Do koske

U senci predizbornog prljavog veša, pranja ruku i isticanja čistih obraza

 

Srbija se umirit ne može

 

Kraj jedne i početak druge vladavine Srbija će ove godine dočekati skoro nezainteresovano. Previše je gladnih i opsednutih svojim brigama da bi verovali bilo kome. Kad se desi, a desiće se, da iz ovakve masovne apatije krene "energija destrukcije", svi će da plate. I krivi i pravi. I vlast i opozicija. To već danas treba da znaju svi koji se spremaju da ponovo lažu i kradu, da siluju zdrav razum miliona ljudi i da uvode psihologiju novog podaništva

 

Nikola Vlahović

 

Izvesno je da Srbiju čeka dolazak nove vlasti. Ova, odlazeća, trajala je u raznim formama preko deset godina. Kad je posle 5. oktobra 2000. godine formirana vlada zapamćena po skraćenici DOS, predvođena Demokratskom strankom, u ispražnjene državne institucije ušli su diplomci bez radnog i životnog iskustva, deca ministara, njihovih prijatelja, rodbine i poznanika, ali i jedan polusvet opskurne biografije, kao i osvedočeni prestupnici, koji su pomogli vodećim ljudima bivše opozicije da postane vlast.

Preko noći, svi su oni postali uvažena gospoda, veliki borci i junaci Petog oktobra, dugogodišnje žrtve bivšeg režima, veliki stručnjaci koji "još nisu pokazali šta znaju". Ali, pre svega, postali su faktori koji će nadalje određivati sudbinu države i svakog običnog smrtnika pojedinačno.

Počeo je, dakle, jedan pir diletanata, divljanje nadobudne, osione i primitivne armije neukih, ali u svakom slučaju fanatizovanih članova i simpatizera takozvane pobedničke koalicije. U jednom trenu nestala je sva ona "energija nade" kojom se opljačkana i ponižena Srbija hranila u poslednjoj deceniji 20. veka.

Već prvih dana vladavine DOS-a, postalo je jasno da je nastupila selektivna amnestija, da su bogataši bivšeg režima spremni da podele opljačkano sa novim vlastima i da su nove vlasti to oberučke prihvatile. Pravila "otkupa grehova" ustanovio je DOS-ov "prezidijum". Tako za svoje pljačke i divljanja nije odgovarao niko od onih multimilionera koji su nezakonit stekli svoj novac u prethodnom režimu.

Već ujutro, 6. oktobra 2000. godine, Mlađan Dinkić, budući višestruki ministar-štetočina, potrčao je u televiziju Pink da medijskom magnatu Željku Mitroviću ponudi amnestiju uz odgovarajuće uslove. Bio je to prvi čovek iz najbližeg kruga ljudi bivšeg režima kome je odobren oprost grehova, naravno uz odgovarajuću kompenzaciju. Bila je to, takođe, prva velika kompromitacija nove vlasti i siguran znak da novi orkestar ozbiljnih lopova dolazi po svoje...

Dvanaest godina kasnije, sve je spremno za obaranje tog režima, i sve govori da će neka nova vlast ući u ispražnjene državne institucije, kao što je i ona pre nje ušla. Ali, kako i sa kim, to je danas majka svih pitanja o kojima birači treba dobro da razmisle pre nego sebi još jednom presude birajući nepoznato.

Ko god da pobedi na predstojećim izborima, moraće da ima najmanje desetak hiljada spremnih i dobro obučenih menadžera koji bi mogli da prihvate odgovornost za temeljnu reformu, ako je uopšte bude. Jedan od predvodnika sadašnje opozicije, pre nepunih nekoliko godina jasno je stavio do znanja da taj broj kvalitetnih ljudi nema nijedna stranka. Ali, to je kazao u svojoj kancelariji, u četiri zida, gledajući u oči dva novinara, a ne pred milionskim auditorijomom. Naprotiv, i on i svi drugi obraćaju se javnosti samouvereno, govoreći da za svaku oblast imaju najstručnije i najpoštenije ljude...

Naravno, ništa od toga nije tačno! Srbija danas nema niti dovoljno školovanih ljudi, niti ima onih koji bi se rado vratili da ovde rade, niti ima posla.

Nade o demokratskim i evropskim perspektivama pokopali su oni koji su najviše o njima pričali. Uništili su za desetak godina svaki privid ozbiljne države, iz temelja su srušili kakav-takav kulturološki obrazac i postavili jedan novi, podanički, do te mere bedan da su danas preko ovdašnjih televizijskih mreža instalirane turske TV serije koje treba da nas nauče "novoj radosti podaništva", u kojima se bez imalo uvijanja slavi "pad Beograda" (istina za vreme Sulejmana Veličanstvenog, ali red je da Srbi "obnove gradivo").

Demokratski usrećitelji unakazili su ekonomiju, pa otimaju od poreskih obveznika kako bi finansirali tuđ biznis (slučaj "Fijat"). Dugogodišnji Alibaba takozvane finansijske vlasti, Mlađan Dinkić, lično je osmislio ideju da svakom strancu koji investira u Srbiji plati po deset hiljada evra za svako otvoreno radno mesto! Takav El Dorado ne postoji nigde u savremenoj Evropi, a verovatno i nigde u svetu. I pored toga, ova država je jedna industrijska pustinja, a njen najmoćniji resurs, poljoprivreda i hrana, nisu bili na listi strateških prioriteta odlazeće vlasti...

Pokopana je svaka nada da će Srbija u novom veku imati kvalitetne auto-puteve. Utrošene su na stotine miliona evra i dolara u "putne projekte" koji nisu dovršeni ili uopšte nemaju nikakvog smisla. Više od 90 odsto svih domaćih građevinskih investicija svedene su na podizanje "poslovno-stambenih objekata" (rentijerstvo i brzu zaradu). Nema ulaganja u ozbiljnu industrijsku proizvodnju, a ono industrije što je ostavila pokojna Jugoslavije, praktično više ne postoji: ili je prodato budzašto ili je uništeno.

Ko god ove, 2012. godine, posle izbora uđe u prazne institucije sistema, treba da zna sledeće: neće imati čime, neće imati sa kime, neće znati kuda će! Na nepostojeće prijatelje u svetu ne treba da računa, na brzi oporavak ne sme ni da pomisli, na velike investicije može da zaboravi...

Šta je, onda, za očekivati od novih vlasti u Srbiji? Ako je suditi po dosadašnjem iskustvu, biće opet pljački i prevara, jer je ta "industrija" jedino što funkcioniše u državi nespremnoj da se suoči sa činjenicom da je svoje najbolje ljude kroz istoriju, pa i danas, uvek spremno proterivala, sklanjala, šikanirala, slala u emigraciju i bacala u tamnice...

Sadašnja opozicija je već puna raznih "umetnika" sa debelim iskustvom u svim mogućim i nemogućim strankama. Ako takve "moralne gromade" sutra preuzmu vlast, onda je sve već odlučeno: biće isto, ako ne i gore!

Trideset procenata đačke omladine u Srbiji je funkcionalno nepismeno, pola "elitnog Dedinja" u Beogradu je i dalje na septičkim jamama, preko 70 odsto svih putnih prilaza srpskim selima nije asfaltirano... Konačno, ne postoji nijedna buduća strategija oporavka ove države koja neće doći u sukob sa postojećim zakonski propisima.

A nad zakonodavstvom i pravosuđem više nema ko da plače. Paradoskalno zvuči, ali upravo je Evropska unija, u koju se fanatično zaklinje odlazeća (a bogami i dolazeća) vlast, spremna da spakuje u zatvor barem pola sadašnjih i brojne bivše ministre, više njihovih tajkuna, barem dvojicu nekadašnjih i jednog sadašnjeg predsednika vlade, kao i čitavu malu armiju javnosti potpuno nepoznatih ljudi koji su se debelo "očešali" o državu i njen budžet, i to protivzakonito, naravno.

Sve govori da se i odlazećeoj i dolazećoj vlasti sprema jedno "grdno sudilište".

Mučno je to što će narodu, ovom običnom, koji danas nema od čega da živi, biti svejedno. I što mu je svejedno već godinama. Takva masovna apatija i slika kolektivne nemoći vrlo je opasna.

Vlastodršci u Srbiji, i oni bivši i sadašnji, i možda neki budući, treba da znaju da ih trka za pljačkom, za privilegijama i pozicijama, kandiduje za prve žrtve "energije destrukcije" koja će se desiti kad se najmanje nadaju. Ovaj put, to neće imati veze ni sa ideologijom ni sa partijskim animozitetima, nego sa odbranom golih života.