Do koske

Nepodnošljiva lakoća demokratskog mraka

 

Oslobađanje od zaborava

 

Prvi čovek Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov, odlučujući da "Perestrojkom" podigne građane sa kolena, ukazom je rehabilitovao sve zabranjene umove i zabranjena dela, počev od Tome Akvinskog pa do savremenih pisaca samizdata koji su još čamili u sibirskim zatvorima! Oni koji su svojim idejama očuvali dušu sovjetskih građana, rehabilitovani su u samo jednom danu. Hoće li, već 7. maja 2012. godine, novi predsednik Srbije potpisati sličan ukaz i vratiti u život zaboravljene pisce, filmske stvaraoce, novinare, umetnike, sportiste, disidente i sve one koji su glavni grad Srbije činili svetskom prestonicom duha, umetnosti, ideja...

 

N. Vlahović

 

Kad je nastupila demokratska hajdučija, u zoru državnog prevrata 2000. godine, jedan od najvažnijih zadataka DOS-a, te privremene vlade, grupe cirkuzanata i bandita, bilo je poništavanje svega postojećeg! Nastupila je reciklaža kulturnog, tradicionalnog i moralnog gasleđa i istorije Srbije. Nove dahije su odlučile: od nas počinje istorija! A počeo je, u stvari, haos. Zbrisani su svi prethodni autoriteti, zgažena je sva prošlost, odmah su zaboravljeni svi temelji na kojima je počivala kritička misao prethodnih generacija.

Ušli su u prazne zgrade državnih institucija, dohvatili se zanata koji nisu naučili, napravili sektu skrpljenu od balavaca, narkomana, prostitutki, pedera i kriminalaca... Pridružio bi im se poneki zalutali nostalgični Srbin koji je lakoverno naseo na "demokratsku energiju", došavši iz tužne emigracije, ali čim bi shvatio o čemu se radi brzo se u nju vratio!

Zakitili su se titulama ministara, predsednika, drmatora, diplomata, menadžera, specijalnih pregovarača, sivih eminencija i globalnih mahera. Umesto da slave demokratiju i da joj streme, sve su učinili da je kompromituju i zagade. Ukinuli su kulturu, u zaborav bacili sva ona velika imena nauke, književnosti, slikarstva, muzike... Izveli su na veliku scenu diletante i neznalice, polaznike lažnih univerziteta, diplomce  tragikomičnih fakulteta, nosioce pola mozga, ljude koji ne znaju ni o čemu, ne znaju ništa! Za vladu DOS-a i njene nastavljače više ništa nije postojalo osim grabeži...

 

Seća li se neko kad smo moćni bili?

 

Nove vlasti u Srbiji treba odmah podsetiti da je Beograd u nedavnoj prošlosti bio jugoslovenski, evropski i svetski kulturni centar, da su u njemu održavani najveći kongresi i skupovi, kako globalni, politički, tako i naučni... Ređali su se festivali, glamurozna gostovanja holivudskih zvezda, posete najznačajnijih svetskih državnika, dok su iz Beograda i Srbije, kao i iz cele ondašnje Jugoslavije, u svet odlazili najveći umovi da druge podučavaju ekonomskim i kulturnim dostignućima i stvaralačkim slobodama!

Beograd je svakodnevno krcat predstavama, tribinama, publikacijama, raznorodnom štampom vrhunskog kvaliteta, književnom periodikom... Čuvene su bile večernje tribine u Domu kulture "Studentski grad", gde je moglo da se čuje svačije političko i nepolitičko mišljenje, još čuvenije su bile disidentske, opozicione tribine u Domu omladine, Klubu studenata tehnike (nekad slavnom KST-u), Klubu inženjera i tehničara ili Pravnog fakulteta (Bona fides), u Studentskom kulturnom centru... Izlazio je najslavniji posleratni studentski časopis "Student" koji je bio najozbiljnija novinarska akademija, u kome su svoje prve tekstove napisali najveći bardovi srpskog novinarstva, ali i još desetine drugih časopisa sa jasno profilisanim, avangardnim konceptom, što su išli ukorak sa svetskim trendovima, a često bili i ispred njih!

Tribine u Klubu književnika, tom kultnom mestu srpske inteligencije, bile su jedan Strašni sud za svaku vlast, posebno onu totalitarnu, za koju je cvet ondašnje književne i filozofske elite naivno verovao da je najgora i da gore biti neće!

Danas su na sceni generacije koje ne znaju ništa o disidentima onoga vremena, o Gojku Đogu, Rajku Petrovu, i još ranije o Mihailu Mihailovu, Borislavu Pekiću i mnogim drugima koje je novi talas neukih insekata sklonio, izbacio iz vidokruga javnosti i jednostavno suspendovao, da nove generacije ne bi uočile razliku, da ne bi neko novi shvatio kakve ljude je Srbija imala pre njih!

Danas trune Srpska akademija nauka, danas je Klub književnika živ zakopan i tamo nema ničega što je nekada bilo. A bilo je to da se zemlja tresla na svaki proglas, na svaki govor, na svaku rečenicu koja bi odatle izašla! Sve do početka devedesetih godina, ove su institucije bile najznačajniji korektor državnih kormilara: kad bi oni skrenuli gde ne treba, iste večeri je reagovalo Udruženje književnika Srbije, krenuli bi u pravcu Francuske ulice broj 7, svi koji su imali ime, bili nezavisni u stavu i mišljenju, pa bi još iste večeri hitno zasedali u odajama državnih institucija, oni koji su prozvani. Čak su i službeni doušnici kasnije priznali da su sa simpatijama gledali na tu veličanstvenu energiju, da su, umesto da cinkare svojim šefovima šta se dešava na tim skupovima, više učili od oštroumnih govornika i shvatali jednu pravu dimenziju istinske slobode izbora...

Danas, 2012. godine, mi smo mrtvi. Živi mrtvi. Već sutradan, kad se 6. maja promeni vlast, treba verovati da će ona imati sluha da uključi u sve društvene procese one zaboravljene veličine kojih u ovoj zemlji ima, da će otvoriti medije za drukčija mišljenja i da će svi oni što su pod nekom vrstom bojkota - biti vraćeni iz društvenih margina, tamo gde su ih prethodne vlasti gurnule kao u neku tamnicu. Jer, šta je piscu, pesniku, filozofu, dramaturgu ili novinaru najveća kazna, ako ne marginalizacija i izolacija? Svesti tu profesiju na partijsko sužanjstvo, zločin je veći od robije! Politički robijaši su svoje tamnovanje nekada vodili kao deo "radnog staža", a ideja njihove marginalizacije potpuno briše svaki trag o postojanju. Ovaj monstruozni metod primenili su nastavljači DOS-ovog cirkusa, ignorišući svakoga ko misli više i zna bolje od njih.

Možda paradoksalno zvuči, ali za sedam poslednjih godina sa stranica ovog  magazina, koji je, kako činjenice govore, ostao usamljena tribina kritičkog mišljenja, u vreme potpunog medijskog pomračenja, otišle su poruke na sve četiri strane sveta, koje, već uobičajeno, čitaju, prenose i analiziraju sve strane diplomatske službe u Srbiji, ali i sve druge institucije u regionu i šire koje se bave suštinom ovog društva, a ne njegovom formom. Vreme je pokazalo da je svaka poruka, svaka informacija, svaka autorska refleksija, imala svoju potvrdu u događajima koji su usledili.

Ali, ako i nova vlast ne bude imala u vidu takvu jednu činjenicu, ako počne da ponavlja scenario iz 2000. godine, ili ga malo redizajnira, pa recimo za šefa diplomatije umesto Vuka Jeremića postavi njemu sličnog, ako se ogradi od najkvalitetnijih ljudi, a udruži sa slinavim menadžerčićima i polupismenim polaznicima "lakih univerziteta", ako počne da rešava probleme u Srbiji tako što će prvo da reši svoje lične probleme, izleči svoje lične komplekse i nametne svoje lične ambicije, onda to neće ostvariti ničiji ideal.

Dolazeći u institucije sistema, novi ljudi moraju da se sete svojih velikana, da vrate u škole najbolje kadrove, da nauče nove naraštaje da istorija ne počinje od njih, nego da im ukaže da su oni samo nastavljači velikog dela svojih predaka. Samo takva politika novim vlastima može da garantuje puni mandat.