzdrmanim? Izudarani, ostavljeni da se sami izbore za svoj spas, postojeći isključivo kao čuvar tokom sumorne noćne tame, nemački narod mora spontano maksimalno težiti da poštuje one rasne zakone koje smo za njega postavili. U svetu sve izopačenijem zbog jevrejskog virusa, ljudi imuni na taj virus moraju dugoročno ispasti superiorni. Sa tog aspekta, nacionalsocijalizam može s pravom očekivati večnu zahvalnost naroda, jer je eliminisao Jevreje iz Nemačke i Srednje Evrope.

Druga preokupacija posleratne Nemačke trebalo bi da bude očuvanje neraskidivog jedinstva svih nemačkih naroda. Samo kad smo ujedinjeni naši kvaliteti dostižu svoju punu veličinu, tek kad prestanemo da budemo Prusi, Bavarci, Austrijanci, Rajnlanderi i postanemo prosto Nemci. Prusi su prvi okupili Nemce u jedan Rajh pod Bizmarkom, i time dali nemačkom narodu priliku da pokaže da su prvi narod u Evropi. Ja sam ih lično, ujedinjujući ih sve u Treći rajh, postavio na put da postanu arhitekti nove Evrope. Šta god da budućnost nosi, nemački narodi moraju imati na umu da je suštinski važno da izbace sve elemente koji stvaraju neslogu među njima, i da neumorno idu za svim što doprinosi održavanju njihovog jedinstva.

Kad su u pitanju strane zemlje, ne mogu se postaviti kruta pravila, jer se situacija stalno menja. Pre dvadeset godina sam pisao da za Nemačku u Evropi postoje samo dva moguća saveznika - Britanija i Italija. U pitanju je knjiga Moj poredak sveta, objavljena u izdanju Metafizike, Beograd, 2007. godine (nap. prev.). Tok događaja u tom periodu nije bio takav da dozvoli sprovođenje politike koja bi bila logičan nastavak te moje izjave.

Britanci su, doduše, i dalje imali imperijalnu moć, ali nisu više imali moralne kvalitete potrebne da očuvaju svoju imperiju. Izgledalo je da vladaju svetom, a u stvari su njima vladali Jevreji. Italija je pokušala da oponaša stari Rim. Imala je sve rimske ambicije, ali su joj nedostajala dva suštinska elementa - odlučan duh i materijalna moć. Jedini njen adut bilo je to što ju je vodio jedan pravi Rimljanin. Kakva tragedija za tog čoveka! I kakva tragedija za tu zemlju! Za jedan narod je, isto kao i za pojedinca, tragično da ima ambicije, ali ne i sredstva neophodna za njihovo ostvarenje, niti ikakvu nadu da će ta sredstva steći.

Ostaje Francuska. Pre dvadeset godina sam napisao šta mislim o Francuskoj. Ona je bila i jeste smrtni neprijatelj nemačkog naroda. Njena postojana degeneracija i njene česte crises de nerfs (nervne krize) ponekad su nas navodile da minimiziramo važnost njenih akcija. Ako ona nastavi da slabi, što izgleda verovatno, to neće biti razlog da prema njoj budemo manje nepoverljivi.

Vojna moć Francuske je sad samo uspomena, i čisto s te tačke gledišta možete biti sasvim sigurni da nas ona više nikad neće brinuti ni za trenutak. Kako god završio, ovaj rat je bar stavio Francusku u kategoriju kojoj i pripada - kategoriju sila pete klase. A čak i tako, zahvaljujući njenim neograničenim moćima korupcije i nenadmašnoj veštini ucenjivanja, ona i dalje može biti za nas izvor opasnosti. Naše geslo zato mora biti: Nepoverenje i budnost. Nemci da paze da ih nikad ne uspava glas te sirene!

Mada, dakle, nije moguće držati se krutih principa u odnosima sa drugim zemljama (mora se uvek biti spreman prilagoditi svoju politiku menjajućim uslovima), ipak se može pouzdano reći da će Nemačkoj najodaniji prijatelji uvek biti među onim narodima koji se aktivno opiru jevrejskoj zarazi. Siguran sam da će nam Japanci, Kinezi i narodi islama uvek biti bliži nego, na primer, Francuska, i pored činjenice da smo krvno povezani. Tragedija je to što je Francuska dosledno degenerisala tokom vekova i što su njene više klase izopačili Jevreji. Francuska je sad osuđena da sledi jevrejsku politiku.

Sa porazom Rajha i u očekivanju pojave azijskih, afričkih i, možda, južnoameričkih nacionalizama, ostaće na svetu samo dve velike sile sposobne da se međusobno konfrontiraju - SAD i Sovjetski Savez. Zakoni kako istorije tako i geografije nateraće te dve sile na odmeravanje snaga, bilo vojno ili na poljima ekonomije i ideologije. Zbog tih istih zakona neizbežno je da obe sile postanu neprijatelji Evrope. Jednako je sigurno i da će obe te sile pre ili kasnije potražiti podršku jedine preostale velike nacije u Evropi, nemačkog naroda. Ja snažno ističem da Nemci po svaku cenu moraju izbeći ulogu piona u bilo kojem od tih tabora.

U ovoj situaciji je teško reći šta će se, sa ideološke tačke gledišta, pokazati po nas opasnijim - Jevrejima vođeni amerikanizam ili boljševizam. Moguće je da se, pod pritiskom događaja, Rusi sasvim reše jevrejskog marksizma, samo da bi reinkarnirali panslovenstvo u njegovoj najžešćoj i najdivljijoj formi.

 Što se tiče Amerikanaca, ako oni brzo ne uspeju da odbace jaram njujorške jevrejštine (koja ima istu inteligenciju kao majmun koji gleda kroz granu na kojoj sedi), pa - uskoro će propasti, pre nego što i dostignu zrelo doba. Činjenica da oni imaju kombinovanu tako ogromnu materijalnu moć, sa tako ogromnim nedostatkom inteligencije, priziva sliku nekog deteta obolelog od elefantijaze. Može se s pravom postaviti pitanje da ona nije prosto slučaj jedne gljiva-civilizacije, predodređene da išćezne čim iznikne.

Ako Severna Amerika ne uspe u razvoju neke doktrine manje detinjaste od one koja sad služi kao neka vrsta moralnog vade mecum (priručnik), i koja je zasnovana na uzvišenim ali himeričnim principima i tzv. hrišćanskoj nauci, pitanje je da li će Amerika dugo ostati pretežno beli kontinent. Uskoro će se videti da je tom džinu na glinenim nogama preostalo, posle njegovog spektakularnog uspona, samo dovoljno snage da dovede do sopstvene propasti. A kakvu će divnu priliku taj kolaps dati žutim rasama!

Sa aspekta kako pravde tako i istorije, oni će imati tačno iste argumente (ili nedostatak argumenata) da podrže svoju invaziju na američki kontinent kakve su imali Evropljani u 16. veku. Njihove ogromne i neuhranjene mase istaći će jedino pravo koje istorija priznaje - pravo gladnog naroda da utoli svoju glad - ali uvek pod uslovom da je to pravo dobro potkrepljeno silom!

I tako, u ovom surovom svetu u koji su nas dva velika rata opet uronila, očito je da su jedini beli narodi koji imaju bilo kakvu šansu za opstanak i prosperitet oni koji znaju kako da trpe a i dalje imaju hrabrost da se bore, čak i kad su stvari beznadežne, do smrti. A jedini narodi koji će imati pravo da se takvima smatraju biće oni koji se pokažu sposobnim da iskorene iz svog sistema smrtonosni otrov jevrejštine.

                                                                                              

                                                           Kraj

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane