Na licu mesta

Udovica bivšeg premijera živi na tuđem posedu vrednom preko 10 miliona evra

 

Ružica cveta na Dedinju

 

Kuću beogradske porodice Đekić poštedeli su čak i nemački okupatori u Drugom svetskom ratu, iako su glavu porodice, Savu, kao simpazitera NOP-a odveli u logor. Ni komunisti posle rata je nisu nikada formalno nacionalizovali, iako su je uzurpirali za svoje glavešine. Čak je i pravosuđe u doba Slobodana Miloševića imalo toliko hrabrosti i morala da presudi da tadašnji premijer Mirko Marjanović kuću nezakonito koristi kao deo svoje službene rezidencije. A onda je došla takozvana demokratska vlast i sve to pogazila, doslovno otevši i kuću i imanje porodice Đekić. Na njemu danas uživa supruga pokojnog srpskog premijera, Ružica Đinđić, bezobzirno puštajući da porez na imanje plaćaju pravi vlasnici kojima je policija zabranila čak i da prolaze ulicom u kojoj se ova njihova imovina nalazi!

 

Milan Malenović

 

Beogradsko Dedinje, najpoznatiji deo drugog grada po veličini na Balkanu, ima u sebi i nešto čarobno, ali i prokleto. Svoju sudbinu beogradskog izletišta Dedinje je okončalo početkom tridesetih godina XX. veka, kada je kralj Aleksandar I Karađorđević odlučio da tu izgradi novu rezidenciju, koju danas svi znaju pod nazivom Beli dvor.

"...Ne želim da mi prolaznici vire u spavaću sobu", navodno je kralj tada izjavio, aludirajući na centralni položaj dotadašnje rezidencije, današnjeg Starog dvora, u čijem se jednom delu sada nalazi skupština Beograda, a u drugom sedište predsednika Republike. Središnji deo, koji je nekada spajao pomenuta dva zdanja, uništen je u Prvom svetskom ratu, a obnovljeno krilo u Drugom svetskom ratu, posle čega nikada više nije ponovo zidano. U tom delu je, kažu, ubijen kralj Aleksandar Obrenović...

   Za kraljevskom kućom Karađorđevića na Dedinje se preselio i krem predratnog Beograda. Svako ko je držao do sebe zidao je u blizini novog dvora vilu za sebe i svoju porodicu. Jedan od njih je bio i bankar poreklom iz tadašnje Čehoslovačke, Bohuslav Boukal. Njegovo imanje od 34 ara izlazilo je na dve ulice: tadašnju Rumunsku (kasnije poznatiju kao Užička) i Tolstojevu, i imalo je dva zdanja: centralno sa ulazom iz Rumunske ulice, gde je živela porodica Boukal, kao i pomoćno sa ulazom iz Tolstojeve ulice.

   Neposredno pred Drugi svetski rat kuću sa ulazom iz Tolstojeve od bankara kupuje Sava Đekić i tu se naseljava sa svojom porodicom. Zdanje koje je Đekić kupio, i koje se vodilo na adresi Tolstojeva 35, nikako ne odgovara uoobičajenoj predstavi o dedinjskim vilama. U prizemlju je kuća imala 66 kvadratna metra, u potkrovlju još 40, a u podrumu 25 kvadrata. Ništa ni raskošno ni spektakularno, osim vrta koji se prostirao na 12 ari.

 

A ko onđe živi ?

 

   Sava Đekić je bio u pratnji kralja Aleksandra I Karađorđevića, a u Drugom Svetskom ratu je bio simpatizer partizana i podržavao je njihovu borbu protiv okupatora. Zbog toga su ga Nemci odveli u logor na Banjici iz koga se samim čudom živ vratio.

   I njegova porodica (supruga, sin i ćerka) preživela je nacističku okupaciju u kući u Tolstojevoj, koju joj okupator nije dirao, i ponovo se na kratko ujedinila u mirnom porodičnom životu kada je došlo ono što se zove "oslobođenjem". Glavno zdanje nekadašnjeg kompleksa bankara Boukala, sa ulazom iz Užičke 40, posle rata je za sebe uzeo general UDB-e Pavle Pekić.

   Aprila 1950. godine, šetajući po "svojoj" bašti, general Pekić je pozvao ađutanta i, pokazujući mu rukom na obližnju kuću porodice Đekić, zapitao: "A ko onđe živi?" Dobivši odgovor da porodica nema ni partijski niti prvoborački pedigre, naredio je da se ona izbaci kako bi u kuću mogao da se useli njegov vozač!

   Rano ujutro, 20. aprila 1950. godine, ispred ulaza u Tolstojevu ulicu broj 35, zaustavio se kamion sa zarobljenim nemačkim vojnicima (koji su u to vreme služili kao ropska radna snaga), a jedan od prisutnih jugoslovenskih policajaca je začuđenoj i uplašenoj porodici Đekić rekao kako svi odmah moraju da napuste kuću noseći sa sobom samo najneophodnije. Nesrećni Đekići su trčeći za kamionom, u kome je bilo nešto malo njihovih stvari, sa Dedinja došli na Banovo Brdo, u današnju ulicu Milana Stanivukovića, gde su dobili smeštaj u jednoj sobi. Tada im je rečeno kako će ovo preseljenje samo privremeno da potraje i da će ubrzo moći da se vrate u svoju kuću u Tolstojevoj.

   Ćerka Save Đekića, Darinka, udata Tatalović, danas se priseća tog dana kada su uplašeni i uplakani peške išli za kamionom koji im je odnosio stvari iz njihove kuće u malu, neuslovnu sobu u kojoj će biti smešteni. Kaže da joj je to bio jedan od najtežih dana u životu. Savi su se vraćala sećanja na dan kada su ga nemački vojnici sprovodili u Banjički logor, a cela porodica je strahovala da će ih ponovo razdvojiti, ovog puta nova, komunistička vlast.

   Prolazili su dani, nedelje i meseci, a da im niko nije govorio kada će "privremeni" smeštaj biti okončan i kada će moći da se vrate u svoj dom na Dedinju. Jednog dana se Sava Đekić osmelio da ode kod nadležnih i pita šta će biti sa njegovom porodicom i kućom. Umesto da dobije odgovor, dobio je pritvor i teške batine.

   UDBA je Savu jednostavno privela, ne dajući mu nikakvo objašnjenje i u podrumu vile koju je nekada koristio slavni Švajcarac, Arčibald Rajs, tako ga  divljački premlatila da je nesrećni čovek ubrzo posle toga u 49. godini života umro u sobičku na Banovom Brdu. Od onda, niko iz porodice više nije smeo ni da pita šta je sa njihovom kućom. Bili su srećni što su uopšte živi.

   Strah da će svako ko uopšte pomene kuću u Tolstojevoj 35 odmah biti uhapšen i ubijen, bio je toliko jak da je 1991. godine Savin sin Rajko Đekić na ostavinskoj raspravi posle smrti majke na pitanje sudije izjavio da pokojnica nije posedovala nikakvu nepokretnu imovinu. Verujući da su, ipak, došla neka druga vremena Savina ćerka Darinka se osmelila i pomenula kuću na Dedinju, posle čega ju je sudija uputila da odnese tužbu zahtevajući povraćaj imovine.       

   Darinka je tako i postupila, jer Đekićima kuća nikada nije formalno oduzeta...

 

Crvena nacionalizacija i žuta privatizacija

 

U vremenu kada se demokratija budila u Srbiji izgledalo je da će spor lako da bude dobijen. Najveći problem na koji je gospođa Darinka Đekić Tatalović nailazila u sudskom postupku za povraćaj imovine, bila je činjenica da je kuća u Tolstojevoj 35 pripojena imanju u Užičkoj 40, gde je bila zvanična rezidencija najviših funkcionera Jugoslavije i Srbije.

   Do raspada SFRJ u vili u Užičkoj 40 je živeo poslednji predsednik te države Stjepan Stipe Mesić, posle njega tu se useljava tadašnji predsednik vlade Srbije Radoman Božović, a Nikola Šainović ga nasleđuje i na mestu premijera, kao i u vili. Zvanična rezidencija srpskog premijera zdanje u Užičkoj 40, zajedno sa pripojenom kućom u Tolstojevoj 35, postaje 1994. godine, kada na dužnost stupa Mirko Marjanović koji je retko tu svraćao preferirajući svoju sopstvenu kuću.

   Uprkos tome ko su sve bili stanari ovog kompleksa, u ondašnjoj Srbiji su se našle hrabre i poštene Srbije spremne da sude po zakonu, a ne po volji vlastodržaca. Tako sudsko veće tadašnjeg Drugog opštinskog suda u Beogradu u sastavu Dobrila Strajin, Paja Vukojčić i Dušanka Ubavić 30. marta 1998. donosi presudu kojom se utvrđuje da su Darinka Tatalović i njen brat Rajko Đekić suvlasnici nad kućom i pripadajućom okućnicom u Tolstojevoj 35, što je tužena opština Savski Venac dužna da prizna i da trpi da se tužioci uknjiže.

   Tužbu opštinskog javnog pravobranioca 31. marta 1999. godine, odbija veće Okružnog suda u sastavu Mirjana Grubić, Slađana Nakić-Momirović i Nadežda Radević, tako da presuda 18. avgusta 2001. godine postaje pravnosnažna i izvršna. Ali, tada su već nastupila gora vremena od onih Miloševićevih i na vlast došli ljudi željni tuđeg imetka. Čak su i Titovi komunisti bili humaniji od novih, "demokratskih" vlastodržaca.

   Darinka Tatalović, verujući da u pravnoj državi izvršne sudske presude imaju neku težinu, 21. januara 2002. odlazi pred ulaz u kuću u Tolstojevoj da bi sačekala sudske izvršitelje koji će je uvesti u posed. Umesto njih pojavljuje se obezbeđenje tadašnjeg predsednika vlade Zorana Đinđića koje je tera odatle uz obrazloženje da je javni pravobranilac podneo zahtev za reviziju. Iako po zakonu revizioni postupak, kao vanredni pravni lek, ne zadržava izvršenje, kod "demokratske" vlasti je sve moguće, pa tako i da se čeka dok sud ne donese naručenu presudu.

   Još pre nego što je i podnet zahtev za reviziju, Zoran Đinđić je početkom januara 2002. godine izjavio kako će "iz bezbednosnih razloga" da se preseli u kompleks kuća u Užičkoj 40 i Tolstojevoj 35. Već tada je bilo jasno da je porodica Đinđić namerila da ovo imanje iz državnog prebaci u svoje privatno vlasništvo. Tako se i desilo.

   Posle ubistva Zorana Đinđića vlast dozvoljava njegovoj udovici Ružici i deci da ostanu u zvaničnoj rezidenciji, a onda belo postaje crno i laž postaje istinom. Ono što ni Titova ni Miloševićeva vlast nije uspela, to polazi za rukom "demokratama", pa imanje u Tolstojevoj 35 odjednom biva nacionalizovano samo da bi kratko vreme posle toga ponovo bilo privatizovano - ovog puta u korist Ružice Đinđić.

   Zvanično je udovica Zorana Đinđića zamenila dva stana na Studentskom trgu u Beogradu za kompleks na uglu Užičke i Tolstojeve dobivši negde oko 350 kvadratnih metara stambenog prostora. Nezvanično, ceo kompleks raspolaže sa oko 600 kvadratnih metara stambenog prostora, a celokupno imanje se prostire na 34 ara. Cena jednog ara građevinskog zemljišta na Dedinju iznosi danas 200.000 evra, tako da bi bilo interesantno saznati koliki su to bili stanovi na Studentskom trgu koji su zamenjeni za imanje na kome samo zemljište vredi 6,8 miliona evra.

 

Gori i od fašista i od komunista

 

   Nesrećna Darinka Tatalović, sada već po drugi put biva proterana sa Dedinja, jer joj tadašnji načelnik policije Savski Venac usmeno zabranjuje da prolazi Tolstojevom ulicom! Revizioni postupak se, očekivano, završio u korist opštine Savski Venac, koja tada postaje vlasnik kuće i okućnice u Tolstojevoj 35 i kao deo nekadašnje zvanične rezidencije Zorana Đinđića prepušta sve to u vlasništvo njegove udovice Ružice.

   Iako je Ružica Đinđić još od januara 2002. godine boravila i u nekadašnjoj kući Đekića, porez za to je sve do 2010. godine plaćala Darinka Tatalović, rođena Đekić. Dakle, "demokratska" vlast ne samo da otima ono što su i nacistički okupatori i komunistički diktatori poštedeli, već od žrtava još traži i da plaćaju deo troškova boravka vlastodržaca na otetoj imovini.

   Isto kao i u vreme posleratne strahovlade, tako i u "demokratskoj" postoktobarskoj Srbiji članovi porodice Đekić bivaju hapšeni i maltretirani samo zato što su se usudili da traže ono što je njihovo. Isto kao nekada Sava Đekić i Darinkin sin je bezrazložno zatvaran, jednom je čak 11 meseci proveo u KPD Bolnici u Beogradu, a i umro je od posledica mučenja po zatvorima!

   Da bi prikrila bezakonje koje je preduzimala kako bi otela tuđe i poklonila svojim miljenicima, država je pribegavala i najbezočnijim lažima i manipulacijama. Budući da je pravobranilaštvo u revizionom postupku tvrdilo kako nema čvrstih dokaza da je Sava Đekić uopšte kupio kuću od Bohuslava Boukala, Darinka Tatalović se obratila srpskoj ambasadi u Pragu sa molbom da se pronađu njegovi naslednici. Iz ambasade joj je zvanično odgovoreno da nema živih naslednika...

 Ali, kako su putevi gospodnji zaista nedokučivi, desilo se da je, nedugo zatim, jedan srpski bankar, posle pročitanog članka o golgoti porodice Đekić, slučajno na jednom prijemu u Pragu upoznao Ivana Boukala, unuka pokojnog Bohuslava!

Porodica Boukal je rado izašla u susret molbi Darinke Tatalović i dala joj overenu izjavu kako je Sava Đekić na zakonit način kupio kuću od Bohuslava Boukala i tako postao njen vlasnik. Ali, kako je i bilo za očekivati, sve to ništa nije vredelo korumpiranom srpskom pravosuđu koje je bestidno stavljeno u službu novih neoboljševijka iz Demokrartske stranke.

   Danas, nakon svega što je preživela, poslednja nada Darinke Tatalović, koja sanja da bar još jednom u životu uđe u kuću u kojoj se rodila, ostao je Sud za ljudska prava u Strazburu. U pomoć je pritekla i porodica Boukal, koja je u međuvremenu podnela zahtev za povraćaj otete imovine u Užičkoj 40. Sigurno je, u to treba verovati, pravda će jednom biti zadovoljena. Ali, kad budu dosuđene razne odštete koje će morati da plate poreski obveznici u Srbiji, treba se zapitati: koliko će para Srbiju da košta bahato luksuziranje Ružice Đinđić?

 

 

 

Ni Tadić ne silazi sa Dedinja

 

Najviši državni funkcioneri imaju pravo da koriste službene rezidencije, pri čemu ne postoji razlika između "premijerske" i "predsedničke" kuće. Republička vlada od slučaja do slučaja odlučuje gde će da rezidira predsednik države, a gde premijer.

   I pored toga što je podneo ostavku, čime mu je momentalno prestala funkcija predsednika Republike, Boris Tadić je nastavio da koristi službenu rezidenciju u Užičkoj ulici i to odlukom vlade od 9. aprila. Da li to znači da će vlada i ubuduće na ovaj način da zbrinjava sve nezaposlene u Srbiji?

   Iako je odlukom Vlade Srbije građaninu Borisu Tadiću dozvoljeno da u rezidenciji ostane samo do izbora novog predsednika Republike, on se još uvek tamo nalazi, a nada se i da će, u slučaju da bude izabran za premijera, tu istu vilu da dobije kao rezidenciju predsednika vlade, dok će novom predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću biti određena druga rezidencija.

   Tako se nastavlja nameštanje skupih rezidencija izabranim funkcionerima Demokratske stranke na faktički doživotno uživanje, uz opciju da im se u zgodnom trenutku dozvoli i njihov otkup.

   Zbog ovakve sramne politike, povratak porodicama Đekić, Boukal i drugih starih vlasnika uzapćene imovine u kojoj danas žive glavešine nove vlasti, skoro je nemoguć...

 

 

 

 

Ono što ni Titova ni Miloševićeva vlast nije uspela, to polazi za rukom "demokratama", pa imanje u Tolstojevoj 35 odjednom biva nacionalizovano samo da bi kratko vreme posle toga ponovo bilo privatizovano - ovog puta u korist Ružice Đinđić!