Zatvori

Svi užasi srpskih robijašnica: jedu pomije, spavaju na podu, umiru u najvećim mukama

 

Ko robiju dobije, bolje da se ubije

 

U zatvoru u Sremskoj Mitrovici osuđenicima daju stari hleb, kuvari žive pored pomija, brojni nesrećnici ovde spavaju na podu, a redovna batinanja se obavljaju i u podrumskim samicama, kojih zvanično više nema! Ovakve i još strašnije slike užasnog terora koji vlada u skoro svim srpskim zatvorima, posledica su opšteg rasula u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, u kojoj nikoga više ne interesuje kako žive ljudi lišeni slobode, već svi prave planove kako da i posle promene vlasti ostanu gazde sa ove strane zatvorskih kapija

 

Milan Malenović

 

Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici jedini je zatvor u Srbiji u kome borave osuđeni strani državljani. Pored njih, tu se nalazi i veliki broj osuđenika iz Srbije. Pre svega zato što u tom zatvoru borave strani državljani, koje redovno obilaze predstavnici ambasada njihovih zemalja, smatralo se da je to zavod za primer u Srbiji. Problem je, međutim, u tome što strani i domaći osuđenici nikako ne robijaju pod istim uslovima.

Ali, ono što je dato strancima, uskraćeno je domaćim osuđenicima, sa izuzetkom onih koji imaju jake veze i puno para, mada je retkost da u Srbiji takvi uopšte i dopadnu robije...

Izvor Tabloida iz uprave ovog zavoda tvrdi da zatvor već godinama nije obišao ni Miloš Janković, zamenik zaštitnika građana zadužen za prava lica lišena slobode. Prema nezvaničnim, ali vrlo pouzdanim informacijama, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde Srbije odugovlači sa izdavanjem dozvole za ovu vrstu posete pravdajući se da zatvor u Sremskoj Mitrovici redovno obilaze predstavnici stranih ambasada i organizacija za zaštitu ljudskih prava. To jeste tačno, ali stranci idu tamo gde ih vode iz uprave zatvora, dok je Miloš Janković poznat po tome što odlazi i u delove zatvora koje bi uprava da sakrije.

Prošlog leta je tako gospodin Janković, zahvaljujući podacima suđenika dostavljenim preko redakcije Tabloida, uspeo da otkrije postojanje navodno nekorišćenih samica u podrumu jednog paviljona u KPZ "Zabela" kod Požarevca. U međuvremenu je našoj redakciji dostavljen apel osuđenika iz KPZ Sremska Mitrovica, da delegacija Zaštitnika građana poseti ovaj zatvor i sama se uveri u nehumane uslove koji tamo vladaju...

To pismo počinje rečima: "Molimo vas da ovaj naš apel na život shvatite ozbiljno, jer mi nemamo više kome da se obratimo, niti možemo fizički i psihički da izdržimo ovakve logorske uslove i teror ljudi na visokim položajima."

Po informaciji preuzetoj sa zvanične prezentacije Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UZIKS), kapacitet zatvora u Sremskoj Mitrovici je 1.150 osuđenih lica, prosečno u njemu boravi 1.280 osuđenika i 65 pritvorenika. U vreme nastajanja ovog članka, a prema zvaničnom web sajtu UZIKS-a, u KPZ Sremska Mitrovica boravilo je 1.430 ljudi. Ali, prema informacijama koje je našoj redakciji dostavio izvor iz uprave zavoda, prosečno u ovom zatvoru bitiše između 2.100 i 2.400 osuđenika!

 

Uslovi života u paklu

 

KPZ Sremska Mitrovica je prenatrpan i postao je prava dušegupka, u kojoj osuđenici zbog nedostatka kreveta moraju da spavaju i na podu! Uslovi kakvi nisu zabeleženi još od ranog srednjeg veka!

Prekoputa ulaza u zatvoreni deo zavoda u Sremskoj Mitrovici, takozvani krug, nalazi se Prvi paviljon građen u obliku slova T. Sobe u tom paviljonu su predviđene za četiri osuđenika, ali ih danas tamo ima po šest, tako da je kretanje po sobi svedeno na minimum, a nema ni dovoljno vazduha.

I pored toga što su uslovi nehumani usled boravka većeg broja lica od predviđenog, u poslednje vreme straža zaključava sobe u periodu od 14.30 i 16 časova, smanjujući tako dodatno osuđenicima prostor za kretanje. Ovo je već postalo sistematsko šikaniranje, jer je ceo paviljon zaključan, pa osuđenici ni kada su sobe otključane, nemaju gde da odu.

Takozvano paviljonsko robijanje je tendencija u modernom evropskom sistemu izdržavanja zatvorskih kazni, a u Srbiji je prisutno od vajkada. Ovaj sistem se smatra daleko humanijim od ćelijskog robijanja, najviše zastupljenog u Sjedinjenim Američkim Državama, jer su osuđenici u prilici da se kreću na većem prostoru. Nadzornik Prvog paviljona u KPZ Sremska Mitrovica očigledno voli da gleda filmove sa tematikom iz američkih zatvora, pa izmišlja neka svoja pravila.

U okviru pomenutog paviljona nalaze se i telefonske govornice, budući da osuđena lica imaju pravo na najmanje jedan telefonski poziv nedeljno. Govornice pripadaju kompaniji "Orion", poznatoj po tome što nudi bežičnu fiksnu telefoniju. Kako je sistem bežičnog prenosa u Srbiji još u povoju, govornice u KPZ Sremska Mitrovica često ne rade, tako da je osuđenicima uskraćeno njihovo zakonsko pravo na razgovor sa porodicom. U retkim trenucima kada rade, ove govornice su skuplje od prethodnih, koje su pripadale "Telekomu Srbije", jer impuls na njima više košta. Bez obzira na ovako loše rezultate "probnog perioda" "Orion" je dobio dozvolu podmitljivih funkcionera UZIKS-a da svojim govornicama zameni one "Telekomove" u svim zatvorima u Srbiji...

U krugu zatvora u Sremskoj Mitrovici, između bolnice i Doma kulture nalazi se zgrada bivše škole. Nekada su se tu osuđena lica opismenjavala i obučavala zanatima koji bi mogli da im budu od koristi kada izađu na slobodu. Stare vlasti su veliku pažnju pridavale resocijalizaciji, odnosno sprečavanju osuđenika da po izlasku na slobodu ponovo vrše krivična dela. Onaj ko nema od čega poštenog da živi bukvalno je prinuđen da se prehranjuje čineći razne delikte.

Ove vlasti ne pridaju nikakvu pažnju ni resocijalizaciji, niti školovanju i obrazovanju osuđenika. Za njih je jedino važno da kradu i da nesrećne robijaše drže što dalje od očiju javnosti. Iz tog razloga je nekadašnja škola pretvorena u još jedan paviljon za smeštaj osuđenih lica, koji se iz razumljivih razloga ne pokazuje delegacijama za zaštitu ljudskih prava. Njima se objašnjava da su u zgradi i dalje učionice, a da osuđenici spavaju na drugom mestu. Istina je sasvim drugačija.

U prizemlju bivše škole, u malim prostorijama koje su nekada bile učionice, smešteno je oko 100 osuđenih lica koja na raspolaganju imaju samo dva mokra čvora. Spavaju na starim krevetima koji su već davno rashodovani, a sada ponovo u funkciji jer sredstva koja odobrava Ministarstvo pravde nisu dovoljna za kupovinu novog nameštaja. "U takvim uslovima je nemoguće ispoštovati ljudsko dostojanstvo i još su osuđenici zaključani po ceo dan, kao da su u prohvatilištu za životinje", navodi se u apelu upućenom Milošu Jankoviću.

Uslovi koji vladaju u Školi pravi su raj za one u Trećem paviljonu. Ta zgrada, koja se nalazi iza zatvorske kuhinje i oslanja se na Paviljon pojačanog nadzora, sazidana je još 1912. godine i nekada je služila za prijem novopristiglih osuđenika, zbog čega se u žargonu još naziva i Stari karantin. Danas u njemu pretežno borave pripadnici nacionalnih manjina, najviše Romi, jer su to osobe koje nemaju para za advokate, pa tako ne mogu ni da prijave nehumane uslove koji ovde vladaju.

Treći paviljon se sastoji od tri sprata, a na svakom postoji samo po jedan čučavac u katastrofalnom stanju. Na prvom i drugom spratu toaleti više liče na septičke jame, higijenski uslovi su nikakvi, tako da redovno dolazi do pojave vaški i šuge. Ceo paviljon ima samo četiri tuša, od kojih u najboljem slučaju rade dva, a često se dešava da osuđenici moraju da se guraju ispod jednog. Svi ti tuševi se nalaze u prizemlju zgrade, dok ih na spratovima nema.

U vezi sa ponašanjem straže u Trećem paviljonu u apelu se navodi: "...Napomenuli bismo strog režim, jer dolazi do batinanja osuđenika zbog sitnica za koje se ne pišu ni disciplinske prijave... Postoje informacije da su neki osuđenici spuštani u podrum tog paviljona, gde su se nekada nalazile samice, i da su tamo zlostavljani, a da nigde nije zavedeno da su zatvarani u samice koje nisu u funkciji. Molimo vas da proverite i batinanja osuđenih lica smeštenih u Pojačanom nadzoru (disciplinski deo), koje više ne biju u hodnicima nego u sobama gde nema kamera."

 

Smrad, beda i jad...

 

Kada novi osuđenik pristigne u KPZ Sremska Mitrovica smeštaju ga prvo u Prijemno odeljenje, popularno nazvano Karantin. Po zakonu, osuđenik tu sme da boravi najviše mesec dana i da zatim bude prebačen u neki od paviljona u zavisnosti od klasifikacije koju mu odredi uprava zavoda. Ali, u KPZ u Sremskoj Mitrovici novopridošlice često borave duže od mesec dana u Karantinu, i to u sobama predviđenim za četiri lica u kojima ima šest kreveta, a boravi po osam osoba. Ona dvojica viška spavaju ispod kreveta i to na golom podu, jer nema dovoljno dušeka, a nedostaje i ćebad.

U toku 2011. dolazilo je više puta do štrajka osuđenika zbog nemogućih uslova koji vladaju u Karantinu, posebno zbog nedostatka dušeka. Bivši upravnik KPZ Sremska Mitrovica Milan Pavlović je sve to vešto zataškavao...

U produžetku zgrade u kojoj se nalaze trpezarija i kuhinja, nalazili su se nekada kantina, magacin i kancelarija kantinjera. Danas u tim prostorijama boravi tridesetak osuđenika koji su svi zaposleni u kuhinji. Sobice u kojima borave, a nazivaju ih štalama, nalaze se odmah pored prostora u koji se odlažu pomije.

U objektu nema tuševa, tako da su osuđenici primorani da odlaze u 150 metara udaljeni vešeraj na kupanje, gde takođe nema tople vode. Osobe smeštene u ovom delu su, da podsetimo, zaposlene u kuhinji i morale bi da podležu najstrožim higijenskim kriterijumima.

U bivšoj kantini nalaze se radijatori koji se rado pokazuju delegacijama koje tu zalutaju, ali oni ne funkcionišu pošto nisu priključeni na toplovod. Zimi se nesrećni osuđenici smrzavaju. U svom apelu osuđenici navode: "...U toj natrpanoj zgradi borave ljudska bića koja jedva vazduha da imaju, a još ih i zaključavaju. Prosto je neshvatljivo da ljudi koji nam prave i dele hranu borave u najlošijim uslovima u celom zavodu. Kako da ne brinemo za svoje zdravlje kada možemo da dobijemo neku zaraznu bolest? Da li ti ljudi imaju uslove za održavanje lične higijene?"

Desno od ulaza u krug, ispred Doma kulture, nalazi se Četvrti paviljon koji se sastoji od tri sprata. Paviljon je predviđen kao radni paviljon, mada danas 80 odsto ljudi u njemu nigde ne radi. Osuđenici borave u sobama predviđenim za dve osobe u kojima žive po njih četvorica. Zbog nedostatka prostora kreveti su poređani jedan pored drugog, bukvalno su spojeni kao da su osuđenici u bračnoj zajednici!

Po spratu postoje četiri tuša, ali samo jedan bojler. Toalet je u sobama, odvojen tankim i niskim paravanom, tako da osuđenici vrše nuždu bukvalno u prisustvu drugih osoba. Posebno loši uslovi vladaju u prizemlju gde ćelije nemaju dovoljno dnevne svetlosti, jer su kao u podrumu. Sobe su vlažne, a kupatila ruinirana.

Pošto su osuđenici u Četvrtom paviljonu izdvojeni od ostalih, lako se zataškavaju slučajevi batinanja i mučenja od strane zatvorske straže. U ćelijama ne postoje električni priključci, tako da osuđenici nemaju televizore.

Kada neka delegacija i zaluta u ovaj paviljon nju vode u kupatila predviđena za službena lica, a ne u kupatila za osuđenike koja se nalaze na kraju svakog sprata i koja katastrofalno loše izgledaju.

U nekadašnjoj zgradi Dubrave, gde su bile kancelarije za stručne instruktore u zatvorskom pogonu, danas je Šesti paviljon. U tom paviljonu obično boravi preko 80 ljudi koji nemaju ni tuševe, pa na kupanje moraju da idu u drugi objekat, pod uslovom da im straža to omogući. U svom apelu osuđenici navode: "Ne znamo ni gde je tu WC, a to niko ni ne pominje, kao da to nikome ne treba."

Iza radionica, u posebnom, izdvojenom delu kruga nalazi se nekadašnji Industrijski kombinat u kome su danas u dva paviljona smešteni osuđenici.

 Drugi paviljon ima tri sobe i smatra se povlašćenim prostorom, što se prema uslovima koji tu vladaju nikako ne bi moglo da prihvati. U tom paviljonu postoji soba broj 2, koja je prolazna za sobu broj 3, iako u njoj spava dvadesetak osuđenika. Ta soba je u posebno lošem stanju i u njoj se stalno oseća smrad.

Prvi paviljon u nekadašnjem Kombinatu ima osam soba za smeštaj osuđenika, ali nijedno kupatilo niti WC, već se ide u drugi deo objekta, koji je u katastrofalnom stanju. U tom paviljonu se koristi bunarska voda sumnjivog bakteriološkog stanja.

 

Kad je Trivo bio Tito

 

Stara i bolesna lica smeštena su u objektu nazvanom Odmaralište, koji se zaključava ne samo noću u periodu od 19 do 7 sati već često i preko dana. U Odmaralištu nema straže, već je za njegovu bezbednost zadužena straža Prvog paviljona; nema ni zvonceta ni drugog načina da se u slučaju potrebe pozove pomoć, već preostaje samo vikanje kroz prozor. Pa ako neko čuje.

Pre nekoliko meseci je grupa osuđenika iz kruga prebačena u poluotvoreno odeljenje zvano Zelengora. Njima je rečeno da tamo prelaze jer su dobili bolji tretman, ali su u stvari prebačeni kako bi se na krugu smanjio broj osuđenih lica. Nesrećnici su smešteni na spratu novog paviljona i zaključani 23 sata dnevno. Da li je po zakonu da osuđenici sa V kategorijom umesto u zatvorenom delu budu smešteni u poluotvoreni deo gde ostali osuđenici imaju B kategoriju?

Ovakvo katastrofalno stanje u KPZ Sremska Mitrovica nikoga ne treba da čudi, jer se načelnica prevaspitne službe Marija Kuzmanović ukinula prevaspitne grupe, tako da vaspitači nemaju pravo ni da predlažu lica za bolji tretman, a osuđenici nemaju sa kim da razgovaraju u vezi sa svojim statusom. Zato se dešava da osuđenici iz poluotvorenog budu poslati u zatvoreni deo iako nisu napravili bilo kakav prekršaj, pa čak i da im se, makar formalno, ne piše disciplinska prijava.

Načelnik za bezbednost kruga je Goran Škarin, kome je nekadašnji upravnik iz devedesetih godina, neslavni Trivun Ivković, omogućio da završi Višu školu unutrašnjih poslova, iako knjige ni u ruku nije uzeo! Ovaj, među osuđenicima ali i zaposlenima po batinjanju poznati nadzornik, i danas ima običaj da kaže: "...Eh, da je ovo Trivino vreme." Škarin danas uživa podršku načelnika službe obezbeđenja Slavka Zindovića, tako da nesmetano maltretira ne samo osuđenike već i zaposlene.

Možda bi iznenadna poseta ljudi zaduženih za prava lica lišenih slobode mogla nešto da popravi u KPZ Sremska Mitrovica, ali...

 

 

 

 

 

Umiranje u neljudskim uslovima

 

Krajem marta u Osmom paviljonu KPZ "Zabela" umro je osuđenik Danilo I., koji je prethodno istog tog dana prebačen iz zavodske bolnice na Bolesničko krilo (BK) poluotvorenog odeljenja. BK nije isto što i bolnica - to je samo obeležje za sobu u kojoj borave stariji i radno nesposobni osuđenici. Ona se nalazi na prvom spratu Osmog paviljona, koji je noću zaključan, a straža se nalazi u prizemlju. Dovikivanje je jedini način skretanja pažnje da nešto nije u redu. Dok pomoć stigne, kao u Danilovom slučaju, često je prekasno. Postavlja se pitanje ko je odobrio da očigledno teško bolesni osuđenik iz zatvorske bolnice, u kojoj je imao kakvu-takvu negu, bude prebačen u običan paviljon u kome je umro u najstrašnijim mukama?

Da li je to, moguće, učinio načelnik pomenute bolnice, koji je 4. aprila 2012. došao na intervenciju u Osmi paviljon u kome se još jedan osuđenik borio sa smrću. Sa rukama u farmerkama pomenuti "lekar" je gledao agoniju zatvorenika zbijajući šale sa stražom: "...Od sve pomoći jedino mogu da mu pružim svež vazduh. Da otvorim prozore?"

U zloglasnom Sedmom paviljonu KPZ Zabela, takozvanom "zatvoru u zatvoru" 5. aprila 2012. obesio se kamatar iz Požarevca poznat kao Rmba. Nesrećni čovek nije ni bio osuđenik, već pritvorenik, a u Zabelu je prebačen pošto više nije bilo mesta u požarevačkom istražnom zatvoru. Odeljenje istrage u Sedmom paviljonu čine sobe u kojima su kreveti na četiri sprata. Posle Rmbine smrti ostali pritvorenici u istražnom delu Zabele u noći na 6. april pobunili su se protiv nehumanih uslova u kojima borave.

Aleksa Filipović je imao samo 21 godinu kada je odlučio da u Vaspitno-popravnom domu Valjevo digne ruku na sebe i sebi prekrati muke. Za sobom je ostavio oproštajno pismo datirano 18. maja 2011. u kome za svoju dobrovoljnu smrt okrivljuje zaposlene u zatvoru, posebno stražu koju je optuživao za nepotrebno i bezdušno batinanje. Za sobom je ostavio i ucveljenu majku koja već godinu dana od nadležnih institucija traži odgovor na pitanje kako i zašto je njen sin umro.

Mladi Aleksa je, inače, osuđen zbog više krivičnih dela krađe. Na taj način je on prehranjivao sebe i majku, budući da ih je njegov otac ostavio, a majka je bila bez posla. Od čega danas živi njegova nesrećna majka?

 

 

 

Mrak je deo komfora

 

U KPZ Niš uobičajeni su noćni pretresi spavaonica. Tako je 16. januara grupa stražara predvođena Dušanom Spasićem u 23 sata upala u jednu spavaonu u paviljonu A. Zar nije moguće pretres izvesti u vreme kada osuđenici ne spavaju? Povečerje u KPZ Niš je, inače, u 21.30.

Zanimljivo je da te noći u paviljonu bilo struje, što tih dana nije bio čest slučaj. U svom rešenju od 23. januara 2012. godina, zamenik upravnika KPZ Niš, Gordan Božić, koji vrši dužnost upravnika, obaveštava osuđenike pomenutog paviljona da je upoznat sa tim da tamo često nema struje, pa tako ni svetla, jer je osigurač dotrajao. Svoj dopis Božić završava: "...Nabavka spornog osigurača biće realizovana u razumnom roku, kada se pribave potrebna finansijska sredstva..."  Kao da su osuđena lica tražila kupovinu hidrocentrale, a ne običnog osigurača!

 

 

 

Alo, ovde Brus Li, jesmo li se sinoć zapili?

 

Katastrofalno loše stanje u srpskim kaznionicama delom je posledica i bezvlašća koje vlada u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija (UZIKS). Formalno na čelu te uprave je direktor Milan Obradović, koji već duže vremena ima probleme sa alkoholom. Očevici su izvestili redakciju Tabloida da Obradović ordinira u lokalu Tabor u beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra, gde pod dejstvom maligana sklapa "poslove". O čemu se konkretno radi nije poznato, budući da izjutra Obradović ima već dovoljno problema da kod svoje zgrade u Vojislava Ilića 121 nađe gde mu je prethodne večeri parkiran automobil, a večernjih dogovora i svojih sagovornika se uopšte ni ne seća!

Zbog ovoga je pravi šef UZIKS-a, iz penzije izvučeni Velimir Vidić. To potvrđuje i apel osuđenika iz KPZ Sremska Mitrovica, gde se na jednom mestu navodi kako njihove pritužbe redovno odbacuje "koordinator Velimir Vidić". Vidić, sa druge strane, kao "koordinator Ministarstva pravde" nema ista ovlašćenja kao i direktor Uprave Obradović, pa ni kada bi hteo ne bi mogao da zavede red u srpskim kazamatima.