Finansije  

Nova vlada Srbije još dublje će zakopati svaku nadu o izlasku Srbije iz duboke krize

 

Ni Soluna ni somuna

 

Pošto su opljačkali i uništili skoro sve što su mogli, predstavnici prethodne vlasti bi da nastave da vladaju i da završe započeto. Ko god da formira novu vladu naći će praznu kasu i puno zahteva za isplatu starih dugovanja. O investicijama u značajnijem obimu ne može da bude reči, a kada bi se i desilo da se ponovi prošla godina i u državu ušlo oko dve milijarde evra svežih para od stranih ulaganja, to bi samo malo usporilo neminovni sunovrat u potpunu nelikvidnost Srbije.

 

Igor Milanović

 

Ko god da početkom juna formira novu vladu, neće imati čemu da se raduje, a još manje će to moći da čini ovaj napaćeni, opljačkani i izgladneli narod. Ako na nesreću na vlasti ostanu isti oni koji su zemlju vodili poslednje četiri godine spasa nam nema.

Vlasti od poslednjih 12 godina jedino su umele da troše novac, ali nikako ne i da ga zarađuju. Po visokoj korupciji, što će reći spremnosti najviših državnih činovnika da prime mito, Srbija je u samom svetskom vrhu, a po spremnosti da se obračuna sa tom vrstom kriminala na samom svetskom dnu.

Iz Evropske unije je nedavno stigao ultimativni zahtev da se pod hitno preispitaju 24 sporne privatizacije (mada je spisak daleko duži, ali je i ovo dovoljno za početak). Još uvek vladajuća koalicija je postupila tako da su se evropski zvaničnici uhvatili za glavu - sve je odložila do posle izbora.

Istraga počinjenih krivičnih dela, međutim, nije političko pitanje sa čijim rešavanjem se čeka do formiranja neke vladajuće koalicije. To je pitanje zakonitosti i morala onih koji su zaduženi da se time bave, a to je na prvom mestu tužilaštvo. Međutim, kako je pravosuđe kod nas daleko od toga da bude nezavisno, ne treba nikoga da čudi što ono čeka odobrenje sa vrha da započne neku istragu. Ako na vlasti ostanu oni koji su nas i pokrali u spornim privatizacijama, neće biti ništa od udovoljavanja zahtevima Evropske unije, to je bar svima sada jasno.

Zauzvrat će EU da stopira dalje približavanje Srbije, što će se dramatično odraziti na ionako tmurnu finansijsku situaciju u zemlji. Nisu Srbiji samo značajni pretpristupni fondovi, od kojih neke značajnije pare možemo ionako da očekujemo u najboljem slučaju tek od 2013. godine, već signal koji se šalje potencijalnim investitorima. Velika je razlika u tome da li neki evropski ministar privrede ili finansija pozove lokalne kompanije da ulažu u Srbiju, ili ih upozorava da to ne čine jer ovde ne postoji nezavisno pravosuđe, a i sve ostalo je podređeno partijama na vlasti.

 

Beže i pare što u  banci leže!

 

Strana ulaganja su Srbiji danas potrebnija nego ikada ranije. Ukupni javni dug Srbije na kraju marta je iznosio 14,42 milijardi evra, od čega je 7,14 milijardi bio dug prema inostranim poveriocima. Kada se ovome doda i dug koji preduzeća imaju prema inostranstvu, ukupni spoljni dug Srbije iznosi fantastičnih 23,84 milijarde evra.

Tih preko 16 milijardi evra koje privatnici duguju inostranstvu itekako utiče na fiskalnu stabilnost države, jer oni pozajmice moraju da vraćaju u evrima koje kupuju na slobodnom tržištu, što utiče na obaranje kursa dinara. Da bi usporila sunovrat domaće valute Narodna banka Srbije (NBS) mora da interveniše novcem iz deviznih rezervi. Svaka intervencija NBS-a smanjuje devizne rezerve koje se najbrže i najsigurnije pune inostranim kreditima, koje posle vraćamo trošeći devizne rezerve. Ukratko, jedan začarani krug...

Ova igra je funkcionisala dok je bilo investiranja u Srbiju, ali toga više nema. Sada su jedini devizni prihodi oni koji bi nam došli iz stranih kreditnih instituta.

Delegacija Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) početkom ove godine do daljnjeg obustavila pregovore sa srpskom vladom o odobravanju stend-baj aranžmana u visini od milijardu evra, kojim bi se zapušile rupe nastale potrebom da se na leto vrate stari dugovi. Uslov koji je MMF tražio od Mirka Cvetkovića i njegove vlade bilo je smanjenje svih penzija na maksimalno 150 evra mesečno, smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, kao i za do 50 odsto smanjenje plata onih koji bi ostali posle ove čistke. Ne samo zbog dolazećih izbora, srpska vlada je odbila da obeća ispunjavanje ovih uslova.

Naredna vlada, međutim, neće imati nekih velikih izbora ako ne želi da još pre jeseni proglasi državni bankrot. Alternativni zahtev MMF-a jeste da se poveća porez na dodatnu vrednost, što bi dovelo do daljeg pada standarda ionako siromašnog stanovništva.

Postoji, istina, i treći put, a baš bi njime, najverovatnije, mogla da krene vlada kojoj je na čelu DS, budući da je on klasično pljačkanje. Vlast može da odbije zahteve MMF-a i da se odrekne novih kredita kojima bi vraćala one stare i da u tu svrhu potroši devizne rezerve koje postoje. Zatim bi, u svrhu odbrane kursa dinara, morala da posegne za svetinjom nad svetinjama - devizama deponovanim kod Narodne banke. Ovim bi, svakako, bio izbegnut državni bankrot još u ovoj godini, ali bi doveo i do potpunog gubljenja svakog poverenja u Srbiju i do bezglavog bekstva svih investitora. Mada se oni, investitori, ni danas baš ne otimaju da ulažu u Srbiju, bez obzira šta su u izbornoj kampanji pričali kadrovi Demokratske stranke.

 

Ako i Bugarin tako kaže...

 

Prošle izbore je obeležila velika laž o dobijanju besplatnih akcija u vrednosti od 1.000 evra po svakom građaninu, a ove izmišljotine o dolasku najvećih svetskih kompanija u Srbiju, naravno jedino pod uslovom da ostane ista vlast.

U tu priču se uklapa i laž lansirana pred same đurđevdanske izbore kako Dojče Bank (DB) planira da kupi akcije Komercijalne banke (KMBN). Po vesti koju je 3. maja objavio dnevni list Blic, DB bi otkupila ukupno 80,89 odsto akcija KMBN-a, od toga 42,6 odsto koje drži Republika Srbija i 25 odsto u vlasništvu Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).

Već istog tog dana je direktor EBRD-a zadužen za odnose sa javnošću Entoni Vilijams najenergičnije demantovao da su o tome uopšte vođeni bilo kakvi razgovori, dok je DB zvanično izjavila kako "ne komentariše glasine". Dakle, nisu u pitanju ozbiljni pregovori, već obične glasine.

DB je, inače, poznata kao konzervativna banka koja do sada nije kupila ni jednu banku na ovim prostorima. U Srbiji poseduje samo kancelariju koja posreduje kod izdavanja garancija za uvozno-izvozne poslove. Bez obzira na sve, pomenuti dnevni list je 4. i 6 maja nastavio sa pisanjem iste besmislice o dolasku jedne od najvećih banaka sveta u Srbiju, ne bi li prevario još kog birača da svoj glas da Borisu Tadiću.

Slično KMBN-u srpske vlasti su pokušale da Dunav Osiguranje utrape Alijancu, jednom od najvećih evropskih osiguravajućih zavoda. Sve se završilo na tome da su naši vukli strance za rukav, a isti su bežali glavom bez obzira od takvih prodavaca.

Po rečima Miloša Bugarina, direktora Privredne komore Srbije (PKS) i ove godine bi Srbija mogla da ponovi rezultat od prošle godine kada su strane investicije dosegle 2,1 milijardu evra. Čak i kada bi se to ostvarilo, što je pod ovom vlašću pre u domenu naučne fantastike, pitanje je šta bi nam to značajno pomoglo sa ovako neuravnoteženim budžetom. Prošle godine smo se, naime, dodatno zadužili za preko 2,3 milijarde evra, uprkos stranim investicijama.

 

Zaobilaznica oko Srbije

 

Uprkos enormnom zaduživanju u inostranstvu (za četiri godine prethodne vlasti javni dug se duplirao, što je svetski rekord) u Srbiji nije pokrenuta proizvodnja. Glavni razlog za to je neviđena krađa sredstava namenjenih investicijama. Za nas gotovo neverovatno zvuči da Bugarska planira da napravi još jedan krak auto-puta iz pravca Istanbula i Soluna, ovog puta prema Rumuniji, u dužini od 330 kilometara, a svi radovi (uključujući planiranje, otkup zemljišta i samu izgradnju) bili bi završeni u roku od tri godine. I u Bugarskoj se krade, ali toliko da se ne ugrozi ostvarenje investicije. Kod nas se krade nemilice.

U prethodno pomenutim dugovanjima prema inostranstvu je i dug NIS-a Rusiji za preuzete, a neplaćene energente. Radi se o više milijardi evra čiju naplatu je Rusija do danas širokogrudo odlagala, ali svako strpljenje ima kraj. Može, zato, da se dogodi da uoči početka grejne sezone ruska strana obustavi dalju isporuku gasa dok se bar ne reguliše kada će stari dug da bude plaćen. Žrtve će, opet, da budu građani, a ne vlastodršci koji su radije krali pare nego da plate isporučene energente.

Evropska unija smatra da se godišnje zbog sistemske korupcije u Srbiji izgubi dve milijarde evra. To je svota jednaka onoj za koliko se u prošloj godini povećao javni dug Srbije, odnosno istovetna celokupnim stranim investicijama prošle godine. Za tu korupciju nije kriva svetska ekonomska kriza, već vlasti ove zemlje koje nemaju nikakve mere u krađi.

Samo od svote za koju EU pretpostavlja da se u jednoj godini sa javnih prelila na privatne račune, mada je pokradeno daleko više, mogla je da bude pokrenuta srpska privreda. Mogao je, na primer, da bude završen drumski Koridor 10 i da se započne izgradnja Koridora 11. Od jednogodišnjih gubitaka za mito mogao je da bude završen kompletan južni poluprsten zaobilaznice oko Beograda, ili da bude izgrađen veći deo severnog poluprstena u pravcu Pančeva. U oba slučaja poboljšanje infrastrukture bi dovelo do povećanja direktnih stranih investicija i do zapošljavanja nekoliko desetina hiljada ljudi.

Nova vlada, ko god da je sastavi, od Mirka Cvetkovića nasleđuje i potpuno uništeno zdravstvo koje je po podacima Evropske unije na 34, odnosno poslednjem mestu u Evropi. Da bi pacijenti u Srbiji imali makar neku šansu da prežive u zdravstvo je potrebno hitno investirati između jedne i jedne i po milijarde evra. Ovo je, samo, svota potrebna da se zaustavi dalje urušavanje zdravstvene zaštite, dok je za revitalizaciju ovog sektora potrebno narednih desetak godina ulagati po najmanje toliko. Pitanje je: odakle bi te pare trebale da dođu?

Naši medicinski radnici beže u inostranstvo, jer za sebe i članove svoje porodice ne vide nikakvu perspektivu u Srbiji. Naši najbolji lekari u zemljama EU ne prijavljuju da su doktorirali, već prilažu svedočanstva srednjih škola ne bi li se zaposlili makar kao tehničari i pomoćno osoblje. I to im je bolje od ostanka u zemlji koja je rešila da se ubije.

Sve u svemu, posle četiri godine lične vladavine Borisa Tadića i pljačke njegove organizovane bande, državna kasa je prazna. Mala šansa za oporavak postoji samo ako se Evropi i svetu pokaže ozbiljna namera da se pravdi privedu oni koji su ovu državu bezočno opljačkali. Pošto je neverovatno da će isti oni koji trebaju da idu u zatvor izdavati i naloge za hapšenje, postojanje ozbiljne namere pokazalo bi se samo ako dođe do korenitih promena u samom državnom aparatu, počevši od republičke vlade, posle čega bi tek mogli da uslede prvi nalozi za privođenje.

Ako isti ljudi i početkom juna formiraju novu vladu, Srbiji više nema spasa.

 

 

 

Drugovi, koliko su dugovi ?

 

Javni dug Srbije na kraju marta bio je oko 14,62 milijardi evra, što znači da je tokom tog meseca povećan za oko 270 miliona evra, objavilo je Ministarstvo finansija.

Na kraju februara javni dug bio je oko 14,35 milijardi evra, što je bilo oko 44,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Zakonom o budžetskom sistemu javni dug Srbije ograničen je na 45 odsto BDP-a.

Ukupne direktne obaveze Srbije na kraju marta iznosile su oko 12,46 milijardi evra, pri čemu je unutrašnji dug bio oko 5,32 milijardi evra, a spoljni dug 7,14 milijardi evra.

Ukupne indirektne obaveze na kraju marta bile su 2,15 milijardi evra, objavljeno je na sajtu ministarstva.

Javni dug je na kraju prošle godine bio 14,47 milijardi evra, što je bilo 45,1 odsto BDP-a.

Javni dug je na kraju 2010. bio 12,16 milijardi evra, što je bilo 42,9 odsto BDP-a.

Na kraju 2009. godine javni dug bio je 9,85 milijardi evra, odnosno 34,8 odsto BDP-a, a na kraju 2008. godine javni dug Srbije iznosio je 8,78 milijardi evra, što je bilo 29,2 odsto BDP-a.