Feljton

Industrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (3)

Jevrejska stradanja - ulog u igri moći

Stravično stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu, poznato kao Holokaust, jevrejskoj eliti u Sjedinjenim Američkim Državama je poslužilo kao moćno oružje sopstvenog uspeha i promocije. U vremenima kada je Izrael još glasio za slabu državu u okruženju moćnih neprijatelja, jevrejski establišment Amerike se odricao ne samo te države i cionizma već i sopstvenog jevrejskog porekla. Kada je Izrael postao značajni američki saveznik, isti taj establišment je preko noći postao najvatreniji borac za Izrael. Da bi ovakav prelet bio verodostojniji korišćeni su i falsifikati, kao i novac prikupljen od donacija za pomoć Izraelu

 

Norman G. Finkelstein

(za Tabloid na srpski preveo David Levi)

 

Tačnije, iako ne naročito laskavo, objašnjenje glasi da se jevrejska elita u Americi pre junskog rata 1967. samo sećala masovnog uništenja Jevreja od strane nacista kada je to bilo politički korisno. Izrael, njihov novi zaštitnik, izvukao je dobit iz progona Jevreja za vreme procesa Eichmannu 1). S obzirom na njegovu dokazanu korisnost, organizovani Jevreji iz Amerike su se posle Junskog rata poslužili genocidom nad Jevrejima koji su sproveli nacisti. Ideološki preformulisan, Holokaust se pokazao kao idealno oružje kako bi se odbacila kritika Izraela. I to upravo na način koji ću u nastavku da opišem.

 

Belo i crno

 

Ono što ovde treba naglasiti jeste da je Holokaust za američku jevrejsku elitu imao istu ulogu kao i Izrael: on je bio još jedan novčić u igri moći sa visokim ulozima. Izražena zabrinutost zbog sećanja na Holokaust bila je isto toliko veštačka kao i izražena zabrinutost za sudbinu Izraela.

Zbog toga je brzo oproštena i zaboravljena izjava Ronalda Reagana iz 1985, data na vojničkom groblju u Bitburgu, po kojoj tu sahranjeni nemački vojnici (podrazumevajući i pripadnike Waffen-SS) isto tako spadaju u žrtve nacističkog režima. Jedna od najpoznatijih organizacija koja čuva uspomenu na Holokaust, Simon-Wiesenthal-Centar odlikovao je 1988. Reagana za njegovu "nepokolebljivu podršku Izraelu" odličjem "Humanitarac godine", a 1994. od proizraelskog Anti-Defamation League (ADL - Liga protiv kleveta) dobija nagradu "Baklja slobode".

Daleko stariji, iz 1979. godine, ispad sveštenika Jasse Jacksona kada je rekao da mu je dosadilo da čuje još nešto o Holokaustu, naprotiv, nije bio tako brzo oprošten i zaboravljen. U stvarnosti, napadi američke jevrejske elite na Jacksona nisu nikada prestali, manje zbog njegove "antisemitske izjave", a više zbog njegovog zalaganja za prava Palestinaca 2). Još jedan dodatni faktor je postojao u slučaju Jacksona: on je predstavljao birače sa kojima su američki organizovani Jevreji bili u ratu od kraja šezdesetih godina. I u ovim sukobima se Holokaust pokazao kao moćno ideološko oružje.

Nisu deklarativna slabost i izolacija Izraela, pa ni strah od drugog Holokausta inspirisali jevrejsku elitu da posle Junskog rata 1967. pokrene industriju Holokausta, već su to bili izraelska dokazana snaga i njegov strateški savez sa Sjedinjenim Državama. Iako nesvesno, Novick nam daje najbolji dokaz za ovaj zaključak. Kako bi pokazao da je američka politika prema Izraelu bila motivisana procenama snage, a ne nacističkim "Endloesungom" ("konačnim rešenjem", izraz koji se koristi za istrebljenje Jevreja u Drugom svetskom ratu - prim. prev.), on piše: "Dok je Holokaust u sećanju američkog vođstva bio još vrlo svež - tokom prvih 25 godina posle Drugog svetskog rata - podrška Sjedinjenih Država Izraelu bila je na najnižem nivou... Američka pomoć Izraelu se od kapljanja pretvorila u poplavu ne onda kada je Izrael glasio za slabu i ranjivu državu, već pošto je u Šestodnevnom ratu pokazao svoju snagu." (istaknuto kao u originalu) 3). Ovaj argument u istoj meri može da se odnosi i na američku jevrejsku elitu.

Pošto su posle Drugog svetskog rata pala antisemitistička ograničenja, Jevreji su u SAD stigli do izuzetnog značaja. Po podacima Lipseta i Raaba prihod po glavi stanovnika kod Jevreja je skoro dvostruko viši od onog nejevrejskog: od 40 najbogatijih Amerikanaca 16 je Jevreja, 40 odsto američkih nobelovaca u oblastima prirodnih i ekonomskih nauka su Jevreji, isto kao i 20 odsto profesora na velikim univerzitetima i 40 odsto partnera u vodećim advokatskim kancelarijama u Njujorku i Vašingtonu. Lista se nastavlja 4). Jevrejski identitet ne stoji na putu uspehu, on je kruna uspeha. Kao što su mnogi Jevreji bili na distanci prema Izraelu, dok je on predstavljao teret, i ponovo postali cionisti čim je to dobilo vrednost, tako isto su odricali i svog etničkog identiteta dok je predstavljao teret, a ponovo su postali Jevreji kada je to postalo vredno.

Svetovna priča o uspehu američkih Jevreja tvori glavnu, moguće i jedinu, osnovu njihovog novoprihvaćenog jevrejskog identiteta. Ko bi još mogao da ospori da su Jevreji izabrani narod? Charles Silbermna, takođe "novorođeni" Jevrejin, u Certain People: American Jews and Their Lives Today piše u karakterističnom maniru: "Jevreji ne bi bili ljudi da su se odrekli svake predstavke o nadmoći", i dalje  "za američke Jevreje je neverovatno teško da isključe osećaj sopstvene nadmoći, bez obzira koliko se trudili da ga potisnu". Po romasijeru Philipu Rothu jevrejsko dete ne nasleđuje "zbirku zakona, zbirke učenja ili jezik, na kraju ni samog Gospoda Boga..., već jednu vrstu psihologije i nju možemo da sažmemo u četiri reči: Jevreji su nešto bolje." 5). Kao što ćemo odmah da vidimo, Holokaust je bio negativna verzija njihovog uspeha: njegova uloga je bila da potvrdi jevrejsku izabranost.

 

Ideološka ofanziva

 

Sedamdesetih godina antisemitizam nije bio nikakvo značajno obeležje američkog života. Bez obzira na to, jevrejsko vođstvo je na sva zvona okačilo kako su Jevreji u Americi u opasnosti od zaraznog, novog antisemitizma 6). Najznačajniji dokazi za to u poznatoj studiji ADL-a ("posvećenoj svima onima umrlima jer su bili Jevreji") jeste mjuzikl sa Brodveja tog vremena Jesus Christ Superstar i jedan magazin supkulture  koji je opisao "Kissingera kao mahača repom, gmizavca, kukavicu, tiransko mlatilo, ulizivača, despota, društvenog skorojevića, zlog manipulatora, nesigurnog snoba i besprincipijenlog štrebera ka moći" - što je u datom slučaju čak potcenjivanje njegovih mana 7).

Pri svom povratku sa nekog putovanja u Sjedinjene Države poznati izraelski novinar Danny Rubinstein je izvestio: "Po mišljenju većine ljudi u jevrejskom establišmentu veoma je značajno stalno isticanje spoljnih opasnosti kojima je izložen Izrael... Jevrejskom establišmentu Amerike treba Izrael samo kao žrtva stravičnog arapskog napada. Za takav jedan Izrael mogu da se dobiju pomoć, prilozi, novac... Svakome su poznati zvanični brojevi priloga koje u Sjedinjenim Državama prikuplja United Jewish Appeal, gde se koristi ime Izraela i gde oko polovine svote ne odlazi Izraelu već jevrejskim organizacijama u Americi. Ima li većeg cinizma?". Kao što vidimo, eksploatacija "žrtava Holokausta u nevolji" od strane industrije Holokausta je najnovija i najružnija manifestacija ovog cinizma 8).

Jevrejska elita, koja veoma agresivno nastupa u zaštiti svojih grupnih i klasnih interesa, svaku opoziciju svom novom konzervatizmu žigoše kao antisemitizam. Tako je šef ADL-a Nathan Pelmutter tvrdio da "pravi antisemitizam u Americi leži u političkim inicijativama stranim jevrejskim interesima", kao na primer u integraciji manjina, smanjenju budžeta za odbranu i u neoizolacionizmu, kao i u protivljenju nuklearnoj energiji, čak je u to ubrojao i reformu izbora na koledžima 9).

Holokaust je igrao značajnu ulogu u ovoj ideološkoj ofanzivi. Najuočljivije je kada se pozivanjem na istorijske progone odbacuje aktuelna kritika. Kao izgovor za odbacivanje akcija integrisanja manjina Jevreji su mogli da se pozovu na "numerus clusus" (ograničenje brojnog stanja - prim. prev.) pod kojim su patili u prošlosti. Preko toga, antisemitizam Holokausta je shvatan kao potpuno iracionalna mržnja nejevreja prema Jevrejima. Od početka je odbacivana mogućnost da bi neprijateljsko raspoloženje prema nejevrejima moglo da bude zasnovano na konfliktu interesa. Poziv na Holokaust je bio trik kojim se legitimnost oduzimala svakoj kritici Jevreja - takva kritika može da proizilazi samo iz bolesne mržnje.

"Pozivanje na Holokaust", primetio je poznati izraelski autor Boas Evron, u stvari je "zvanična propagandna indoktrinacija koja neprestano proizvodi slogane i pogrešan pogled na svet, koja ni na koji način ne teži da shvati prošlost već time manipuliše sadašnjošću". Holokaust ne doprinosi nijednom posebnom političkom programu. Njime mogu da budu motivisane kako podrška, tako isto i odbacivanje politike Izraela. Izobličen kroz ideološko posmatranje - smatra Evron - "sećanje na istrebljenje od strane nacista" može da da "moćno oruđe u rukama izraelskog vođstva i Jevreja u drugim zemljama" 10). Ideologija Holokausta je nastala kao posledica masovnog uništenja Jevreja od strane nacista.

 

Dogme

 

Dve centralne dogme daju osnovu tvorevine industrije Holokausta: 1. Holokaust predstavlja apsolutno jedinstveni događaj u istoriji, 2. Holokaust predstavlja vrhunac iracionalne mržnje nejevreja prema Jevrejima.

Pre Junskog rata 1967. ove dve dogme nisu igrale nikakvu ulogu u javnim diskusijama i, iako su postale jezgro literature o Holokaustu, ne pojavljuju se u primarnim naučnim istraživanjima masovnog uništenja Jevreja od strane nacista 11). Sa druge strane, obe dogme se oslanjaju na bitne ideje jevrejstva i cionizma.

Jedinstvenost Holokausta - ovaj zahtev prema ostalima, ovaj "skupi posed" - u stvarnosti služi Izraelu kao odličan alibi. "Pošto su jevrejske muke toliko jedinstvene", iznosi istoričar Peter Baldwin, "one povećavaju zahteve koje Izrael može da postavi drugim zemljama" 12). Tako je Holokaust, smatra Nathan Glazer pošto je ukazao na posebnost Jevreja zbog koje ne mogu da budu pobrkani sa drugima, dao Jevrejima "pravo da sebe vide kao posebno ugrožene koji imaju pravo da preduzmu sve kako bi preživeli" 13) Citirajmo jedan tipičan primer: "Svaki izveštaj o izraelskoj odluci da proizvede nuklearno oružje priziva čudovište Holokausta" 14).

Tu se uključuje još jedan faktor. Premisa o jedinstvenosti Holokausta isto je što i premisa o jedinstvenosti Jevreja. Holokaust nije jedinstven zbog muka Jevreja, već zato što su pod njim patili Jevreji. Ili: Holokaust je nešto posebno, zato što su Jevreji nešto posebno. Ismar Schorsch, predsedavajući jevrejskog teološkog seminara, kritikovao je pozivanje na jedinstvenost Holokausta kao "neukusnu, sekularnu verziju izabranosti (naroda)" 15).

Koliko je Elie Wiesel uporan u pogledu jedinstvenosti Holokausta, toliko isto je istrajan i u obrazlaganju teze da su i Jevreji jedinstveni. "Sve naše je drugačije". Jevreji su ontološki posebni 16). Kako je Holokaust bio vrhunac hiljadugodišnje mržnje nejevreja, on je označio ne samo nezapamćeno mučenje Jevreja, već i njihovu, jevrejsku, neponovljivost.

Dogma o večnoj mržnji prema Jevrejima od strane nejevreja poslužila je kao opravdanje za stvaranje jevrejske države, ali i kao objašnjenje neprijateljstva uperenog protiv Izraela. Država Jevreja je jedina zaštita od izbijanja sledećeg (neizbežnog) ubistvenog antisemitizma; nasuprot tome ubistveni antisemitizam se krije iza svakog odbrambenog manevra protiv jevrejske države. Romanopisac Cynthia Ozick imala je jedan odgovor kojim je odbacivala kritike Izraela: "Svet želi da istrebi Jevreje... On je uvek želeo da istrebi Jevreje." 17). Ako je ceo svet za to da se Jevreji istrebe, onda je veliko čudo da oni još uvek postoje i da, za razliku od dobrog dela čovečanstva, nisu gladni.

Ova dogma je Izraelu dala široka ovlašćenja: pošto svi nejevreji žele da unište Jevreje, Izrael ima neograničena prava da se brani kako mu se prohte.

Mržnja Arapa, neprijateljstvo Afroamerikanaca, to po pravilu nisu reakcije objektivne ocene jevrejskih postupaka (Goldhagen). Setimo se reči Wiesela: "Dve hiljade godina smo neprestano bili ugroženi. Zašto? Bez ikakvog razloga." O neprijateljstvu Arapa prema Izraelu: "Zbog onoga šta smo mi i zbog čega postoji naša otadžbina Izrael, zbog našeg duhovnog života, zbog našeg sna svih snova, kada naši neprijatelji budu hteli da nas unište učiniće to tako što će da pokušaju da unište Izrael." O neprijateljstvu crnaca prema Jevrejima u Americi: "Ljudi koji su našli svoju inspiraciju u nama, ne zahvaljuju nam već nas napadaju. Nalazimo se u veoma opasnom položaju. Opet smo žrtveno jagnje za sve... Pomogli smo crncima, stalno smo im pomagali... Žao mi je crnaca. Ima nešto što bi trebalo da nauče od nas, a to je zahvalnost. Nijedan narod sveta ne poznaje zahvalnost tako kao mi, mi smo večito zahvalni." 18) Uvek mučeni, uvek bezrazložno napadani, to je teret koji nose Jevreji.

 

Prevare

 

Veliki deo literature o Hitlerovom "Endloesung" sa naučne tačke je bezvredan, ukoliko u njemu do izražaja dolaze dogme Holokausta. Na polju studija Holokausta zaista postoji dosta gluposti, ako ne i čistih prevara. Posebno razotkrivajuće je kulturno okruženje kojim se hrani ova literatura.

Prva velika prevara o Holokaustu je The Painted Bird poljskog emigranta Jerzy Kosinskog. Kako je to sam Kosinski objasnio: "Knjigu sam napisao na engleskom kako bih mogao da pišem bez emocija, oslobođen emotivnih asocijacija koje obavezno poseduje maternji jezik." U stvarnosti su svi delovi koje je on moguće napisao - jedno još uvek nerazjašnjeno pitanje - napisani na poljskom. Knjiga je objavljena kao autobiografski izveštaj Kosinskog o njegovim lutanjima po ruralnoj Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata. U stvarnosti je Kosinski tokom celog rata živeo kod svojih roditelja. Glavni motiv knjige su sadistička i seksualna mučenja koja su počinila poljski seljaci. Čitaoci koji su se sa knjigom susreli pre njenog objavljivanja našalili su se kako je ona "pornografija nasilja" i rezultat "duha opsednutog sado-mazohizmom". U stvarnosti je Kosinski skoro sve epizode koje je opisao - izmislio. Knjiga opisuje poljske seljake sa kojima je živeo kao isključivo antisemitski nastrojene. "Ubij Jevrejina", viču oni, "Ubij kopilad!" U stvarnosti su porodicu Kosinski sklonili poljski seljaci iako su znali da se radi o Jevrejima i iako su im bile poznate stravične kazne za ovako nešto.

U listu The New York Times Book Review je Elie Wiesel hvalio The Painted Bird kao "jednu od najboljih optužnica nacističkog vremena", "napisanu sa dubokom iskrenošću i osećanjima." Posle je Cythia Ozick tvrdila kako je odmah prepoznala autentičnost Kosinskog "kao jevrejskog preživelog i svedoka Holokausta". I pored toga što je Kosinski razotkriven kao vrhunski literarni hohštapler, Wiesel je hvalio njegov kompletni opus 19).

Novija prevara je Bruchstuecke Binjamina Wilkomirskisa koje se široko služe Holokaust kičom iz The Painted Bird. Kao i Kosinski tako i Wilkomirski sebe slika kao usamljeno, preživelo dete, koje je zanemelo, odraslo u sirotištu i tek kasnije otkrilo da je Jevrejin. Kao i u The Painted Bird i Bruchstuecke imaju osnovni pripovedački koncept sastavljen od običnog, na najneophodnije suženi glas jednog deteta, u kome datiranje i podaci o mestima mogu da ostanu neodređeni. I u Bruchstuecke svako poglavlje kulminira orgijama nasilja. Kosinski je The Painted Bird predstavio kao "lagano otopljavanje duše"; Wilkomirski za Bruchstuecke tvrdi da je to "ponovno nalaženje sećanja".

Bruchstuecke, kompletna prevara, jeste arhetip sećanja na Holokaust. Počinje u koncentracionom logoru gde je svaki nadzornik poludeli, sadistički monstrum koji sa zadovoljstvom razbija lobanje jevrejskih beba. Ipak, klasična sećanja na koncentracione logore slažu se sa izjavom preživele iz Aušvica dr. Ella Lingens-Reiner: "Bilo je veoma malo sadista. Ne više od pet do deset odsto." U literaturi o Holokaustu, nasuprot ovome, snažno je izražen sadizam Nemaca. To ima dvostruku svrhu: on "dokumentuje" jedinstvenu iracionalnost Holokausta, kao i fanatički antisemitizam počinilaca.

 

                                            Nastaviće se

                                                                                                                                            

 

O piscu

  

Industrija Holokausta Normanu Finkelsteinu znači moralno i finansijsko iskorišćavanje jevrejske nesreće i patnje. Njegova analiza je istovremeno i snažna optužnica: on se obrušava na interesne saveze koji Holokaust zloupotrebljavaju u sopstvenu korist, neretko na račun žrtava. Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu prebacuje da su instrumentalizovali Holokaust kako bi skrenuli pažnju sa sopstvenih problema. Svojim provokativnim tezama Norman Finkelstein je pokrenuo živu debatu.

Bilo bi pogrešno Finkelsteinovim kritikama pripisati destruktivnost. On sam je Jevrejin i potomak žrtava Holokausta. Oba njegova roditelja preživeli su Varšavski geto i nacističke koncentracione logore. Sa izuzetkom njih, sve ostale članove njegove porodice nacisti su pobili.

 

 

 

 

 

 

ANTRFILE

  

Bibliografija

1)         Tom Segev, Die siebte Million, 1995, deo IV

2)         Seymour Martin Lipset i Earl Raab Jews and the New American Scene, 1995, str. 159

3)         Novick, The Holocaust, str. 166

4)         Lipset i Raab, kao gore, str.  26 - 27

5)         Charles Silberman, A Certain People, 1985, str. 78, 80 i 81

6)         Novick, The Holocaust, str. 170 - 172

7)         Arnold Foster i Benjamin R. Epstein, The New Anti-Semitism, 1974, str. 107

8)         Jan-Paul Sartre, "Betrachtungen zur Judenfrage", u Drei Esseys, 1960, str. 120

9)         Nathan Perlmutter i Ruth Ann Perlmutter, The Real Anti-Semitism in America, 1982

10)       Boas Evron, "Holocaust: The Uses of Disaster", u Radical America, juli-avgust 1983, str.15

11)       U vezi razlike između literature Holokausta i naučnih radova o uništavanju Jevreja od strane nacista videti Finkelstein i Birn, Eine Nation auf dem Pruefstand, I, deo 3.

12)       Peter Baldwin, Reworking the Past, 1990, str. 21

13)       Nathan Glazer, American Judaism, 1973, atr. 171

14)       Seymour M. Hersch, The Samson Option, 1991, str. 22

15)       Ismar Schorsch, "The Holocaust and Jewish Survival", i Midstream, januar 1981, str.39

16)       Elie Wiesel, Against Silence, tom I, str. 153, Wiesel, Und das Meer, str. 230

17)       Cynthia Ozick, "All the World Wants the Jews Dead", u Equire, novembar 1974

18)       Elie Wiesel, Against Silence, tom I, str. 255 i 384

19)       videti Wiesel, "Everybody's Victim" u New York Times Book Review, 31. oktobar 1965.