Natrag

Uzurpatori

Uzurpatori

 

Anatomija diktatorske lešine

 

Pisac i disident Ivan Ivanović zapamtio je, i u svojim delima zabeležio, vremena potonjih diktatora i uzurpatora. Njima je posvetio seriju tekstova koje Tabloid uz autorovu saglasnost ekskluzivno objavljuje

 

Ivan Ivanović

 

Sama reč uzurpator u Rečniku srpsko-hrvatskog književnog jezika označava čoveka koji na nezakonit način, nasilno, prisvaja čije pravo ili čiju imovinu, otimača. U Vujaklijinom Leksikonu stranih reči i izraza pod uzurpatorom (latinski usurpator, otud je to strana reč) se podrazumeva nasilni i bespravni prisvajač, otmičar (naročito vlasti, prestola). U Maloj enciklopediji Prosvete uzurpator je imenovan kao onaj koji se nasilno i bespravno dokopao vlasti, tuđeg imanja i dr.

Ja sam uzeo sebi slobodu da termin malo modifikujem. Prihvatam da je uzurpator čovek koji se služi vlašću da realizuje neku svoju ideju. Pri tom nije najbitnije kako se dokopao te vlasti nego kako je upotrebljava. Teško da se neka velika ideja može ostvariti bez vlasti: i Hrist i Marks su bili propovednici raja, prvi nebeskog drugi zemaljskog, obojica su propali jer nisu imali vlast da taj raj ostvare. Stoga su njihove ideje ostale samo ideje. Ali njihovi sledbenici su stvorili organizacije, prvi Crkvu, drugi Komunističku partiju, da obećani raj ostvare. Pokazalo se da je to iluzija: nauka je srušila hrišćanski mit o nebeskom raju, a život komunističku utopiju o zemaljskom raju.

Dakle, u mojoj interpretaciji uzurpator je čovek koji upotrebljava vlast ili se trudi da je iskoristi. Rečju, vlastokorisnik.

 

Crveni car

 

U romanu-drami "Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije" bavio sam se pitanjem komunizma. Junak mog romana, profesor filozofije Rastislav Jugović, u svojim školskim predavanjima upoređuje hrišćanstvo i marksizam i proglašava ih filozofijom nade. Tvorci te filozofije, Isus Hristos i Karl Marks, nisu dočekali da vide ovaploćeno svoje učenje, obećani zemaljski raj, pa su ostali samo proroci. Ostavili su zavet svojim nastavljačima, apostolima, da oni to urade. Profesor naročito ističe dva apostola: hrišćanskog Svetog Pavla i komunističkog Vladimira Iljiča Uljanova, koji se prozvao Lenjin. Prvi je objedinio rasute hrišćanske opštine u jedinstvenu organizaciju, crkvu, a drugi je organizovao u Rusiji jedinstvenu i disciplinovanu komunističku partiju. Sveti Pavle je bio pogubljen u Rimu, Lenjin je izveo oružanu revoluciju i zagospodario Rusijom.

U vreme mog studiranja (1955-60) godine u Jugoslaviji je vladao kult Lenjina. Pošto se jugoslovenski apostol, Josip Broz Tito, zavadio sa Lenjinovim naslednikom Josifom Visarionovičem Džugašvilijem, koji se prozvao Staljin (čelik), zvanična politika Saveza komunista Jugoslavije je bila napad na staljinizam kao izvitopereni lenjinizam. Lenjin je tvorac a Staljin grobar sovjetskog komunizma. Slaviti Lenjina značilo je veličati Tita.

Vođa jugoslovenskih komunista sa ponosom je isticao da je lenjinista i da mu je Lenjin u svemu uzor. Ko bi se usudio da Lenjina sagleda drugačije, dolazio je pod udar Titovih komunista.

Zapamtio sam jednu izjavu svetski afirmisanog srpskog pisca Danila Kiša, koji svakako nije bio komunista, da je Dvadeseti vek dao dva velika zla: fašizam i staljinizam. Dakle, ne komunizam, niti lenjinizam, nego staljinizam. Kad se bolje pogleda, ta Kišova izjava je pohvala Titu, jer ovaj je kao vođa partizanske revolucije bio antifašista, a kao dosledni komunista (lenjinista) postao je antistaljinista.

Kad je Nikola Milošević, baveći se, u vezi sa Dostojevskim, ruskim anarhizmom, obelodanio da je Lenjin naredio teroristički napad na poštansku kočiju da bi se ruski komunisti dočepali novca, bio je od jugoslovenskih komunista zdušno napadnut i jedva je izneo živu glavu.

Moram da priznam da sam i sam dugo vremena bio na Kišovim pozicijama i u svojim ranim radovima žigosao sam komunističku praksu a ne teoriju, što znači da sam u "Crvenom kralju" bio praksisovac (termin za sledbenike ideje marksističkog časopisa "Praksis" koji je nastao kao izdanje Hrvatskog filozofskog društva 1964, i trajao do 1974. godine, te postao uporište viđenijih jugoslovenskih teoretičara i kritičara marksizma, prim. red.).

Međutim, kad je moj roman došao pod udar zakona, a ja kao njegov autor bio osuđen na zatvor, ozbiljno sam počeo da sumnjam u svoju levičarsku šezdesetosmašku zabludu da je sa Lenjinovog izvora tekla bistra voda i da je jedini Tito nije zamutio. Tome mi je pomogla jedna knjiga, tačnije roman, koju sam u vreme progona čitao. Autor se zove Ferdinand Antoni Osendovski, a roman "Lenjin".

Osendovski je bio Poljak koji je kao inženjer dobar deo života proveo u Rusiji, gde ga je zatekla komunistička revolucija. Bio je svedok istorijskih zbivanja koja su promenila svet. Po povratku u Poljsku romaneskno je svedočio o događajima u Rusiji koji su označili novu svetsku istoriju. "Lenjin" Osendovskog se pojavio na poljskom jeziku 1930. godine i odmah je preveden na gotovo sve svetske jezike. Odmah je stekao pristalice i protivnike, nijedna knjiga nije izazvala takvih živih diskusija, takvo interesovanje.

"Lenjin" se na srpskom jeziku pojavio već 1933. godine, sa poljskog ga je preveo Mile Pavlović. Pisac je za jugoslovensko izdanje napisao specijalni predgovor. "Toliko se mržnje, suza, očaja i kletvi, toliko zanosa, gotovo sekretarskog obožavanja i religijskog čuvstva zgrnulo oko lika diktatora proletarijata, toliko oprečnih obavesti o njemu, cele biblioteke materijala, koji sa različitih gledišta osvetljuje njegov gorostasni eksperiment, i odjednom - priča o Lenjinu, crvenom vladaru Kremlja." 

Osendovski je istakao da se trudio da objektivno prikaže crvenog cara. Oni koji Lenjina smatraju tvorcem novog jevanđelja, kao i oni koji ga smatraju krvnikom, nisu se potrudili da "za ocenu toga čoveka mongolskoga lica i veličanstvene, mislilačke lubanje, upotrebe meru istorijske logike i psiholopške analize".

Činjenica je da je Lenjin snažnije od ikoga sproveo kritičku reviziju načela koja su gospodarila, i svojom pobunom protiv njih i protiv istorijske logike razvitka uspeo da ih obori. "Lenjin je dokazao da predugo ugnjetavanje, poniženje, neznanje i očaj oživljuju životinjske nagone u ljudima, a u isti mah stvaraju od njih beskrajno povodljiv materijal za prihvatanje novog jevanđelja, bio to crveni car o kome je Rusija sanjala za carevanja Ivana Groznog, bio to komunizam, bila to divlja pobuna Pugačovljeva."

Lenjin je pokazao da društvene institucije koje postoje vekovima, kao što su porodica, privatna sopstvenost, čovečje i građansko pravo... mogu da budu oboreni i uništeni običnom fizičkom silom. "Za tu svrhu naručio je da pogine 150 miliona ljudi, a da ostali ćute ili budu točkići u velikom državnom mehanizmu." Tako je Lenjinova Rusija "stala na ograničeno, negativno stanovište prema svoj civilizaciji Zapada, te se okrenula Džingis-kanovom Istoku i nehrišćanskoj filozofiji". Još je ruski istoričar Karamzin priznavao da je politika Rusije nepromenljiva: menjaju joj se unutarnje sile, taktika, smicalice i metodi, ali "polarna zvezda te politike je stalna zvezda - vlast nad svetom".

 

 

                                                                                                                                      (Nastaviće se)

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane